Umro bih za tebe
Piše: Nataša Milić
Sklupčala se u mraku, čvrsto stisnutih kapaka, uplašena i sama. San je bio daleko, ali nije pomišljala da otvori oči, a kamoli da ustaje iz kreveta.
Kretanje je život, govorili su joj. Uspravi se ili crkni, zapovedao je unutrašnji sudija. Na noge, mrcino, dozivao ju je jedan još ljući glas. Nije se pridigla, ipak. Nije pomerila ni mali prst. I bol je život, znala je, a crći se može u svakom položaju.
Otkucaji prestravljenog srca gromovito su odjekivali ispod pokrivača. Nadmetali su se sa krčanjem creva i strujanjem krvi u žilama. Pa opet, svi ti prisni, umirujući zvuci života nisu uspevali da zagluše zlokobni kikot pritajenog neprijatelja.
Kalina je osećala njegovo prisustvo danima, a možda i mesecima pre nego što ju je, usred sistematskog pregleda na poslu, lekarka izdvojila i odvela na razgovor u četiri oka.
„Da li ste udati? Možda u dugoj i ozbiljnoj vezi?“, pitala je, a njoj se zamaglilo pred očima.
Ne, nije se udavala. Nije teško prvo pitanje. Na drugo se već mučila da odgovori. Duga veza joj se upravo raspadala zato što nije bila kadra da se uozbilji. Preciznije rečeno, nije volela tog čoveka. Nikog ona nije volela, nikad se nije ozbiljno vezala. Zaljubljena je bila samo jednom, davno, u druga iz detinjstva. I posle ništa.
Saslušala je slovo o tome kao žena može da bude ostvarena i ako nije rađala, tri puta je prevrnula u svesti odbojnu reč „histerektomija“, a onda pitala:
„Hoću li umreti?“
Lekarka ju je oštro pogledala: „Rezultati biopsije nisu dobri, ali to nije smrtna presuda. Treba da uradimo još mnoge preglede.“
Zašto ne može da se pretvori u pticu i samo prhne kroz prozor ordinacije u sivi decembarski dan?
Pre petnaestak minuta Kalinine koleginice su u hodniku šaputale o stresu i epidemiji raka što kosi sve pred sobom, razblebetano mešajući svoje strahove i umovanja o redovnim pregledima sa ogovaranjem, kancelarijskim spletkama, planovima za najluđu noć i ruganjem na račun kičastih novogodišnjih ukrasa, koji su preplavili glavni grad. Kako će da im kaže? Možda je bolje da ćuti kao da nije ništa… Ali kako? Primetile su kad ju je lekarka povela na stranu.
Nije osećala mučninu. Nije vrištala niti pokušala da napravi nešto ludo. Nije se još ni uplašila, ne tada, samo se u sebi skvrčila od nelagode i srama. Telo ju je izdalo. Ona je greška, slepa ulica evolucije. Ima rak i to znači da neće putovati za Novu godinu u Beč niti kupiti nešto lepo.
Mehanički je pitala da li može na put, ima li toliko vremena? Kao da je obilazak Šenbruna pod snegom i kupovina u „Pandorfu“ nešto što ni po cenu života ne sme da propusti. Lekarka je smatrala da putovanje nije dobra ideja. Čeka je borba i velika operacija, treba se kloniti izlišnog naprezanja. Najbolje bi bilo da se spakuje i odmah pođe do Instituta za onkologiju. Nema veze što je trideseti decembar. Bolnice rade. U nekim slučajevima dragocen je svaki dan. Poslednje reči su zazvučale kao pretnja. I kao istina. Za umiranje je dobar bilo koji dan.
Malčice se ljutnula. Bilo joj je krivo što ne može na doček. Kao da joj lekarka, ta lepa i negovana gospođa u četrdesetim, namešta da, umesto u bečki hotel sa četiri zvezdice, ide u bolnicu.
