Image default
Proza

Sofija Živković, Bordel i drugi snovi

Bordel i drugi snovi

Iz rukopisnog romana u kratkim pričama

Piše: Sofija Živković

 

Poslednji tonovi svetlosti

Kad god čujem Claridad ja znam da je blonda živa. Obitava kratko, jednokratno maltene, staloženo, sadržajno. Probudili su me poslednji tonovi pesme, deo kada se studijski snimak kida i iščezava. Lupalo mi je srce onom teskobom kada imate osećaj da se širi i razmrskava i dah mi se prekinuo na nekoliko minuta, rekla bih, paralisano san unutar sna, jer košmar je bio nesavladivo lep. Sejšeli, Filipini, Tanzanija, Mauricijus, sve se tako jasno čulo, bez oblika, bez ikakve interakcije… Počinjalo je u hotelskom laundž baru. Šank stolice i visoka čaša proseka. Možda je bilo i neko južnoafričko vino, ne znam, boje se menjaju svakim narednim sećanjem na taj košmar. Stan je bio dvostran, a obe strane su gledale na pustinju i more. Utvare nisu bile samo fizički oblikovane, imale su i bestelesnost sačinjenu od zvuka. Ta pesma je imala sposobnost da obavije sve, u rani sumrak, oko šest i četrdeset popodne.

Uvek sam muziku slušala na slušalicama pa se zvuk transformisao, sužavao. Ovde je bilo sve nesuzbijeno, prostrano do samog kraja zaliva. Ven y envuelve me, o Claridad. Ne znam ko je to tražio, da svetlost dođe i obavije je, ali je to činila tako gladno a samouvereno. Svetlost iz pesme bila je izvesna. Prekidao joj je glas, ipak. Na kraju je ostala sama. Više je nije ni tražila, već samo spominjala, žalila. Ono što je bilo čudno je što se i dok smo stajale zajedno u pustinji ta pesma činila kao nepostojeća a slušale smo je zajedno na zvučniku. Poslednji tonovi bi uvek bili kao da se budimo, upozorene o lažnosti. Ona kaže da na Tajlandu slepi miševi ulaze svu noć. U Alžiru su zalasci najpotpuniji. U Najrobiju je najnesnosnija saobraćajna gužva na svetu. U Kejptaunu uvek poručuje milk šejk od ferero rošea. Na Malti za sladoled kažu đelato. Najsočniji je mango iz Ugande. Vrhovi Himalaja u letnjoj izmaglici izgledaju iz aviona umirujuće strašno. Možda ju je jedino još u pesmi Claridad moguće shvatiti ozbiljno. Jedino tu ne piše prazna pisma. Aurora borealis iz te pesme izblajhala joj je kosu neravnomerno. No, nije bila zelena od nje. Pozelenela je od smrti. I to su bili ti poslednji tonovi svetlosti koje sam čula i koji su me probudili, mokru od znoja i prestravljenu. Ona putuje nebom. Ima oči namučene od pogrešnih interpretacija sveta koji je bio tako prijateljski naklonjen ka njoj, i naivan u tome (tarot karta: Luda). Oko usana su joj bore iscrtale krivudavu putanju. Ne znam kuda je vodio taj put, ali bio je beskrajan i kružan. A košmar, dovoljno lep da bi se iko tek tako lako probudio.

Na drugoj strani svesti, volan postavljen udesno. Predgrađe Mouson na atinskom primorju, tik uz Posejdonovu obalu a uvučeno prema gradu. Poslednja tramvajska stanica pre mora. Brineta je ubacila u veliku brzinu, dala gas na trkačkom autu – koji je morao biti mini moris, i to onaj pravi, britanski, sa volanom na desnoj strani, ali umesto da volan drži čvrsto i kontroliše put, ostavila ga je i uzela mobilni telefon. Brzinom karakterističnom za auto-put a ne primorsku magistralu auto je jurio napred a ona, zavaljena i poluodvezana, odstranila se od njega, kucala na telefonu jedva ubadajući tipke na tačskrinu, i celu vožnju prepustila meni, koja sam bila suvozač bez komandi. Ispred nas je kolona stala na crveno, ali mi nismo kočile, ni usporavale.

