„Hegemone, sve je spremno za Tvoj dolazak, Jerušalaim Te očekuje!“ – salutirao je centurion koji se sa jednom konjičkom turmom, pre nepun sat, odvojio od glavnine i kao izvidnica stupio u vezu sa Kapodokijskom kohortom koja je već bila u Jerušalaimu.
Pontije Pilat, prokurator azijskih provincija Rimske imperije, samo klimnu glavom i podbode umornog konja. Kopljanici Prve kohorte Dvanaeste legije, zvane Tiberijeva, nevoljno se pokrenuše. Severozapadni put, koji od Hebronske kapije vodi ka Jafi, ožive. Glasne, vojnički oštre komande centuriona, zveket oružja i odjeci stotina konjskih kopita gradili su poseban ugođaj, poznat i toliko drag bivšem tribunu legiona.
Odsutno zadubljen u svoje misli, umoran od puta i svojih godina, ništa od toga danas Pontije Pilat nije opažao. Njegovo raspoloženje postajalo je sve tmurnije od kada je napustio svoju rezidenciju u Cezareji Stratonovoj. Čas na latinskom, čas na grčkom ili aramejskom, čitavog puta je psovao i kleo narod judejski koji se opet uznemirio, mesije i razbojnike koji su ga huškali i bunili, Sinderiona koji ih je osudio na smrt i prvosveštenika Kaifu koji ga je o svemu obavestio i tražio da on, prokuratorskim pečatom, potvrdi presudu. Lecnuo bi se tek povremeno kad bi mu do svesti doprlo da psuje i Tiberija, Cezara Rimske imperije, koji je njega bivšeg tribuna legiona, još pre sedam godina, postavio za prokuratora Judeje. Kao da on, Pontije Pilat čuveni vojskovođa, nosilac ovacija, jednog od najviših odlikovanja koje dodeljuje Senat, nije zaslužio neki bolji položaj u Rimu, ili bar bliže Rimu.
U takvom raspoloženju Pontije Pilat je, sa legionarima svoje verne Dvanaeste legije, sa kojima je godinama ratovao od Etrurije gde je rođen, pa do Judeje gde sada živi, upravo projahao pored Golgote, gubili šta Jerušalaimskog. Južnu padinu te Ćelave gore već su krasili stubovi na koje se, po zakonu i običaju, razapinju osuđenici na smrt.
Trinaesti dan prolećnog meseca nisana nepovratno se ulivao u predvečerje.
Nekoliko časova kasnije, na arkadnoj lodji dvorca Iroda Velikog, smeštenog u severnom delu Antonijeve tvrđave, osvežen i nešto bolje raspoložen, dugačkim gutljajem vina Pontije Pilat je privodio kraju obilnu večeru. Iscrpljen dnevnom žegom grad Jerušalaim je čekao osveženje sa Maslinove Gore. Bazari su utihnuli, a večernji mir povremeno su prekidali samo uzvici prodavaca vode. Žubor fontane mešao se sa mirisom magnolije u prostranom vrtu dvorca Iroda Velikog.
Odlažući pehar sa vinom Pontije Pilat nežno pogleda svoju ženu, zadovoljan što je ipak pristao da ga ona prati na ovom putu. Način na koji je začešljala kosu obećavao je uzbudljivu noć.
Nema sumnje – mislio je Pontije, kosa joj je raspletena i to nije slučajno. Taj znak, po prećutnom dogovoru iz prvih godina braka, bio je poziv upućen njemu da je slobodno poseti u njenim odajama. Doduše, morao je sebi priznati prokurator vascele Judeje, njene odaje uvek su mu bile otvorene. Nikad ga ova žena nije sprečavala da joj priđe i utopi svoju strast, da zadovolji svoju želju, onda kada bi mu se želja javila. Ali, brzo je shvatio da mu ona, prilikom takvih poseta bez poziva, u stvari ne pripada.