Pometena, na nogama nesigurna, gluva za poziv da sedne i na miru razmisli, Kalina je izašla na hodnik i ravnim glasom saopštila koleginicama: ‘’Ne mogu sa vama u Beč. Imam rak.’’
***
Nameravala je da legne u bolnicu, zaista jeste. Pustila je koleginicama da je isprate, napunila ranac neophodnim sitnicama i istog dana došla do prijemnog odeljenja Instituta.
Spremala se da preda zdravstvenu legitimaciju na šalteru, a onda je opazila mršavu ženu kako, u udubljenju glavnih vrata, zaklonjena od snega i vetra, krišom pali cigaretu. Cigaretu! Ručno pravljenu, bez filtera. Uprkos krupnim, vrištećim nalepnicama koje upozoravaju da je pušenje u prostorijama Instituta strogo zabranjeno. Uprkos nemaštini koja je goni da sama mota cigarete.
U inat raku, verovatno vlastitom. Bilo je kasno za posete, a žena sa cigaretom nije nosila belo.
Kalina zakoluta očima. Ona se te smrdljive i nezdrave navike oslobodila pre nekoliko godina. Sad može sa visine da gleda na mršavicu u bolničkim vratima, iako joj taj, kao ni bilo koji pogled na nju neće popraviti raspoloženje. Pacijentkinja izgleda kao zla sreća. Ili kao reklama za ovo sumorno mesto. Prezirala je žene koje se ponašaju kao neposlušne devojčice. Zato je pažljivo pratila da li će ko od osoblja uhvatiti prestupnicu, želela je da se to dogodi, ali nijedan beli mantil nije prišao udubljenju u kom se krila.
Teskobu je osetila malo kasnije, pošto je primetila kako žena spretno baca opušak u dvorište. Žar je kratko zaiskrio, a onda ga je progutao mrak. Rešila je da joj se obrati.
„Ja sam danas saznala da imam rak. A ti?“
Pacijentkinja sa cigaretom je ćutala.
„Daj jednu da zapalim“, jedva je poznala vlastiti glas.
Mršava ruka pruži Kalini izguljenu tabakeru od veštačke kože. Nije stigla da zahvali niti da protestuje. Mala žena je zbrisala uz stepenice.
Dobila je i upaljač, ali čemu žurba? I kod kuće može da iskoristi ovaj dar. Vratila je dokumenta u ranac, spustila dobijene cigarete u džep i krenula ka grozno nakunđurenoj okretnici kod Slavije.
Kad već ne može u Beč, zašto sebi da ne priušti dan odmora u Beogradu? Nova godina je. Novi početak ili novi kraj, svejedno. Nigde neće ići, nikom se neće javljati.
Sad, pošto je zvanično potvrđeno da umire, ne mora da radi ništa drugo.
***
Otpila je gutljaj armanjaka iz zalihe za posebne prilike ali je, umesto ugodnosti i topline u stomaku, osetila gađenje i strah. Možda je trebalo da izabere neki konjak? Ne. Ne ide. Konjak je za zdrave i snažne kao konj. Kalini treba drugo, nešto što bolesni smeju da konzumiraju. Ceđeno voće. Oranžada, limunada. Ili da u grlo saspe malo hladne vode. Pravo piće za kancerogeni, predhisterektomni doček Nove godine u samoći i najstrožoj ilegali, na koju je sebe osudila.
Do dvadeset šeste je preturila različite novogodišnje promašaje: glupo i pijano društvo, groznu muziku, preduga pešačenja na vetrometini ili cupkanje po zaleđenoj autobuskoj u cipelicama. Pa opet, u poređenju sa dočekom kraj televizora, nije bilo nepodnošljivo lošeg provoda. Skrivanje za roditeljskom trpezom računala je kao slabost, mada bi i to birala pre nego da ostane sama. Ponekad je obećavala (ili pretila) sebi da će iduće godine sedeti kod kuće kao bilo koje večeri. Nije se usudila to da ostvari — sve do sada. Ni ovog puta nije išlo glatko, htela je da utekne u pijanstvo. Srećom, za samozaborav nema dovoljno jakog alkohola.
