Ona je to radila
Ustao sam iz fotelje u kojoj sam sedeo uronjen u prošlost. Napolju je dan uveliko zagazio u podne. U kući je bio polumrak, koji me je, težak poput olova, skrivao od života. Sunce koje se promaljalo kroz pukotine okna obasjavalo je sitna zrnca prašine koja su lebdela u vazduhu. Lenjo sam hodao kroz kuću, vukući smeđe karirane papuče po podu. Parket je krckao. Nije me bilo briga. Muk me je jeo.Poželeo sam da vrisnem, da urlam, bilo šta – samo da ga prekinem. Džaba, nje nema da me čuje. Prišao sam prozoru. Kao i svakog jutra skoro već dvadeset godina, od kako smo se tu doselili, pa do pre nekoliko dana, žaluzine su bile zatvorene. Nemo sam gledao u njih. Tamnobraon drvo trebalo je prelakirati.. Pomislio sam kako bi trebalo da podignem ruke i ispužim ih, a škure bi se otvorile i pustile dan u kuću. Nisam mogao. Ona je to radila.
Ogledalo
Vrisnuo je. Pokupio je rasute dlačice i uspaničeno pokušao da ih priljubi natrag na lice. Prsti koji su pridržavali odsečenu riđu bradu propali su kroz rupu u obrazu – i nestali. Uz novi krik trgnuo je šaku. Razrogačenih očiju posmatrao je preostali mali prst.
Nije bilo rane, ni prskanja krvi. Jednostavno, bilo je – ništa. Ponovo je pogledao u ogledalo tek da bi shvatio da mu je rupa već izjela pola vrata i rame.
Posmatrao se kako nestaje. Nadlaktica, grudni koš, trbuh… Sve ono što je bio, postigao, sva slava i popularnost, novac koji je zaradio – ništa je proždiralo.
Najednom, sve to mu je delovalo besmisleno. Pomislio je na svoju rodnu kuću, na majčino toplo krilo u koje bi spustio glavu dok slušaju oca kako svira na klaviru. Da, kuća, tamo bi trebalo da odem. Zaplakao je. Ništa mu se ušunjalo u nos i uputilo pravo ka mozgu.
U trenutku kada se suza razbila po pločici luksuznog kupatila, više nikoga nije bilo u njemu.
Samo ogledalo.
Ivana Radojičić – kreativnim pisanjem bavi se dugi niz godina, bilo kroz stvaranje njoj znanih situacija i likova, obrade istorijskih događaja za onlajn magazine 011info ili za kopirajterske poslove, ona stalno nešto piše. Masterand je na Fakultetu za medije i komunikacije, te pisanjem na temu neuroetike pokušava da pronikne u sve pore i probleme ove oblasti.
Pored pisanja bavi se i ikonopisom i multimedijalnim instalacijama. Izlagala je na brojnim grupnim izložbama.
Živi i radi u Beogradu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.
Autor naslovne slike: Nikola Knežević.