– Zašto hoćeš da kontrolišeš išta ako znaš da ne umeš?

Dreknula sam, mada oprezno i pažljivo, a kola su išla vratolomno po ulici. U poslednjoj sekundi, preokrenula sam volan ka trotoaru i ponovila pitanja: zašto pokušavaš da kontrolišeš našu vožnju ako nisi sposobna za to?!

Snuždeno je sedela na trotoaru i pušila. Iza nas je bio Stadion. Preko puta Stadiona, Jupiterov hram. Nelogičan sled, ali vrlo realističan, bilo je prevruće a ona je pušila i pušila, neke grčke cigare sa jarkožutim mirisom dima. Posmatrala me sa odobravanjem, a kola su ležala parkirana nakrivo. Dobro da nikog nismo ubile.

Ubrzo smo otišle u sobu. U krevetu sa nama, spavala je neka nepoznata žena, komiranim snom i više je izgledalo da je onesvešćena, ili mrtva, nego da spava. Ona je služila da bi ostali iz ekipe s kojom smo došle mislili da nas u sobi ima tri a bilo nas je samo dve. Nije mi do kraja bila jasna poenta njenog postojanja sa nama u krevetu, od početka, jer nikada se nije budila. Ona je prosto morala biti tu, spavati stalno licem potpuno okrenutim ka jastuku, duboko zaronjenim, a mi smo mogle odmarati na miru, vikati, pevati, sanjati glasno, šta god. Učinilo mi se da je to blonda. Imala je plavu kosu, identično prošaranu sedim u blizini ušiju, minđuše sa nekim sitnim ljubičastim kamenom. Frustriralo me je što i da jeste ona, niko je nije mogao probuditi iz jednog od njenih košmara.

Presedanje u ekspresnom vozu

Rasečena dunja, punjena nečim pomalo želatiranim, sa domaćim šlagom odozgo (što znači: više šećera i mleka, ni malo slatke pavlake, za razliku od bečkog). Tufahija od dunje, takoreći, samo bez oraha. Poslastičarska limunada, ali od višnje. Višnja, kajsija, urma, kaže se kao kod nas. Ne previše slatki zapečeni puding, u zemljanoj posudi. Kroz staklo sa višespratnice vidi se istanbulska masa. Kao i u svakoj pešačkoj zoni kreću se nešetačkom brzinom, nespontano, ili ka trgu Taksim ili ka moru. Prečicom, haustorom, do…dokle beše? Hotel Pera palace? Ovde nisam sama, a nisam ni u društvu sa nekim, mada znam da me posmatra iz svakog prikrajka ulica, stojeći uvek iza mene na bezbednoj udaljenosti. Ceđeni sok od nara, oporo-osvežavajući ukus koji me održava u kondiciji dok koračam niz Kapali čaršiju. Sapun od kamiljeg mleka. Mirišljavi štapići sa naznakom misk, od kojih me uvek zaboli glava ali koje uvek kupujem na bazarima. Pišmanie, vunena alva, istopi se čim je stavite u usnu duplju, kao sneg što pada na istanbulsko more.

– 15 lira.

– To je premalo.

– Jeste, ali iscenjkala je za vas.

Lampa ima majušni gvozdeni abažur, zgodna je za ruksak, obavijena zelenim kristalima, može da radi i na sveću i na običnu sijalicu. Zanatlijin sin pomaže da provuku kabl kroz fasung. Deluju zadovoljno sa ovih ništavih 15 lira. Popustili su brineti. Ona je ovde suverenija od mirisa miska. Kako da ne popuste njenom daru za trgovanje pažnjom? Ona se pojavljuje pod strehama bazara, zanatskih radnji, čajdžinica, i nestane. Samo da bismo se pitali čemu sve to ako je rekla da je komunikacija sa svima nama ravna viru u kome se davi satima.