Sa cigaretama, uprkos želji, nije pokušavala. Spustila je upaljač i odrpanu tabakericu na stočić kraj uzglavlja i nije ih pogledala od kada se, nakon samovoljne odluke da crkne i samoproglašenog kratkog raspusta pre crkavanja, zatvorila u stanu.
„Ne ide“, obratila se glasno odrazu u ogledalu, jednoj smušenoj čupavici u sivoj trenerci. „Nisam živela ludo, a sad bih da umrem brzo! Ovakvi kao ja se naprimaju terapija i nagutaju limunade, pa tek onda, možda, bude zbogom i laku noć!“
Lik u ogledalu nije protivrečio. Na sve je pristajao, onako jadan i siv.
Zar je to ona, Kalina? Prvi put vidi ove mutne, iskolačene oči. Ne prepoznaje nadole povijene usnice ni taj nos, tanak i istaknut kao nišan među uvelim obrazima. Ne ide. Spodoba u trenerci teško da ima išta zajedničko sa njom.
Treba da je utegnuta u haljinu, na visokim potpeticama, pažljivo frizirana. To je njen pravi lik. Noćas ne izlazi niti će koga ugostiti, samo će je ogledalo videti, pa ipak bi mogla da se dotera. Istuširala se, namirisala i lakirala nokte, ali nije stigla da izabere haljinu. Snažni napad panike ju je oborio u krevet gde je pokrivena preko glave, u bolnom grču, pokušavala da se skloni u san.
***
„Stižem, blizu sam!“
Savila se ka stomaku da bolje čuje. Čiji je to glas?
„Čekaj me još malo, čekaj, ček…“
Dolazi iz neposredne blizine, odnekud…iznutra. Šteta što je tako tih, ne razaznaje svaku reč. Sama se umirila koliko je mogla, ali uzalud. Komšije puštaju muziku. Čuju se njihovi koraci, lupkanje potpeticama, smeh. Neko baš larma na stubištu.
„Još malo, strpljivo …samo…tu.“
Tramvaj klizi niz ulicu. Semafori se njišu na vetru. Pište sirene. Šumno pada sve gušći sneg. Prasne poneka petarda, mada još nije vreme za ponoćnu paljbu. Otkucava jedanaest.
„Došao sam!“, odjeknulo joj je u svesti.
A onda je čula zvono na vratima.
***
Otvorila je odmah. Bez gledanja u špijunku, bez razmišljanja. Tek kasnije joj je kroz glavu prošlo kako je postupila glupo i neoprezno, mada je ni sva pamet na svetu ne bi pripremila za susret sa Mićkom. Ovde, u Beogradu. Kad li se vratio?
Više od pet godina ga nije videla, odavno nije čula o njemu ni reč.
Uvek je bio blesav, jedan od onih što kroz život jure isplaženog jezika. Zato se u dubini duše nije iznenadila kad ga je, nenajavljenog, ugledala na vratima. Davno je prošlo vreme kada je takvu posetu priželjkivala i potajno joj se nadala, ali mu se ipak obradovala. Bolje ikad nego nikad. Pogotovo što je njeno „nikad“ postalo blisko i gotovo opipljivo.
„Izgledaš kao peder!“, bile su prve reči koje mu je uputila.
Mićko skloni blajhani pramen sa lica, pa komičnim pokretima, imitirajući feminiziranog manekena, stade da pokazuje odeću: strateški pocepane farmerke, tesnu majicu koja mu je jedva pokrila trbuh i jaknu posutu šljokicama. Na kraju joj namignu i zasmeja se kao da je ispričao vic.
„U osnovnoj sam ludovao za tobom“, reče. „Ali si mnogo dizala nos pa, kao što znaš, nije došlo do realizacje. U srednjoj sam realizovao, dosta traljavo… Jurio sam Mimu i njene drugarice. A onda sam zbrisao u beli svet, upoznao Kunta u Kopenhagenu… E, što je tu ispala realizacija!“
„To je tvoja stvar“, suvo je odgovorila, a Mićko se previjao od smeha.