Takve noći s njom, u koje je uranjao nepozvan, ni počemu se nisu razlikovale od noći koje je, kao mladi ratnik između dve bitke, provodio sa robinjama, varvarkama i usputnim ženama od Galije, preko Germanije, pa sve do Azije. Uzimao ih je onako kako se, kraj logorske vatre, uzima pehar vina ili komad nedopečenog mesa – samo zato da bi u narednu bitku u šao smireniji.
Tek sa njom, ćerkom bogatog Grka sa Rodosa, koju je oženio u svojim poznim tridesetim godinama, spoznao je pravu strast. Ali samo kada je ona to želela. U takvim noćima plovio je po tankoj liniji, koja je delila javu i san, stvarnost i maštu, nebo i zemlju. Već nakon prvih nežnosti utapao bi se u nju i čekao da ga povede ka vrhuncu sladostrašća. I to vreme, taj trenutak, opet je određivala ona. Nije to činila nekim određenim pokretom ili položajem tela, a ni glasom, već čitavim svojim bićem. Potpuno mu se predavala, a on je nestajao u njoj.
Na njegovu veliku žalost, pozivi su bili sve ređi, a on sve gladniji njene ljubavi. Obasipao ju je pažnjom i skupocenim poklonima. Ništa nije pomagalo. Nije ga odbijala, ali ga nije ni pozivala.
Zato je večeras ratničko srce Pontija Pilata, kao nekada pred bitku, snažno zaigralo a grlo mu se steglo, kad je uočio znak na koji je toliko dugo čekao.
„Mužu i gospodaru moj“ – progovori žena i prenu prokuratora Judeje „od tvoje odluke sutra zavisi život četvorice osuđenika koje je Sinderion osudio na smrt. Ukoliko presude potvrdiš umreće u najtežim mukama na stubovima Ćelave gore. Nikada te nisam ni za šta molila, a evo sad te molim za život jednog od njih.“
Sporo se vraćajući u stvarnost, Pontije Pilat jedva shvati o čemu mu to žena govori. Odmah zatim razrogači oči, čudeći se otkud ona, njegova žena, da se meša u prokuratorske dužnosti.
„Za kojeg od razbojnika moliš? Kako mu je ime?“ ipak je upita, više da bi zadovoljio svoju radoznalost, nego što je nameravao da usliši čudnu molbu svoje žene.
„Ne znam mu ime, kažu da je iz Nazareta, a osuđen je zbog toga što je po bazarima govorio narodu da će srušiti jerušalaimski hram i za tri dana izgraditi novi, te da je on navodno novi car Judeje. Odao ga je njegov prijatelj, neki Juda iz Kariota. Danas dok smo prolazili gradom videla sam ga vezanog ispred Pretorije. Svetina je pljuvala po njemu. Njegove oči, mužu moj, jasno govore da je nevin, a taj Juda sigurno laže. Učini dobro delo, podari mu život.“
Pontije Pilat, bivši ratnik i vojskovođa, a sada prokurator Judeje, htede odmah da joj odgovori onako kako dolikuje hegemonu. Ali u trenutku zastade.
Neće li, zbog grubog odbijanja, mislio je, usahnuti njen osmeh i pogled kojim ga poziva na nežnost i ljubav? Nije li večerašnji poziv, koji toliko dugo čeka, uslovljen ispunjenjem njene molbe, pa koliko god ona bila čudna i nedolična? Uostalom, dalje je razmišljao, narod judejski je i onako razbojnički narod, jedan razbojnik manje ili više ne znači baš ništa. Taj Nazarećanin ne može zasigurno nauditi moćnoj Rimskoj imperiji. I već je bio spreman da odgovori potvrdno svojoj lepoj i mladoj ženi, ali skustvo velikog vojskovođe mu je govorilo da se posluži lukavstvom.