More je mutnozaleđeno, neprohodno za brodove koji idu prema Bosforu. Nemoguće je preći u Aziju ferijem. Autobusom se ide kroz bespoštednu morsku maglu, brzo, srljajući, uz poverenje u pravoliničnost druma i vozačevo poznavanje puta. Sa azijske strane Galata kula nije ni malo blizu, nazire se samo tačka, ali na momente je moguće uveličati vidik, kao okretanjem dvogleda: brineta mi maše sa nje. Ponovo se ne usuđujem da joj se osmehnem a da odmahnem, suludo je jer me ne vidi na toj udaljenosti.

Žurim na voz. Praška železnička stanica je sovjetski grandiozna, poluneprijatna, nemački uređena. Bučni kupei, kao da se putnici međusobno poznaju, mediteranska kafana iz srednjeg veka ka renesansi. Da je Vavilonska kula bila horizontalna, bila bi u nekom kilometarski izduženom vozu. Negde u kupeima duboko dole znam da brineta vucara svoje kofere bez točkića i drži papirnu mapu Praga. Izašla sam načas da nešto kupim na stanici, vrlo moguće flašu gazirane vode, ali voz je krenuo pre vremena! U njemu su mi ostale sve stvari, čak i ruksak. Novac i dokumenta na svu sreću bila su u tašni sa mnom, kao na Letinoj pritoci nedavno.

Taj voz ima jedno neobično presedanje: direktan je ali se ipak staje na jednom mestu, preseda u brod, ili feri, i dok on tutnji napred (iako još uvek ne znam tačno ka čemu, i dalje je ona magla sa Bosfora prisutna u predelima), putnici ga slede vodenim putem, do jedne tačke gde se ponovo ukrcavaju na njega. Suština tog presedanja bila je duže putovanje i što duža gozba, mešanje sa drugim putnicima, što više razmenjenih rečenica, lepota. Bio je i on svojevrsni bordel za reči, taj voz, i brineta je to dobro znala. Od praških utvara, života grada koji su samo turisti održavali – na aparatima trebalo je stići do Torina i u ulici Nizza naći odbačenu knjigu o tumačenju snova. Kasnije sam to saznala. I nije mi bilo jasno šta će brineta tu sa nama. Utvare su bile smislene, dakle Prag, Mala strana, čak je i Beč bio jasan – kompleks propale imperije koji joj je strašno išao na nerve ali gde je ipak uspevala da nađe najlepšu obuću ili mantile, no Torino se nigde nije uklapao. Pre Rim ili Firenca. Pa i San Marino donekle. Torino – ni u snovima.

Da bih sustigla voz koji mi je pobegao, potrčala sam do šaltera i kupila kartu za neki autobus koji do te finalne tačke stiže bez presedanja. Litografije Štefansdoma i Beograda posmatranog iz Zemuna ostale su mi u kupeu, i to u cegeru bačenom na kofer, i bojala sam da ih neko ne ukrade, jer na njima su pisale i i godine nastanka i cene. U autobusu takođe postoji mini restoran, kao i jedan antikvarijat. Ne smem da trošim više novac, pa i ne gledam knjige koje nude mada krajičkom oka shvatam da je tu fon Doderer, Strudelhofstiege. Blonda je ostavila nenamirisano prazno pismo na jednom stolu autobuskog restorančića i iskapila – očigledno – Einspänner, vidi se po visini šolje i tragovima gustog šlaga. Potražim i ja od konobara da mi donese jedan, međutim odgovor je negativan a konobarov izraz lica iskreno začuđen mojim pitanjem:

– Nemamo Einspänner. Ovo nije Beč.

– U meniju piše da ima.

– Samo kada dođe blonda. Tada ima i Melange i Brauner. I Kanderl Obers čak.

– U redu. Mogu ja da budem blonda?

– Ne. Ona želi da bude Vi.

Odustajem od porudžbine i preganjanja sa konobarom. Može jedan običan kapućino, najobičniji, sa puno mleka. Na voznoj karti mi piše samo ‘’destinacija, jedan pravac: sustići voz’’. Uspela sam u cilju, pre nego što je konobar doneo kafu. Autobus je prebrz. Kad sam stigla, obe litografije su bile na svom mestu; brineta je sa njih obrisala godine i cene, da lopovima ne bi bile sumnjive i privlačile pažnju. Tačno, ona ne krade, ona daruje, za razliku od blonde,pomislila sam razneženo.

