Image default
Proza

Anđela Pendić, Dva pisma

Dva pisma

 

Piše: Anđela Pendić

Dragi O.

Juče se mimo moje volje povezala prošlost sa sadašnjošću i uplela mene u tu igru, bila sam radosna. Danas ne znam šta da radim, vreme me je ostavilo na jednoj obali. Nije ostavilo nijedno obećanje, a čini mi se kao da je htelo da od mene iznudi neko moje. Nemam šta da dam, i to nije jedini problem. Druga obala kao da se survava u neki nepovrat, a savest ne dobija nijedno obaveštenje i hvata se za mene jer zna da mora nešto da uradi, zubima se kači za svaki deo mene, valjda se zato kaže „griža savesti“. Na površini kože ostaju tragovi baš kao otisci zuba, ja pravim od toga drugu igru pred ljudima – ugrizem se za ruku blago pred zbunjenim bližnjim i kažem kako istražujem tajanstvene puteve odlazaka na svojoj koži – gledam šta tačno radi u svojoj borbi za zaborav. Naravno, ne mislim da ću nešto naučiti iz toga, jednostavno ne znam šta drugo da radim.

Ti razumeš ognjeve, reci mi kako da rasporedim svoje unutrašnje pregrade da bi vatra mogla da gori a da se ne ugasi? Ne moraš odgovoriti, znam, ti zastupaš teoriju veličanstvenog požara. Možda ova moja pisma imaju karakter monologa, jer već znamo oboje kuda bi tekao razgovor, ali isto tako razumeš – jedino kad tebi pišem, uspem da povežem u jedan život ove rasejane elemente prostora: zglobove prstiju koji se savijaju, sećanje na bol u njima, pocrnelo vreme u uglovima sobe, savete savete prekore, pitanja i ovu agresivnu svetlost na terasi. Uspem da ih povežem čak u život koji se može nazvati mojim, iako zaustavljen, iako u tom zastoju prepun potencijalnih bujanja. Ne moram da istaknem, to nije bujanje u smislu buđenja novog života u mesu, to je više kao proces kojim telo pokušava da trn ili odbaci il utka u svoje tkivo.

Vidim i sama, previše metafora koje uključuju telo. Kao da ona fina supstanca koja čini vitalnost, kada krene da nestaje, kao da nema kud drugo da pobegne. Isto je i kad organizam uspomena u čoveku zahteva da se nazove posebnim telom.
Čini mi se da se s mojim telom dešava i jedno i drugo.


Dragi O.
Prošli put si mi tražio da ti pišem o trajanju decembra. Otkrila sam novi jezik i shvatila da si decembar uzeo samo kao tačku gde se jezik prelama u bolu kao svetlost u vodi. Sada ti pišem o jednom jedinom jutru i ne uspevam da nađem boju glasa. Nema veze, važno je možda makar što sam saznala poreklo te nemogućnosti – sve moje reči počele su da se prilagođavaju neizgovorenoj. Tako mi se jezik menjao bez mog učešća i znanja, sada moram naći način kako da ga naučim. Pomozi mi svojim rečima. Na kraju krajeva, ti možeš kazati „ptica“, ja „biće koje sastavlja kalendare“, ali dokle god na isti način rekonstruišemo njeno telo uspomena, ti možda preko njenih krila, ja preko trbuha ili očiju, znaćemo da govorimo o istom pokretaču ljubavi.

P. S. Javi se molitvom, ti si 2033 metra bliži visinama. Delim se na muškarca i ženu, tako podeljeni mogu samo da ponavljaju bol praroditelja. Zato sve manje govore, sve više zaboravljaju, sve manje stvaraju, sve više sumnjaju. Sve više pate, imajući samo jedno zajedničko telo uspomena.
Tvoja A.


Anđela Pendić, rođena 1993. godine u Beogradu. Trenutno student doktorskih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu (opšta lingvistika). Ima dve objavljene zbirke pesama, Beleg (2015, objavljen kao prvonagrađeni rukopis na festivalu Pjesnička reč na izvoru Pive) i Oganj (2016, prva nagrada na Somborskom književnom festivalu). Kao višestruki finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu, zastupljena u zbirkama ljubavne poezije koje je festival objavio 2015. i 2018. godine – Izlomljene linije Oči pune pčela. Trostruki dobitnik druge nagrade na Ratkovićevim večerima poezije. Dva puta je bila finalista festivala u Zaječaru i Knjaževcu. Objavljivala poeziju u pančevačkim Rukopisima, u časopisima: Dometi, Trag, Prosvjeta, Balkanski književni glasnik. Učesnik prve pesničke radionice „Anonimni pesnici“ pod mentorstvom Ognjenke Lakićević. Zastupljena u zborniku radova „Ova strana kuće“ (2019, urednik Đorđe Majstorović) nastalim u toku književne kolonije „Tekst je prisutan“ u Malom Iđošu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Aleksandar Petrović, Vanila

Berislav Blagojević – Fuga

Nataša Milić, Umro bih za tebe

Ostavite komentar