„Ti znaš da ja, kao prokurator Judeje, ne mogu suditi po svojoj volji, već onako kako to od mene očekuje veliki Tiberije, Cezar Rimski. Ipak, lepota kojom me večeras obasipaš zaslužuje da o tome noćas razmislim.“ – svečanim tonom izgovori Pontije i pritom joj uputi dug i značajan pogled.
Shvativši pravo značenje izgovorenih reči, a još više pogled svog muža, lepa žena prosu zavodnički osmeh i zadovoljno se uputi u svoje odaje. Sa mrkog lica Pontijevog iskra pohote spusti se niz snažni vrat i u maljavim grudima zapali požar. Brzo je odbacio snežnobelu prokuratorsku togu, otkopčao pojas sa širokim nožem u kanijama, skinuo košulju i gol, šepavim konjaničkim korakom, požurio u odaje svoježene.
O ženo, vratiš li mi ove noći bar na trenutak snagu mladosti, mislio je usput ostareli hegemon drhteći od uzbuđenja – tvoja molba biće uslišena. U početku sve je bilo kao nekad. Čak je naslućivao purpurnu stazu naslade, kojom ga je ova žena ranije tako sigurno vodila. Ali umesto trenutaka nestajanja u ekstazi, samo mlaki trzaj među njegovim slabinama označi kraj uzaludnim očekivanjima. Sutra, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u privremeno nameštenu prokuraturu na arkadnoj terasi dvorca Iroda Velikog, ušao je peti prokurator Judeje Pontije Pilat, namršten, razočaran i sa glavoboljom.
***
Kako je prošlo suđenje može se videti kod Bulgakova, a o daljim događanjima kod Mateja, Marka, Luke i Jovana.
Sveto drvo
Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin, nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandan u engleskom jeziku, kao naprimer: Jebem ti oca kroz oca. Kad sam ga jednom pitao, kako to da je od svih reči materinjeg jezika, naučio samo psovke i nijednu drugu reč, objasnio je da srpski nije jezik njegove majke, koja je bila Nemica, već jezik njegovog pokojnog oca i dede. Ta dvojica, dok je on bio dete, retko su međusobno razgovarali, a kad jesu, sem pokojeg veznika, izgovarali su samo psovke i to uvek vrlo glasno – svađali su se.
Pored psovki na srpskom, Majkl je imao još jednu neobičnu osobinu, čudniju od prve. Majkl je često prekidao svoje sagovornike sa „znam šta si hteo da kažeš” i pogađao najčešće potpuno tačno misao koju je sagovornik nameravao da iznese, a zatim sipao svoje argumente, kao odgovor na sagovornikove. Oni koji ga nisu dobro poznavali ostajali su bez teksta. Razgovor sa Majklom uvek je bio samo monolog, a njegovi sagovornici su se brzo pretvarali u pasivne, ali vrlo pažljive slušaoce, jer Majkl je pored svojih iznosio i njihove stavove.
Sećam se kad je Majkl na drugoj godini studija, na početku predavanja poznate profesorke sa Hajdelberga, koja je kao gost predavač govorila o romantizmu u nemačkoj književnosti, prvi put javno i pred punim amfiteatrom demonstrirao tu svoju neobičnu veštinu. Nemica strogog lica je počela:
„Dok Engleska gomila zlato i začine iz svojih kolonija, u Francuskoj bukti revolucija, a…”
jedan student iz pretposlednjeg reda je ustao i rekao:
„Profesorka, znam šta ste hteli da kažete.” Profesorka sa Hajdelberga je prvi put gostovala u Americi i verovatno je slušala o liberalnim odnosima i opuštenoj atmosferi na američkim fakultetima, pa je ljubazno odgovorila studentu:
„Samo izvolite kolega”, recite.
„Hteli ste da kažete da dok Engleska gomila zlato i začine, u Francuskoj bukti revolucija, a Nemačka spava.” Izgleda da je Majkl izgovorio baš ono što je profesorka mislila da kaže, jer je iznenađena na trenutak zastala, a to je bilo dovoljno Majku da nastavi:
„Ali u uspavanoj Nemačkoj svoje najlepše romantične snove sanjaju Gete, Šiler i Hajne. I ne samo njih trojica već i danas manje poznati Hofman, Handenberg, Rihter, Brentano, Klajst.”