 

Srednja Evropa je Srednji Istok, i vice versa

Ovaj grad nalazi se usred Evrope ali nije u Evropi skoro ni po jednom obeležju. Doslovno se sve raspada i rastače od melanholije, kao od nekakve tamne, jetke, viševekovne tečnosti iz porculanske boce. Žolnaj porculan, to treba naglasiti. Težak je vazduh od svih nanosa – najpre hunskih, avarskih, potom tek carskih, i onih iz Velikog rata. Kafana u nekom od bulevara, otvorena je 1914. godine. Loša godina za ikakve početke. Iza naših leđa projektuje se hologram časovničarske radnje na Lionu, osnovane 1941. Sestre po nepodobnosti, po nevremenu. Tršćanka me ovlaš vuče za rukav mantila da ubrzam korak, da što pre nađemo stazu. Kada se ide preko mosta ka Budimu, odlazi se još više nekud van Evrope. Do Budima se negde mora zalutati, zato se ona pribojava,  jer valja se to u ovoj srednjoevropskoj bestragiji.

– Koliko je?

– Sve je za 300 forinti.

Kada ulični prodavac nudi naslove na nemačkom, bečke knjige poput ove jedne G. E. to je ovde ujedno i vapaj; negde drugde ne bi bio. U Jerusalimu se mogu naći knjige na svim jezicima, ali razlog tome je što su Jevreji suvereno živeli svugde. Kupiti Skizzen baš ovde – to je ista ta melanholija od koje se rasparčava sam grad.

– A gde je statua carice Sisi?

Zabrinula se Tršćanka na trenutak, videvši statuu gole ženske figure, koja svakako nije bila ta koju smo tražile.

– Ma ne brini, sve je tu. Voda u rancu je Franc Jozef.

Bogat vanilast ukus sa likerom od kajsije: žerbo kafa. Hoće li se Austrijanci, a i Mađari, osloboditi kajsija kao vrhunskog sastojka za orgazmične ukuse? Donjoaustrijski Bailoni, pa Sacher, kugle Kaiserin Sisi iz Graca, i evo sad i Žerbo. Napokon da kažem nešto i o svom neumerenom odnosu prema antikvarijatima. Pa, kako se drugačije opravdati nego time da su oni jedini uverljivi svedoci da grad postoji. Ne da je postojao u prošlosti, već baš da postoji.

– Onaj bordel reči je ispostava nekog antikvarijata, samo ne znamo kog.

– Nije, on je jedna od njegovih delatnosti.

Sve je odmah shvatila ta Tršćanka. U Muzejskom ringu, činilo mi se, brineta je sređivala visoke, vertikalne redove knjiga i trudila se da ih ne sruši. Lomljivo – kao oznaka na prtljagu – po njenim pokretima sam nedvosmisleno videla to stanje. Svirao je unutra CD sa klavirskom muzikom koju je izvodio Laussier.

– Ako sada uđeš, udaviću se na mestu gde se Pešta uliva u Budim.

– Kako tako ubeđeno znaš ko se uliva u koga?

– Budim je stariji.

Budim se sasvim zatvara u sebe, otmeno autistično, zamišljeno, ni kafetereije ni emblematične radnje na vidiku. Negde u njegovim brežuljcima nesumnjivo su postojali zapisi o Tršćankinim precima. Neka fusnota bar, uzgredni pomen, nešto. Ako bečka arhiva pohranjuje ključne i zvanične podatke, ova budimska je mogla čuvati neke intimne, o božićnim večerama na primer.

Ove ulice su toliko strme da poništavaju Panoniju kao takvu. Ravnica se nalazi iza nas, preko mosta. Dve sušto suprotstavljene vrste noći: peštanska i budimska.

– A tršćanska?

– A tek ona na Nilu, zar ne?

Do kuće gde je živeo Šandor Marai ide se izuzetno uzbrdo. U rancu mi je termalna voda Franc Jozef, već mlaka od brzine pešačenja. Do te kuće vodi Margit kornut. Skromna pekara Margit, u ulici Margit utca, nudi bečki melanž za poneti.

