Poslastičarnica u Hilandarskoj
Piše: Milena Živkov
Ušao je mirno u poslastičarnicu u Hilandarskoj ulici. Izgledao je kao sasvim običan gost. Pozdravio je radnike klimanjem glave i seo za sto u uglu. Bio je sam. Čim je seo, zapalio je cigaretu. Kako u poslastičarnici nije bilo gužve, pored njega i još jednog starijeg čoveka, čini se penzionera koji je pio svoju kafu i prelistavao neke dnevne novine, konobar je odmah prišao njegovom stolu i upitao ga šta želi.
– Jednu kafu. Gorču – odgovorio mu je pomalo drsko.
– Ništa nije bilo sumnjivo u njegovom ponašanju – pričao je posle konobar kada je davao izjavu policiji. Isto je ponovio i na jednoj lokalnoj televiziji, kao i svojim drugovima kojima je posle prepričavao ovaj događaj.
Devojka za pultom pričala je drugačije.
– Odmah mi je bio sumnjiv, čim je ušao. Nešto mi se nije svidelo na njemu. Ne znam tačno šta, ali imala sam neki loš predosećaj. Nikada me nije izneverila moja intuicija, ali nikada. Čim vidim čoveka, odmah ga procenim – pričala je posle vidno uznemirena devojka u stanici policije. Za svoje drugarice imala je naravno mnogo opširniju verziju. Naročito opširan bio je onaj deo vezan za njenu intuiciju. Sve je to potkrepila konkretnim primerima iz svog života. Naročito je podvukla procenu svih svojih bivših momaka, kao i momaka svojih prijateljica.
Dakle, njihove priče su se potpuno razlikovale. Nikada nećemo saznati koja verzija je bila tačna i ko je bio u pravu. Da li konobar koji je kao i, reći će neki, svaki muškarac nehajan i ne obraća pažnju na detalje, ili devojka koja je radila za pultom i koja je, kao i svaka žena, čvrsto verovala u svoju intuiciju i onaj osećaj da nešto nije u redu.
Nakon što mu je konobar doneo kafu, čovek je zapalio još jednu cigaretu. Pa još jednu. I onda još jednu. Iz unutrašnjeg džepa svoje maslinaste jakne izvadio je bombu. Tiho je rekao penzioneru i radnicima da napuste objekat.
– Izađite svi napolje. Odmah.
Devojka je vrisnula. Dekica kao da nije odmah shvatio o čemu se radi. Konobar je jedini bio pribran.
– O čemu se radi gospodine? Šta nije u redu – obratio mu se mirnim glasom pokušavajući da se približi njegovom stolu.
– Izlazite napolje! Smesta – sada im se obratio glasom koji je više ličio na krik ranjene životinje. Postajao je sve nervozniji. Na trenutak se uplašio da će konobar pokušati da mu otme bombu i da ga savlada. On nije želeo da neko nedužan strada zbog njega.
Devojka je već bila kod vrata, a u tom trenutku se i dekica osvestio i potrčao prema izlazu. Jedino je konobar oklevao. Još jednom je pogledao nesrećnog čoveka i video nešto strašno u njegovim očima. Nešto što nije mogao sebi da objasni i o čemu je često razmišljao i nekoliko godina nakon tragedije. Odlučio se da izađe i on. Pomogao je usplahirenoj koleginici i začuđenom deki da se udalje od poslastičarnice. Prešli su na drugu stranu ulice i čekali da vide šta će se dogoditi.
Nisu dugo čekali. Čula se snažna detonacija koja je potresla čitavu Hilandarsku ulicu. Srećom, nije bilo prolaznika u trenutku ekspolozije. Stakla lokala za pravo čudo nisu bila razbijena. Istragom je posle utvrđeno da je čovek legao na bombu prilikom njenog aktiviranja i da je njome razneo svoje telo. Vitrina sa kolačima bila je potpuno uništena. Kada je policija ušla u lokal zatekla je stravičan prizor. Svuda su bili tragovi krvi, ljudskog mesa i kolača. Leš umazan krempitama, šampitama, baklavama, doboš i drugim tortama.
Milena Živkov je rođena u Kikindi 1989. godine. Osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik. Kratke priče je počela da piše kao student.
Radila je kao profesor srpskog jezika i književnosti i kao urednica kulturnog programa u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“ u Kikindi.
Objavila je zbirku kratkih priča „Mehur od sapunice“ koja je nagrađena na konkursu Prva knjiga Banatskog kulturnog centra i grada Kikinde.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.
Autorka naslovne slike: Martina Mekatir.