Sigurno i uverljivo Majkl je nastavio sa tezama i antitezama, prešao je na analizu pojedinih dela, ukazivao na sličnosti i razlike u stilu i tematici. Profesorka je uspevala da izgovori samo „Naturlich, aber…” ili „Ja, ja… aber…” i već prilično zbunjena nije ni primetila da govori svojim nemačkim jezikom, koji je retko ko od studenata razumeo, dok je Majkl govorio svojim gotovo oksfordski čistim engleskim. U amfiteatru je vladala potpuna tišina, svi studenti su se okrenuli na suprotnu stranu i sa divljenjem gledali svog kolegu. Kad je Majkl izneo tezu da je bajkovitost i mističnost u delima nemačkih romantičara bio svojevrstan beg ili otpor hladnoj, ozbiljnoj i odgovornoj filozofskoj misli intelektualnih očeva nemačke nacije Kanta, Fihtea i Hegela, prema Majklu su se okrenuli i prisutni domaći profesori iz prvog reda. Da bi svima olakšao, Majkl je sišao sa svog mesta u pretposlednjem redu velikog amfiteatra, stao pored profesorke i nastavio sa svojim izlaganjem, a zatim načistom nemačkom, kao da smo u Hajdelbergu, a ne u Njujorku, odrecitovao Brentanovu pesmu Lorelaj. Ipak,vrhunac je bio kad se Majkl pri kraju časa obratio strogoj Nemici sa čuvenog Hajdelberga rečima:
„Ili ste vi možda mislili nešto drugo da kažete, gospođo profesorka?”
Tako sam i upoznao Majlka.
*
Kuća u Grinfildu, predgrađu Milvokija, pred kojom se taksi zaustavio, imala je visoke bedeme i prostrano dvorište. Bila je ogromna, baš kakva priliči gorostasu kakav je i njen vlasnik, Majkl.
„Kuću sam nasledio, a sagradili su je moj otac i deda. Građena je od 1930. do 1935. godine.” – govori mi Majkl dok ulazimo.
„Zar nije prevelika za jednog samca?” – pitam znajući da je njegov brak vrlo kratko trajao. Oženio se mlad pod pritiskom dede i oca da bišto pre bogatoj porodici obezbedio naslednike. Dvojica njegovih stričeva poginuli su u Normandiji. Njegov deda Vukobrat i pored velike žalosti, nije mogao oprostiti sinovima što, kad im je već bilo suđeno da poginu, nisu stigli do Srbije da kosti ostave u toj svetoj zemlji. Vukobrat Stanković, američki dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, uspeo je da stigne do Srbije i tamo ostavi svoju levu nogu. Sve mi je to ranije pričao Majkl, ali nisam znao da je njegova porodica, sudeći po velelepnoj kući, toliko bogata. To sam ga i pitao.
„Prvo da se smestiš i osvežiš. Ima vremena za razgovor”, odgovorio je i pokazaomi sobu. Nešto kasnije vodi me iza kuće gde se prostire veliki voćnjak u kome su sva stabla iste, meni nepoznate vrste.
„Koje su ti to voćke?”, pitam.
„O njima i hoću da ti pričam”, odgovara Majkl i odmah nastavlja.