– Znaš kako se zvala Mađarica što je držala kafanu blizu Lete?

– Blizu Lete?

– Blizu njene pritoke, gde se nalazi bordel reči. Pa, Margita.

Tačno, to sam načisto zaboravila. Nije mi posle onog bordela ostalo sećanje na išta, ta pritoka kao da je sve zbrisala. Ali, Tršćanka se sećala u moje ime.

Brineta je danas, pre par sati, radila u antikvarijatu u Muzejskom ringu, a sada je u uzanoj restauratorskoj radnji u jednoj bočnoj ulici levo od Margit hid. Pekara sa jogurtom of maline i pita sa slatkim sirom, mešaju se mirisi sa lakovima i struganjem drveta, već viđeno i omirisano, brineta je uvek radila u takvom okruženju. Položila sam prste na zamrljana okna radnje, kao da sma zatočena u staklenom kavezu, ali me je Tršćanka omela u nameri da je pozdravim. Naudiću joj, nestaće ako to učinim, i povukla me je za rukav mantila, tačnije za one resice koje su se pružale od rukava, a iza nas je bila ulica kao bilo gde u Mitelevropi. To je mogla biti Bratislava, Prag, Grac, Beč, ta fasada izgovarala nam je neku istost, ujednačenost stila, usklađenost sa nekim izvorom. Stalno sam pokušavala da doprem šta je to izvorište, to je bilo nešto ćudljivo što je vezivalo Budim i Trst.

– Mađari su inače van Evrope al ovo ih je prevazišlo: ovde su i van Panonske nizije!

Kroz tunel između budimske tvrđave i ostatka grada, onaj barokni, neustrašivi tunel koji više liči na ulazak u lagum-palatu, i nije ubogo jednostavan kao onaj naš na Zelenom vencu (pogotovo kada vodi do Savske), isprečio se predeo iz Kaira.

– Imate li adapter za punjač i sok od šećerne trske?

Pitala sam recepciju telefonom iz sobe, a lobi baru bio je dostupan i kazino, i velika poslastičarnica. Prepoznala sam odmah ilegalnost – ne samo slatkiše i to što su nam zabranjivali da fotografišemo išta već i egipatska vina, papreno skupa, u crnim neprozirnim kesama pakovana.

– Sva vina su nam suva. To Vam je šardone i vermentino, sa lakom notom citrusa i limete, iz doline vinove loze koja se pruža kroz pustinju od Kaira do Aleksandrije…

Stariji gospodin, somelijer i menadžer bara, britanskog držanja i egipatske fizionomije, objašnjava nam svojstva kakva ima Šeherezada, vinski brend. Kako raspoznajem Egipćane? To ne umem da objasnim, ali od prvog momenta kada sam prešla granicu, Šarm el Šejk – pravac ka Izraelu, uočila sam njihova karakteristična lica. Isti unutarnji svet živeo je u prodavcu uljanih parfema na Sinaju, u carinicima, i sada kod somelijera.

– Hoćemo i crveni čaj?

– Smeš li da uđeš zaista odavde iz bara u onu poslastičarnicu?

Daleko od toga da sam imala precizan osećaj, a kamoli odgovor, ali želela sam da probam sve: i sok od guave, i purpurni sok od karkade, i karamelizovani doum, i onaj od tamr hendi, što je vrsta urme. Preda mnom je stajalo 4 čaše, bahato i žedno. Ona je sigurno otišla na Khalili bazar, zato je nema u poslastičarnici.

– Izgubila se i ona, kao mi, pa zalutala ovde.

Brineta je, u stvari, poticala sa bazara. Vodila je poreklo iz zanatske četvrti koja je obitavala ispod Beograda, paralelno sa Dušanovom. U toj četvrti mi je uvek bilo lepo kao nigde van nje, nije imala konkurenciju nijednog drugog dela grada, ali sam sve vreme znala da je to ispod asfalta, da moram nekada izaći gore. Znala je šta se zbiva sa blondom, no pripisivala je to mojoj sposobnosti da sanjam čudno i neobično. A Tršćanka? Ah, pa za nju ne znam koliko je i šta znala. Kairo je bio bučan i šaren. U čajdžinici usred bazara sele smo da odmorimo od raznobojnosti ešarpi i lampi, i nudili su vruć om-ali, tek izvađen iz pećnice.