„Ma šalim se, bre! Nisam homić. Nikakvog Kunta na poznajem i ovakav sam uglavnom silom prilika. Šalio sam se i za Mimu, a pogotovo za njenu drugaricu. Izgledalo mi je traljavo tada, ali sa ove distance bih rekao da je to bila više nego korektna realizacija.“
„I to je tvoja stvar“, brecnula se. „Bili smo drugovi. Ako sam i dizala nos, nisam to radila u odnosu prema tebi!“
Mićko ju je prostrelio pogledom.
„To sada znam. Blef ti je bio majstorski za naše godine. Meni si delovala sasvim ubedljivo.“
Pričao je i pričao. Oživljavao je slike njihovog detinjstva najtoplijim bojama, tako da je i nju, koja nije marila za rodnu palanku, naveo da se sa nežnošću seti prošlih dana. Uspomene su joj plesale pred očima i stizale do srca poput najlepših razglednica.
„Ja nikad na to i ne pomislim“, branila se.
U isto vreme, prisećala se zašto je njega, Mićka, najviše volela i kako ga je uvek, u svim nepodopštinama, bez daha sledila. Brinulo ju je jedino hoće li održati korak, kao da je osećala da ga jednom mora izgubiti. Posle nije srela nikog njemu sličnog. Zato se i nije ponovo zaljubila. Jedan pogled je bio dovoljan da sebi prizna kako za nju postoje samo ludi ljudi — ludi za životom, gladni radosti, željni razgovora i iskustava; ljudi koji se ne dosađuju na žurkama, ne ponavljaju tuđe reči niti rade išta banalno, ne tonu niti se predaju, nego plamte, plamte kao buktinja i osvetljavaju sve oko sebe.
„Zašto si otišao? Zašto mi se tako dugo nisi javio?“
Mićko je ćutao. Od poslednjeg pitanja se snuždio, a Kalina je osetila rastuću napetost u vazduhu. Soba se prepunila senkama. Ukočio se sat. Sneg je prestao da pada, vetar se utišao. Zamukli su i veseljaci iz komšiluka. Nešto gluvo i nepomično, a ujedno i neizrecivo mučno, stalo je između njih. Jedva se usuđivala da diše jer joj se činilo da sa novim udahom njeno telo zaposeda sve gušći mrak. Naposletku on progovori, ali ne zvonko i veselo, kako je inače činio, nego napuklim glasom bez jasnog zvuka i odjeka, koji kao da je ponirao u noć.
„Objasniću ti koliko umem, mada nisam načisto šta mi se dogodilo.“
„U Kopenhagenu?“
„Da, bilo je u Danskoj. Izgubio sam sve pare na poker aparatu…Hej, ne trudi se da mi govoriš kako samo idiot igra protiv mašine programirane da ga opelješi. Znam i sam, znao sam to i dok sam igrao, ali sam bio očajan. Posla nigde, dani prolaze. Nisam hteo da se vratim u Žagubicu, a bilo me je sramota da opet tražim od roditelja, pa sam prihvatio da budem izbacivač na ulazu u gej klub. Gadan je to posao, opasan i glup. Lokalci ga izbegavaju. Ne samo kod pedera, nego uopšte. Obezbeđenje ne nosi oružje, ne dao ti Bog da nekog udariš, a treba da, kao, uspostavljaš red…Smej se slobodno. I ja sam se u početku smejao, a onda sam navikao. Prestao sam da obraćam pažnju na pedere, ljudi ko ljudi. Neki su bili stvarno fini i da znaš kako su se voleli! Da pozavidiš… Nego, mogu ja sve ovo da pričam i za stolom. Ponoć se bliži, hajde da proslavimo.“
„Nisam ja baš za slavlje.“
„Vidim i sam. Mogla bi bar da obučeš neku lepu haljinu. Ja ću da se upristojim, više ne moram prerušen da budem. Idem na pravo mesto, red je da izgledam kao onaj koji jesam.“
Poslednje reči su zbunile Kalinu, ali pre nego što je stigla da se nad njima zamisli, Mićko joj priredi novo iznanđenje. Iz smešnog malog ranca koji je, poput jakne, bio sav iskićen šljokicama, izvukao je jednostavnu tamnu odeću, onakvu kakvu je obično nosio, komadić crvene sveće i nož skakavac, pa tim nožem stade da odseca blajhane pramenove na svojoj glavi.
