Krckala je osušene crve i slušala tiradu o pesnikinjama. Crvi su bili dobri, vadila ih je iz džepa od kaputa. Kaput je bio crn i nalazio se van vidokruga posmatrača. Slušala je o pesnikinjama koje su književno dobre jer su zrele, dobre jer pišu iz stomaka i sve to ne bez udela istorijskog nasleđa. Slušala je njega kako govori o pesnikinjama, njega koji uvek sedi naspram nje, u krevetu i za stolom, u kafani i u trpezariji, slušala ga je jer ga je volela i verovala je da ta njena ljubav sigurno podrazumeva i to da voli da ga sluša. „Znaš, te pesnikinje ne uzimaju, primera radi, za predmet literarne obrade crve”, govorio je.
Zagrcnula se, ali je on nastavio s nesmanjenim entuzijazmom.
„Biću vrlo jasan i nedvosmislen: onaj ko je dvosmislen i zagonetan ne želi ti dobro. Tvoje pesme su loše jer ne nastaju iz pravih pobuda. Ne znam kako bih ti rekao, kao da pišeš stihijski, ili po inerciji. To što je napisano, bar ono što sam imao prilike i volje da pročitam, bilo je, kako bih ti rekao, odveć autobiografski. Ti pišeš o igračkama, o lutkama. Jedna lutka je ostala bez glave, samo zato jer si je ti otkinula, poželela si čak i da je sažvaćeš i progutaš iako je ta lutka imala prilično veliku glavu, ali to si želela da izvedeš samo meni u inat, samo zato da bi nekoliko dana kasnije kada taj događaj odstoji, kada ga gotovo zaboravimo, pisala o njemu. Ali, shvati, to nema nikakve veze sa književnošću. Previše mešaš život u sve to, a to je odlika ne samo loših pisaca, već i loših pesnikinja. Niko ne želi da se u pravu književnost umešaju lutke. Eto, recimo, Hegel! On je svoje spise apstrahovao, u njima nema života, to je postao jedan svojevrstan književni i filosofski aksiom; fenomen, čak. Ja sam stvarno previše liberalan da bih ti išta branio, smatram da toliko možeš i sama da uvidiš prostom metodom upoređivanja, čak: poređenja. Porediš li se ti ikad sa drugim pesnikinjama? Ah, i ja postavljam nesuvisla pitanja.”
U tom trenutku, za sto je seo drugi pesnik. Bio je to mladić koji je uskoro trebalo da se oženi. Osim što je bio pesnik, bavio se i književnom kritikom. U slobodno vreme, kojeg je bilo sve više, uređivao je i jedan časopis. Skinuo je kapu i braon šal i položio ih na jedinu preostalu slobodnu stolicu.
„Eh, kakav ste ovo enterijer odabrali za ovako važan razgovor. Enterijer bez fotelje. Nisam mogao ni da pretpostavim.” To što je upotrebljavao reč enterijer trebalo je da označi da je i on vrlo liberalnih shvatanja. Nakon svega nekoliko minuta pomnog slušanja, uključio se u razgovor.
„Kao potpuno nepristrasan slušalac, tim pre što ne poznajem ni tebe, ni tvoje pesme, zaključujem da je moj prijatelj u pravu. Šta hoću da kažem? Da sam čitao tvoje pesme, one bi me samo ometale u proceni stvari, zamaglile bi moja krhka ali godinama sticana i gajena uverenja i nazore. Moji pogledi na književnost su jednostavni i daju se sumirati u jedan aksiom: stvarnost i književnost ne smeju imati dodirnih tačaka! Nadam se da uviđaš i sama koliko su književnost i stvarnost razdvojene prosto na osnovu ovog mog suda o tvojoj poeziji. Da sam samo pročitao te tvoje pesme, tu tvoju poeziju, ona bi se brzo uvukla u moju stvarnost, i onda ne samo da ne bih mogao da sudim o poeziji, već ne bih mogao da sudim ni o stvarnosti. Zbog toga je bolje, ako ikad planiraš da napišeš nešto ozbiljno, da prestaneš da misliš na stvarnost. Ova stvarnost, ovaj naš razgovor, razgovor tebe, njega i mene, ne sme postati predmet ničije literarne obrade. Možda u krajnjoj liniji i sme, niko to ne brani, ali po cenu da to i ne bude književnost, već eto tako neki dnevnički zapis.” Kada je izgovorio ovo dnevnički, udario je rukom o sto. Po izrazu njegovog lica moglo se zaključiti da je tim gestom i samog sebe iznenadio. Kašičica drugog sagovornika štucnula je a potom ju je jedan od pesnika izvadio, obrisao i postavio ispred mene. Umesto da gledam u kašičicu, pogled mi je odlutao ka pesnikovom šalu braon boje, i to one nijanse koja me je neodoljivo podsećala na šešire Agate Kristi.