– Sok od šećerne trske je zapravo napitak od papirusa.

Čula sam brinetin glas, negde u bazaru. Nekome je objašnjavala, uverljivo, ili nama lično, ali se nije nazirala od predugačkih tkanina koje su svuda visile, i trgovaca koji su upaljačem palili da dokažu da nije poliester već pravi pamuk, egipatski. Bazar je bio previše haotičan za Tršćanku, gubila se među sopstvenim pregradama i nije mogla da percipira boje.

– Gde nam je auto?

– Ne brini, parkirane smo u mrtvoj zoni, u senci aleksandrijske biblioteke.

U nevidljivom ćošku, na asfaltu ispod palmi, okrenut leđima moru, i Nilu koji je imao identičnu boju kao doum sok, trebalo je da se vratimo. Nekuda, tek je trebalo saznati gde.

 

 Ključ nijedne brave

Svaki put kad odem tamo, ja potom predugo moram da odspavam, da bih nadomestila napornost tog putovanja. Zaboravim sve što se zbilo ako ne zapišem odmah posle, makar u skicama i tezama. Dok čitam zapis, osetim se pak nesuvislo, lažno, kao da se sve zbivalo van mene i mog tela, a nije, znam pouzdano, bila sam vrlo aktivni učesnik svih tih situacija, njihov kreator i moderator, svedok i vinovnik, tužitelj i branitelj, sudija i talac. Možda i otmičar, nekoga.

Sa prozora se više nije videla Letina pritoka, već neka reka koja je ličila na Taho, i to u Toledu. S druge strane, duž cele obale nanizani su bili vinogradi iz oblasti Vahau. Dnevna soba je bila uređena sa puno predhispanskih predmeta, pre svega je tu bio neki astečki kalendar, brojne slike sa majanskim motivima, i celokupna garnitura za meksički Dan mrtvih. Izgleda da se stan u koji sam ušla i nalazio u Hispanoamerici, a gledao na Kastilju i Donju Austriju. Nalazio se u zgradi gde je blonda živela, na svojoj trećoj adresi,ako izuzmemo onu kuću nadomak košmara i onaj vlažni suteren u Savskoj. Stan u kome sam se našla pripadao je teritoriji drugog kontinenta, iako geografski sve vreme u Banatu.

Znala sam da je taj blondin stan broj 16 i šetala sam se po zgradi da pozvonim i pitam da li je možda viđala samu sebe skoro, doslovce tako, da li je viđala utvare same sebe skorije, međutim svaki put kad bih došla do broja 15 usledio bi broj 17. Nekoliko puta sam se pela uz stepenice i silazila dole u onaj hispanoamerički stan. Imala sam čak i ključeve od njenog stana u broju 16 čak, ali nisam mogla da uđem u njega jer vrata nisu postojala. Blonda mi ih je dala, u jednom pismu, jedinom koje nije bilo prazno već je koverta sadržavala i mali poklon, doduše, neupotrebljiv u realnosti.

Uporno je broj 16 preskakao red i između 15 i 17 nije se nalazilo ništa. Onaj prostor ispunjen predkolumbovskim relikvijama – pitam se da li je znala da se to nalazi u njenoj zgradi? Da li posećuje Dan mrtvih?

Flag Island, do kog sam došla peške, šetajući po najvećoj žezi pustinjskoj, pored iranske pijace. Karamel krem, nešto kao katalonski flan, i limunada sa dosta mente i leda. Zabodena zastava visoko, bez vijorenja – jer vetra nema ovde gde sam sada, ni daška, kao ni naznake kiše. U laundž baru gde se puštao 600 Bliss sedela je blonda sa još jednom ženskom osobom, ali njene crte lica nisam mogla da razaznam. Izgledalo mi je kao da je to bila njena senka, zapravo, senka njenog uma, onaj deo nje koji ju je vukao u smrt, među ustajale duše, među otrovane u reci. Ona je u tom hotelu bila na romantičnom putovanju sa svojom tamnom stranom. Dobila je na poklon, u sobi ju je čekalo, buket uvelog cveća i ukišeljeni šampanjac, požalila mi se. Zagrlila me tako da me je bolelo jer mi je blago zarila nokte u vrat a od udara njenih ramena na moje usne ništa nisam mogla da kažem.