„Imam makaze“, rekla mu je.
„Hvala ti, ali ja mogu da koristim samo ovo što se kod mene zateklo. I stvari koje su mi namenjene.“
Dok se presvlačio u novu majicu mogla je da vidi dva duboka uboda na njegovim leđima. Ovo je za Hitnu, pomislila je. Nije krvario, ali su rane izgledale sveže, kao da su tek napravljene. Šta da radi? Imala je samo stare zavoje i malo izvetrelog joda u kupatilu.
„Ne obraćaj pažnju. Ništa se tu više ne može učiniti.“
„Ali, kako…“
„Pederska posla! Vole se, pa su i ljubomorni. Jedan pacovčić je uvrteo da sam bacio oko na njegovog ljubavnika. Dvaput je u klubu na mene nasrtao i oba sam ga puta izbio. Onda se dosetio da dreždi u parku kroz koji prolazim kad se vraćam sa posla. Ogroman je to park, u pojedinim delovima gust kao šuma. Upravo u gustišu me je ostavio, bez para i dokumenata, sa evo ovim nožem u leđima. Prohtelo mu se i da se poigra, pa me je frizirao i odeću koju sam nosio zamenio svojim krpama. Osvetio se, nema šta! Zamisli kako mi je bilo kad sam se ovako udešen zatekao u kolu za mrtve u babinom selu.“
„O čemu to govoriš?“, propšaputala je.
„Zar se ne sećaš privega u Laznici? Kod baba Zore? Pa vodio sam te da to vidiš! One velike vatre se pale za pokojnike koji su umrli u mraku, recimo ovako kao ja, bez sveće kraj uzglavlja…“
Razgovor se uveliko oteo i pregazio sve granice koje je mogla da zamisli.
„Dobro, Mićko, zar ti je do zezancije? Daj da ti pogledam tu strahotu na leđima!“
„Ne zezam se, mrtav sam ozbiljan“, osmehnuo se. „Ne znam da li sam kad bio ozbiljniji, a mrtviji i ne mogu da budem.“
Pružila je ruku da ga dodirne, ali on ustuknu kao da je bacila živu sodu.
„Pusti to! Nema medicine koja bi mogla mene izbavti, a neće je biti ni za tebe ako noćas ne uradimo ono radi čega sam došao.“
Pa da, to je! Sišla je s uma ili prosto spava, izmorena od strahovanja i bolesnih misli. Nema druge. Samo san ili ludilo su joj mogli dovesti avetnog Mićka iz Kopenhagena da zajedno proslave Novu godinu u gluvoj tišini usred Beograda. Posle tvrdnje da umiranje ne boli i da nije strašno kao što se pretpostavlja, bila je sigurna da je Mićko kreacija uma, nemušti poziv u pomoć i živa slika njene usamljenosti. Ona se predala i gotovo potonula. Hvata se za slamku. Zato se i obraća najsnažnijoj uspomeni. Jedino što nema i ne može biti košmara niti pomračenja svesti u kom bi ona, Kalina, zarila Mićku nož u leđa. To je glavna slabost psihološkog objašnjenja.
„Znam da me voliš. I ja tebe volim, uvek sam te voleo.“
Zaustila je da se usprotivi, ali se predomislila. Zašto bi lagala?