„Vidiš ovu kašičicu – sve što sada misliš o njoj, sve što vidiš ili želiš da vidiš problematično je i za književnost, i za filozofiju, i za religiju jer, eto, shvataš, ti ne možeš znati šta zaista vidiš, a šta samo želiš da vidiš, zaboravi. To je već dovoljan problem, problem percepcije. Kako ćeš tek pisati o toj kašičici? Da si se to ikad zapitala pre nego što si počela da mastiljaviš papir, ne bi nikad pisala o lutkama, shvataš li?! Verujem da nikad nisi stigla ozbiljno da se upitaš zašto jezik i jezik (organ) nisu iste stvari. E, pa, mala, upravo zbog toga što je ovaj prvi jezik stvar književnosti a ne stvarnosti. Juče smo bili na jednom pesničkom maratonu (počeše uglas).” Onda je on produžio:
„Tamo su bile samo osvešćene pesnikinje, one koje znaju šta je književnost i kojima ne bi palo na pamet da pišu o lutkama. Da li su lutke irelevantne, kako bih rekao, čak – relevantne za bilo šta što potpada pod književnost? Ima li u njima makar trunke od literarne tradicije ili teorije? Lutke su za decu, istina, uglavnom decu ženskog pola. Devojčice, lutke ćeš naći samo u slikarstvu, i to, moram dodati, lošem. Onaj ko se pored živih modela služi lutkama, perverzan je ili samouk i ne može računati na to da postane dobar slikar. Pa seti se i sama onog ludaka Hansa Belmera: eto šta su lutke napravile od njega. Ne samo od njega, već i od njegove umetnosti. Da ne navodim primer nesretne kučke Merilin Monro: eto, ona je, recimo, bila jedna prava lutka: ali stvarnosna lutka. Složićeš se da postoji razlika između stvarnosne i književne lutke. Merilin je bila lutka koja je upropastila jednog pisca i jednu književnost. Doduše, i sama je skončala zbog svojih literarnih ambicija koje nisu smele da se ostvare. Da su se njene literarne ambicije ostvarile, ovaj svet bi bio jedno mračno mesto. Kladim se da bi književnost postala mesto prepuno nekakvih lutaka. Književnost bi postala nekakav lutkarijum i ne bi je više ni bilo. Siguran sam da se ja u tom slučaju njome ne bih ni bavio. Da, ne bih se bavio književnošću u takvom svetu. Greška! Ne bih se bavio književnošću u takvoj književnosti. Juče sam dovršio neku svoju novu prozu. To me okupira danima toliko da ne mogu da jedem, spavam, mislim. Hoću reći, mislim, ali samo kroz književnost, ne i u stvarnosti… ali, kada bih samo bio siguran da me razumeš.”
Ako umrem noćas, hoću li i dalje imati sve one slike, sve one knjige, platna, boje, pesme i priče? Hoće li ih pojesti crvi, ili će crvi pojesti samo mene, pitala se.
Ivana Maksić, rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.
Ivana Maksić je objavila i:
Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)! (jun 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju: Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
(O) medeji (Ecce femme, mart 2012)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Sporazumno stečeno ropstvo (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Poezija (Libartes amatoria, mart 2013)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)
Ovaj članak je objavljen u drugom broju časopisa, aprila 2011.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.