„Moj deda Vukobrat se sa svojom ženom Milosavom iz Srbije iselio u Ameriku 1913. godine. Taman što su se skućili, on se kao dobrovoljac, sa prvim formiranim dobrovoljačkim pukom, vratio u Srbiju da ratuje. Iz američkog puka, na svoj zahtev, prešao je u francusku diviziju, koja je bila stacionirana kod Soluna i u sastavu srpskih snaga učestvovala u proboju Solunskog fronta. U svetoj srpskoj zemlji, kako je govorio, ostavio je svoju levu nogu, ali je onako ranjen u Ameriku doneo naramak sadnica svete srpske voćke, pazeći ih na brodu više nego svoju ranu. To što gledaš su svete srpske voćke, a zovu se šljive. Kad je počela prohibicija Vukobrat je imao čitavu šumu šljiva. Počeo je da peče rakiju šljivovicu, koja je bila ukusnija i jača od svakog viskija. Šljivovicu je pekao na kazanu koji Stankovići čuvaju kao relikviju.”
Odlazimo u zgradu na kraju voćnjaka, koju Majkl zove pecara. Majk mi pokazuje čudnu i veliku napravu koja me podseća na kombinaciju Vatovog parnog kotla i na mašine parnjače iz vremena osvajanja divljeg zapada. Majk nastavlja:
„Vukobrat je tajno pekao rakiju od svojih svetih šljiva, a njegov sin Radovan, moj otac, tu svetu rakiju tajno prodavao barovima u Milvokiju i Čikagu. Za dolare od rakije Vukobrat je kupovao zemlju i na njoj odmah sadio šljive, ali ne u Srbiji već u okolini Milvokija. Kad je kriza prošla, a prohibicija ukinuta, vrednost kupljenog zemljišta je višestruko porasla, umesto šljivika na Vukobratovom zemljištu nikli su novi kvartovi, a Vukobrat je bio vlasnik i rentijer trećine izgrađenih zgrada na svojim bivšim šljivicima. Posle toga nikad i niko nije smeo Vukobratu da protivreči kad on izjavi da je srpska zemlja sveta zemlja, da je srpska šljiva sveta voćka, a da je srpska šljivovica sveto piće. E sad ćeš ti da okusiš tu srpsku svetinju.”
Iz jednog bureta u nizu istih, Majkl toči žutu tečnost u dve omanje flaše čudnog oblika, za koje kaže da se zovu čokanji, a zatim izlazimo ispred pecare i sedamo na klupu. Nazdravljamo i pijemo svaki iz svog čokanja.
„Deda ti je bio u pravu, bar što se tiče rakije, pravi nektar – piće bogova”, kažem posle dobrog gutljaja. Vukobrat je pred smrt svu svoju imovinu i u šteđevinu, a bilo je podosta i jedne i druge, zaveštao svom sinu Radovanu, uz jedan jedini uslov: Radovan mora da održava bar jedan voćnjak sa svetom šljivom, svake jeseni mora da ispeče bar jedan kazan svete rakije, a novopečenom rakijom iz čokanja na Zadušnice mora zaliti Vukobratov grob. U testamentu je Vukobrat srpskim jezikom i svojom rukom dopisao doslovce:
primetim li ja vukobrat da me moj sin radovan na zadušnice drugom rakijom poji a ne šljivovicom iz mog šljivika i od moje svete šljive donete sa svete srpske zemlje a dok ja blažen ovde počivam ustaću iz groba i napiću mu se krvi a ako ne ustanem ovlašćujem advokata stanivukovića a koji je ovo moje zaveštanje i sastavio da mom sinu radovanu oduzme svu imovinu i ušteđevinu a koju sam mu zaveštao i u moje ime pokloni srpkoj crkvi u milvokiju
„Moj otac Radovan poštovao je zaveštanje i zbog straha od povampirenog Vukobrata, ali i zbog advokata Stanivukovića, koji je bio opak Srbin taman koliko i Vukobrat. Kad je osetio da mu se bliži kraj, Radovan je skoro doslovce prepisao Vukobratov testament, samo što je zamenio imena, umesto Radovan napisao je Majkl, a Radovan stavio pored Vukobrat. Ubacio je doduše znakove interpukcije i velika slova. U njegovom testamentu piše:
Primetim li ja Radovan, ili otac mi Vukobrat, da nas dvojicu moj sin Majkl na Zadušnice drugom rakijom poji, a ne Šljivovicom iz našeg Šljivika i od naše Svete Šljive donete sa Svete nam srpske zemlje, a dok nas dvojica blaženi ovde počivamo, ustaće iz groba uvek poštovani i voljeni otac mi Vukobrat i napićemu se krvi. A ako Vukobrat ne ustane, ovlaščujem Advokatsku kancelariju Stanivuković & sin da mom sinu Majklu oduzme zemljište, stambene i poslovne zgrade i ostalu pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i silnu dolarsku ušteđevinu, koje sam mu ja Radovan zaveštao, i u moje i Vukobratovo ime, sve prenese u vlašnistvo Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Milvokiju
„Sada ja na Zadušnice zalivam oba groba svetom šljivovicom.”