„Ako lažem nek mi legion ljubomornih pedera pravi sačekušu u paklu! Smem tako da kažem zato što su mi, otkako sam ubijen, stvari mnogo jasnije. Znam da svakog jutra, pošto se probudiš, nekoliko sekundi intenzivno misliš na mene. Tvoja sam poslednja misao na kraju dana, pre nego što utoneš u san. Tako je bilo svih ovih godina…Ja sam, međutim, otišao daleko. Pobegao sam i trudio se sve da zaboravim, ali nisam prestao da mislim na tebe. Ostala si moja, samo moja, iako uobražavaš da si slobodna, pa da možeš da budeš i sa drugima. A ja sam zauvek tvoj.“
„O, je li? A Mima i njene drugarice?“
„Nisi mi ostavila izbor. Ćutala si. Ne bih to radio da sam mogao da zamislim koliko ćeš se naduriti.“
„Zašto si odlazio?“, zavapila je. „Zašto si me ostavio?“
Umesto odgovora Mićko ju je samo gledao. Pustio je da priđe, prihvatio ju je u zagrljaj i ona se celim bićem privila uz njega. Prislanjala je obraz uz njegov, milovala ga je i grlila, iako se osećala kao da spušta ruke u ledenu maglu. Udovi su im se isprepleli na krevetu u kome je danas, skrhana i napuštena, u položaju koji potvrđuje poraz, želela da napusti svet. Mićkove usne su bile poput tvrde, smrznute zemlje, pa ipak nije prestajala da ih ljubi, prvi put mirna i istinski radosna u poslednjih pet godina.
„Smrt ne boli“, šaputao joj je na uvo, „ali daleko od toga da je ugodno biti mrtav. Čula otupe, tako da sada, iako ležiš uz mene, dodirujem samo tvoj duh. Nije to malo, jedino što je živom čoveku nedovoljno. Osećaš li grobnu hladnoću koja dolazi od mene? Stalno sam tako hladan. Uvek u polumraku. Ne mogu sve da vidim ni da čujem, a mene će videti samo oni kojima sam bio drag.“
„Kako si dospeo iz Kopenhagena u Beograd? Kako si znao da dođeš kod mene?“
„Nisam znao. Zvala si me i ja sam došao. Od parka u Kopenhagenu do tvojih vrata prešao sam pola Evrope. Nemam pojma kako. Nisam vezan za mesto, ali ne umem da objasnim kretanje. Poslednje živo sećanje mi je udarac nožem koji me je oborio na kolena. Pao sam licem u lišće, zatim u duboko crnilo. Rane me nisu previše mučile, brzo sam prestao da osećam bol. Prebivao sam u ništavilu; gluv, nem i slep sve dok me nije probudila pokladna svirka u Laznici. Našao sam se pred postavljenom trpezom, u kolu oko raspaljene lomače. Ta vatra me je ogrejala i pomogla mi je da napustim mrak. Kolo je bilo ogromno, a vodili su ga dvoje mladih, dečko i devojčica. Oboje su poskakivali kao jarići, dok je celo selo, od deteta do najstarije babe, poslušno trupkalo za njima. Niko ne želi da izostane jer je igranje u kolu za mrtve prilika da dragi pokojnici ponovo dođu i budu blizu njih. Ako si voljan i uporan, možeš nas i videti ili bar osetiti naše prisustvo među igračima. Mene je tad baba Zora videla, ona jedina zna da sam poginuo. Roditelji neće da čuju, vole da misle kako sam nestao. Nadaju se i čekaju da se odnekud pojavim, živ i zdrav. Na babu su se strašno naljutili kad mi je dala pomanu, a bez njenih darova bih načisto propao. I još bih išao odeven u Dančeve šljokice! Baba Zora mi je namenila odeću u koju sam se malopre preobukao, a dala mi je i ovo!“
Mićko je među prstima držao patrljak crvene sveće.
„Ko zna da li bih je sam pronašao, sakrio sam je i od sebe, ali ju je baba, srećom, sačuvala. Ona se razume u te stvari. Ovo parče sveće moramo zajedno upaliti i ostaviti da dogori. Tek tada će biti kraj.“
„Kraj čega?“, pitala je sa zebnjom.