– Ja se pravim da je ova nakaza, ja – ova druga ja, zapravo predstavnica Habzburške monarhije, a nije, ona je predstavnica podzemnog sveta najnižih poriva u meni, osveta, pakosti, kažnjavanja, zlopamćenja, svega što ne možeš da podneseš u ljudima. A ni ja sama.

– Šta tražiš onda sa njom na putovanju?

– To sam sve ja. Kao što si ti i ova laundž muzika i soul pop kao Ejmi Vajnhaus i elektronski Depeche mode i psihotonični Cocteau twins.

– Dobro. Razumem. Zašto si umrla?

– Morala sam. I ti si morala.

Smenjivale su se pesme sa radija i iz moje glave, naizmenice, usklađeno kao da je konobar koreografiju plejliste odlično uvežbao sa mnom, osobom koju prvi put vidi u životu.

– Ne, nisam morala i ja da umrem. Prosto me je dete u tebi rasporilo.

– To je uradilo slučajno.

– Bez obzira. Od cele one vojske mrtvih, jedino je ono bilo krvoločno, pred tvojom kućom, i rasporilo me je.

– Žao mi je što ti se to desilo. Ali to dete nije bilo u meni već u brineti.

Čulo se jedino Just wanna be free, iz Sweet tides koju mi je Indijski okean nanosio na lice. Blondine oči bile su pune slane vode. Sweet tides su svašta nanosili: kupku od lotosovog cveta, kremu od kokosa, sok od manga, tetrapak, tečni sapun od nekih mešanih biljaka sa preovlađujućom aromom belog ambera.

Teško iskaziva depresija ravničarskog predela, u kome je jedino živo ona otrovna reka zaboravljanja, po njoj plutaju i brodovi i nezimogrožljivi ljudi, usred oluje. Nadomak njene kuće, okupljaju se kurtizane i smeraju preobraćanje svih onih koji posećuju bordel na rečnom ostrvu. Blonda je čas klijentkinja kurtizana, čas klijentkinja bordela za reči, ne zna ni sama čemu više pripada ni kada. Posebno sada dok je mrtva. U tom stanju, sve njene niske strasti dolaze više do izražaja, a kiša i magla se cede sa fasada grada i u cediljci ostaju tragovi raznih boja, zavisno na kom uglu. Zamolila me je da opišem predvečerje na priobalju, ali da ne potenciram da je umrla već da je se setim dok je bila živa i moćna da menja vreme. Nisam mogla da izbegnem samrtne opise jer na toj obali, u kišno veče, depresija nije imala karakteristike lošeg raspoloženja, naprotiv, neka svetlost isijavala je iz runirane kuće nadomak košmara, iz zgrade gde je kasnije bio sakriven stan broj 16, sa novoizgrađenih stepenica koje su tako nevino stajale uveče osamljeno usred švapskih kuća, a kasnije, nakon smrti, desilo se potpuno suprotno: ni proleće nije moglo da osvetli predeo, ni da mu ulije boje, ništa. U napuštenom cirkusu na obali i dalje se prodavala šećerna vuna, i to noću. Isključivo noću, dok su kurtizane radile i omamljivao me je miris deterdženta kojim su vikendom bile prane stepenice novoizgrađene zgrade. Pitala me je da opišem predvečerje, nekoliko puta, insistentno-kapricioznim glasom, i ja sam slagala slike koje čujem, kako sam stizala, neuredno, brzopleto, neobrađeno. Priobalje je za mene bilo zaseban grad. Sačinjavale su ga napušteni cirkus, kurtizane, blondina kuća, reka zaborava i bordel za reči. Pridružena opština bila je i ona moderna zgrada, jer se i u njoj dešavalo da tokom kišne depresije ambijent bude toliko vedar da spoljašnja situacija dođe kao instalacija Rain Room u Šardži gde dok stojite i oko vas pljušti, ni kap kiše vas ne okvasi. Ma ti to preteruješ, smejala se blonda odnekud, ne, ne, ne, zaista ne preterujem, priobalje je bilo imuno na godišnja doba, sve dok se nije desio taj okršaj ispred kuće gde nismo mogli da je spasimo. Posle njega, jesen se ponovo osećala jasno, neugodno, u kostima, i nisam volela da odlazim tamo.