„Plašišli se ti da će neko od njih dvojice ustati, ako im se tvoja rakija ne svidi?”
„Plašim se advokata Pitera, unuka onog prvog Stanivukovića, luđi je Srbin i od oca i od dede. Svake jeseni kontroliše rod u mom voćnjaku, procenjuje ima li za jedan kazan, a kad se peče rakija, sedi kraj kazana i degustira. Ne bih da mi se po kući muvaju popovi, pa gledam da održavam šljivik i pečem dobru rakiju.”
*
Iste večeri Majkl Stanković i ja smo sedeli u bašti restorana u predgrađu Milvokija i nastavili razgovor o Srbima, o Tesli, o velikom enigmama i misterijama, mistici, mitovima, kabali, okultizmu i ezoteriji. Majkl je zastupao tezu da Amerika, sem veštica iz Salema, nema velikih legendi, mitova, pa ni mitskih junaka, te da je zbog toga njena književnost i kultura takva kakva je – siromašna i sakata.
„U američkoj literaturi samo je Edgar Alan Po pisao bajkovito, a i on je mistiku crpio iz svog alkoholičarskog ludila, a ne iz američkih predanja. Kad su u Holivudu hteli snimiti dobar horor film, iz Poljske su pozvali Romana Polanskog. Tako su nastali Bal vampira i Rozmarina beba, jedini filmovi vredni pažnje u tom žanru od tolike američke hiperprodukcije. Amerikanci su odbacili ili zaboravili mitologiju zemalja iz kojih potiču, a zatim su od jednog miša napravili svoj novi mit, kojeg je doduše Volt Dizni lepo nacrtao, ali kako da miš bude mit jednom tako velikom narodu? Ili patak?” sipao je Majk argumente pred mene, a viski samo u svoju čašu.
„A Indijanci i njihovi vračevi, a vudu magija?” -pokušao sam da mu se suprotstavim.
„Ne spominji mi Indijance. Njih ste uglavnom pobili, a ono malo što je preostalo saterali u rezervate, i njih i njhove vračeve i njihovog boga Velikog Manitua. Uzeli ste samo njihova lovišta i teritoriju, a ne predanja i mitove. Nemoj slučajno da mi pominješ crnce. Njih ste kao zveri lovili po Africi i okovane dovodili da vam robuju i to zato što od Indijanaca niste mogli napraviti robove. Bili su isuviše samosvojni i ponosni da bi vas služili, pa su se rađe odlučili za svoja Večna Lovišta. Bili su u pravu i ja im na tome čestitam, jer bolje je ponosno umreti, nego vama Amerikancima robovati”, žestio se Majkl, sve više i više, dok je u boci viskija bilo sve manje i manje.
„Majkl, ali i ti si Amerikanac, ovde si rođen, imaš američko državljanstvo i pasoš”, pokušao sam ponovo.