„Ah, Kalina! Mnogo sam ludosti učinio u malo godina, a ovo je najgora.“
Zagledao joj se u oči i dodao: „I meni najdraža.“
„Kakva je to sveća?“
„Ona nad kojom su spaljeni upleteni pramenovi tvoje i moje kose. Da me zavoliš. I da se nikad ne rastanemo… Glupo s moje strane zato što si me već volela. Samo je trebalo da ti pomognem da to pokažeš, što ja, magarac, nisam umeo. Glupo je bilo i što sam te za sebe vezao, ali tad nisam znao da ću umreti mlad.“
„Ne. Dobro je ispalo što si nas vezao, nećemo se razdvojiti.“
„Moramo. Ja među žive ne mogu, a tebi je za umiranje rano. Imaš još mnogo života pred sobom, upotrebićeš ga pametnije i bolje nego ja. Živi za oboje, a ja ću te čekati, ionako nemam kud.“
Kalina se gorko nasmeja.
„Mnogo života, kažeš? E, biopsija koju su mi uradili veli drugačije. Mislim da ću ti doći pre nego što se nadaš.“
„Boluješ zato što si vezana za mene, mrtvog. To ćemo noćas ispraviti. Upalićemo sveću i ona će dogoreti pre ponoći. Ja ću se smiriti među svojima, a ti ćeš u novu godinu ući slobodna i zdrava, kakva treba da budeš. Uzmi taj upaljač što ti stoji kraj tabakere, tu na stočiću!“
„Neću.“
„Molim te… Ne mogu da koristim nijednu stvar koja ne pripada mom svetu.“
„Pa vidi, ovaj upaljač zapravo ne pripada ni mom svetu. Slučajno se našao kod mene.“
„Nema slučajnosti.“
„Mićko, dragi moj, hvala ti kao prijatelju i oslobodiocu, ali ne dolazi u obzir!“
„Kalina, ti ne znaš. Smrt te menja. Ništa ne ostaje kakvo je bilo. Telo propada, a duh se odvaja od njega i od zemaljskih stvari. Nema tu mesta za bilo koju ljubav, a tako i mora da bude jer u suprotnom nijedan pokojnik ne bi imao mir. Ja postojim samo zato što me ne puštaš da odem…“
„Ne puštam.“
„…ali ovo prazno i hladno bistvovanje među svetovima nije vredno jedne čestice najmizernijeg života. Upali sveću, Kalina. Upali je, kad te molim!“
Pogled mu je bio grozničavo uprt ka stočiću kraj uzglavlja, na koji je juče spustila tabakericu sa motanim cigaretama i upaljač. Nesrećnica što joj ih darovala sad nema šta da puši. Možda ni to nije slučajnost.
„Ne mogu to da uradim“, rekla je Mićku. „Upalim li sveću, biće kao da sam te izbrisala ili ubila.“
„Neće.Već sam mrtav. Pa i da nisam, znaj da bih umro za tebe.“
Kazaljke su se poklopile. Odjeknuo je pucanj. Bleštale su prskalice, padale petarde. Bezborjne varnice su zasule zimsko nebo nad Beogradom. Praskali su poljupci i vatrometi.
Kalininu sobu je osvetljavala samo mala crvena sveća da bi, posle dvanaestog otkucaja, utonula u potpuni mrak.
Nataša Milić, rođena 1976. godine. Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1999. godine. Živi i radi u Beogradu. Piše kratke i nešto duže priče iz oblasti fantastike. Neke od njih su objavljene u istrakonskim zbirkama kratkih priča, zatim u časopisima ’’Emitor’’, ’’Marsonic’’, ’’UBIQ’’ i ’’Znak Sagite’’, kruševačkom časopisiu ’’Putevi kulture’’, zbirkama ’’Makrokozma 21’’ (Refestikon 2016. godine), ”Paralelni svetovi”, i ’’Haarp i druge priče o teoriji zavere’’, zbirci priča o Zviždu i Homolju ‘’Čuvari zlatnog runa’’, kao i u e-časopisima.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.