– Znaš da ‘’konfrontirati se’’ ne znači sukobiti se nego biti ravnodušan sa nekim?

– Pa suprotnost ljubavi nije sukob nego ravnodušnost, znam, ali otkud ti da ta reč to znači?

Znači, ispada, ima nade, jer smo mi u stalnoj sukobljenosti. Nema mira, ni odmora, neprekidno je napeto i ustalasano. Mada, za moj i brinetin pojam, ta vrsta jalovog sukoba, beživotnog besa, smrtno dosadne samoće među ljudima, označavala je ravnodušnost. Brineta i ja smo se gramatički odlično slagale, u to nikad nisam sumnjala. Zato je zajedno sa mnom pisala gramatiku nedefinisanih pojmova, a pravopis je tek trebalo neko da dosanja. Proizilazi tačno, konfrontacija je ravnodušnost. Pa da. Ako nam je stalo, ponašamo se sa težnjom prema skladu, prema onom nerazaznavanju godišnjih doba, a ne prema jeseni i oluji. Tršćankina flertna gramatika nije davala odgovor na ovakvo pitanje, i ticala se samo dvojezičnog koda, načina kako da zavedemo i odemo. U sitne sate je, na obali, radila kafana posle koje se išlo u bordel. Somelijer nam je objašnjavao vinsku kartu sa entuzijazmom na licu.

– Ne postoji ukus vina. To je čista laž. Postoji samo aroma a ukus nastaje nakon što ga pijete u sadejstvu sa nekim jelom, ili nekom osobom. Promenljiv je.

– A koju aromu ima vaše kućno vino?

– Oporu. Sva vina imaju oporu aromu. Kažem vam, ukus nastaje tek posle.

Uvek kada bismo blonda i ja popile po jednu čašu, vino je bilo takvo da sam mogla da vidim jutarnje vinograde u Toskani. Večernje ne, samo jutarnje, par sekundi nakon svitanja i tu bi se prizor prekidao. Sa Tršćankom je uvek bila muskatela, donjoaustrijska, bez greške, a sa brinetom jako pitko vino iz neke bliskoistične zemlje, s tim da ona uopšte nije pila, već samo ja, ali mi je pravila društvo bolje od obe gorepomenute persone. Sa riterom je variralo, od proseka do teškog Rioha ukusa što ide uz crvena mesa koja ne jedem. Somelijer ničemu ovde nije služio, osim da nas demorališe u odabiru, iako je, to je bilo upečatljivo te večeri, bio retko srećan dok je objašnjavao sve to, dok nas je odvraćao da išta saznamo dalje. Blonda je nastavljala sa molbama, opišite mi vino, bez ikakvog razumevanja za njegovu nedovoljnost i profesionalno ushićenje raskrinkavanjem da ukus ne postoji nikad sam, a ja sam tek završila opis predvečerja, zapetljano u rovovima od živog blata, neasfaltiranim deonicama staze do reke, i čak i posle njene onako glupe smrti ispred kuće nadomak košmara – ja sam i dalje čula kako izvoljeva i objašnjava se s konobarima i somelijerima, i piše negativne recenzije o kafanama, pa i samog Bordela reči, i kaldrmisanom ulicom stigla sam do jedne divlje obale koja se nalazila tačno ispred one moderne zgrade sa hispanoameričkim stanom, a na obali – istruleli čamci, plitka učmala voda, žbunje sa prezrelim plodovima šipurka.


 

Sofija Živković, diplomirala je na Grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izašla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.


Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala!

Povezani članci

Mirjana Đurđević, Ёлки палки

Nataša Milić, Tragovi u snegu

Luca Kozina – Pljačka

Ostavite komentar