„To je tačno, ali moja porodica je sa sobom donela svoje junake i svoje svece iz Srbije, a za njima su odmah došle i naše veštice i naši vampiri. Prvi su tu da im se molimo, a drugi da ih se plašimo. Prvi nas štite od drugih. Zato sam ja više Srbin, nego Amerikanac. Naši mitski junaci megdan dele sa aždahama i zmajevima kojima iz očiju modar plamen bije, a iz nozdrva ljuta vatra seva. Mi Srbi našoj deci kažemo: „Takvi budite kad odrastete, odvažni i hrabri”. A šta vi Amerikanci kažete svojoj deci: „Budite kao onaj miš i jurite mačke”. Izem ti takav narod.”
„A koliko si ih ti Majkl pobio?” pitao sam ozbiljno.
„Koga koliko sam pobio?”
„Mislim aždaha i zmajeva, koliko si ti lično pobio?”
„Pobio bih ja njih sve, ali vi ih nemate, a mačke da jurim neću.” Obojica smo se grohotom smejali, sve dok kelner nije poslužio večeru. Večera je prekinula našu raspravu, ali samo privremeno.
„Znaš li ti zašto ja predajem evropsku, a ne američku književnost?” pitanje je bilo čisto retoričko i Majkl je odmah sam i odgovorio, istovremeno sipajući vino, ovoga puta i u moju i u svoju čašu.
„Zato što iz američke književnosti i nema šta da se predaje na ozbiljnom fakultetu.”
„A Fokner, Vulf, Belou, Miler, Ficdžerald, Dos Pasos, Melvil, Hemigvej?” Pokušao sam da branim čast američke književnosti.
„Svi koje si pobrojao, zajedno sa onima koje si zaboravio, mogu da stanu u jedan semestar, a fakultet traje četiri godine. A i kakva su im dela? Melvil juri kita, onaj Hemigvejev starac Santjago peca li peca, a kad konačno nešto upeca, to mu pobegne. Kako da o takvim delima govori jedan profesor, koji drži do sebe i svojih studenata? To je literatura za kurs ribolovaca i to početnika, a ne za ozbiljan fakultet. A znaš li zašto Amerika nema velike pisce?” Nisam znao, ali nisam ni stigao da odgovorim da ne znam, jer je Majkl odmah nastavio.
„Zato što ste za jedino božanstvo proglasili dolar i čitav život samo skupljate ikone tog božanstva. Materijalno se bogatite, a duhovno siromašite. Takvima onda ne trebaju pisci, već računovođe i advokati. A i o čemu bi pisali? Drugačije je u Evropi, naročito kod nas Srba i naše braće Rusa. Svaki Rus ili Srbin, u svojoj svesti, a naročito podsvesti, nosi tajnovite naslage predanja iz nacionalne istorije, porodične i lične prošlosti. Dovoljno je da i prosečan pisac samo malo zagrebe po tim naslagama i lako napiše Zločin i kaznu ili Anu Karenjinu”, poentirao je Majkl i uživao u svojim argumentima i vinu.
„Ako je to tako Majkl, hajde da zagrebemo po tvojoj, ili još bolje, po prošlosti tvoje porodice. Ja sam pisac: ispričaj mi neku tajnu, pa da dobijem Pulicera.”
„Jebo vas Pulicer. Na njega neću da trošim reči, ako si spreman za Nobela, onda može. Odgovorio je u svom stilu Majkl Stanković, a ja sam mislio da će i ovo biti isto kao sa aždahama i zmajevima. Nije bilo isto. Majkl mi je ispričao čudnu priču koja se u njihovoj porodici, kao porodično predanje, prenosila s kolena na koleno. On je pričao i tom pričom potvrdio deo svojih argumenata. Ja sam ga slušao širom otvorenih očiju i bilo mi je žao što nisam Tolstoj ili Dostojevski, jer da jesam američka književnostbi dobila svoje prvo veliko delo.”
Dr Vojislav Stojković je napisao dva romana: Summa cum laude (Narodna knjiga–Alfa, Beograd, 2007) i Dokaz (Narodna knjiga–Alfa, Beograd, 2009) i više priča objavljenih u Književnim novinama, Književnom listu, Politici, Beležnici… Neke od priča su nagrađene na književnim konkursima.