Lakune između istorije i mita
Piše: Boris Petrović
U studijama društvenih nauka često se polazi od premise da zapadnoevropska kultura počiva na dva stuba. Jedan je klasično antičko, drugo je judeohrišćansko nasleđe. Ako bi se taj stav iskazao u dva književna dela (zapravo dva tekstualna artefakta, jer su i jedan i drugi spis mnogo više od književnih dela), to bi bila Biblija sa jedne strane (Stari zavet u užem smislu), i Ilijada i Odiseja sa druge. Osnovna premisa jeste da su ovi tekstovi stubovi zapadnoevropske kulture, fundamenti na kojima ista počiva – kao takvi, inicijalni koliko i inicijatorski artefakti. U tom smislu je delo Nortropa Fraja Veliki kod (The Great Code), o uporednoj analizi Starog i Novog zaveta, veoma korisno. Fraj u spomenutom delu razvija dokaze da je Novi zavet napisan kao kompilacija narativnih linija, fragmenata, simbola i toposa preuzetih iz Starog zaveta, sačinjen tako da strukturalno, tematski i simbolički – pa samim tim i duhovno – bude ogledalo Starog zaveta, te da u toj ulozi bude delo koje preuzima „autoritet“ i svakako svetost tog spisa. Dakle, u užem smislu, Stari zavet sa jedne strane, te Ilijada sa druge, jesu tekstovi, artefakti, dela iz kojih se razvija zapadnoevropska civilizacija.
Greška koja se može napraviti, i koja se često pravi u ovakvom kontekstualizovanju datih dela, jeste u tome da se ona posmatraju upravo kako smo ih opisali, kao nekakvi konstitutivni, fondacioni tekstovi. Istina je potpuno drugačija. I jedan i drugi tekst su sinteza minulih društava, palih i nepostojećih civilizacija, koje se opisuju a posteriori. Ma kako se kroz Stari zavet provlačila proročka linija o Mesiji koji tek treba da dođe, o boljem vremenu koje tek treba da nastupi, jasno je da je većina „proročkih“ tekstova pisana pošto su se prorečena dela već bila desila; da je cela biblioteka sastavljana dugi niz godina, i da se cela mesijanska linija upravo odnosi na pad i nestanak civilizacije o kojoj je reč, težnji jevrejske zajednice da opstane u okolnostima gde je okružena većim, agresivnijim i moćnijim carstvima.
U tom smislu je Stari zavet zanimljiv kao sinteza tekstova, jer se iznova bavi uništenjem jevrejske države i višestrukim potčinjavanjem od strane stalnih okolnih pretnji. Jevrejski narod pada u ropstvo, te se iz njega izbavlja, u nekoliko navrata, pa tako mozemo pričati o egipatskom, vavilonskom, persijskom, rimskom, makedonskom itd. osvajanju. U pitanju je delo koje govori unazad o naizgled perpetualnom rušenju i ukidanju civilizacije koju pokušava da formuliše, legitimiše i predstavi. Kada su u pitanju Ilijada i Odiseja, uzima se da ih je napisao Homer (čije istorijsko postojanje nije sasvim potvrđeno) u osmom veku pre nove ere, dok dela za temu imaju Trojanski rat koji se najverovatnije desio u dvanaestom veku pre nove ere, dakle malo pre mediteranskog kolapsa bronzanog doba. U pitanju je situacija gde pesnik sastavlja svoje delo na temu događaja koji se desio oko četiri stotine godina pre njegovog vremena. Znači, možemo pretpostaviti da Homer nije raspolagao najpouzdanijim informacijama na temu Trojanskog rata. Slično se može reći za pisanje Starog zaveta, koji je završen tokom prvog veka nove ere, a pokriva događaje koje je hronološki moguće ispratiti u deseti i jedanaesti vek pre nove ere (osnivanje prvog hrama u Jerusalimu, na primer, koje se situira u jedanaesti i deseti vek pre nove ere).
U pitanju je slična situacija, sa oba dela. I jedno i drugo nastaju mnogo posle događaja koje opisuju. I jedno i drugo se bave istorijom jednako koliko i mitom – tačna proporcija između istorije sa jedne strane (događaja koji su proverivi te iza kojih su ostali neki materijalni tragovi) te mita i mitskog narativa sa druge (događaja koji su fantastični, koji uključuju bogove, daimone, čuda i druge natprirodne pojave), nije od velike važnosti za ovaj ogled. Dovoljno je reći da se u oba dela istorija i mit prožimaju, te da možemo govoriti o faktičkim, istorijski proverivim događajima (vavilonsko ropstvo, na primer) jednako kao i o fantastičnim, očigledno mitskim narativima (Geneza, postanak sveta). U Ilijadi je situacija slična. Sa jedne strane je nemački avanturista (i) arheolog Šliman otkrio Troju prateći putokaze date u Ilijadi, sto nas vodi do pretpostavke da se zaista desio sukob o kome Homer peva. Sa druge strane je učešće mnogih bogova u raznim bitkama, te njihov natprirodni uticaj na zbivanja u Trojanskom ratu i oko njega, što su delovi prožeti mitom pre nego istorijski potvrdivim činjenicama.
Vratimo se na osnovnu premisu ovog ogleda, onu da su oba dokumenta u pitanju sinteze minulih društava pre nego matrice za stvaranje novih. U tom pogledu, i jedan i drugi tekst su u izvesnom smislu dekadentni, jer govore o svetu koji više ne postoji, svetu čuda i heroja, bliskog kontakta između bogova (odnosno jednog boga, u slučaju Starog zaveta) i ljudi. Radi se o tekstovima koji su svojevrstan uvid u etos društava koja su nestala, koja više nisu postojala u trenutku kada su ti tekstovi nastajali. U pitanju je stoga, i u jednom i u drugom slučaju, pesnički opis kraja pre nego početka. I jedno i drugo delo, svako na svoj način i saobrazno kulturološkom kontekstu u kojemu nastaje, govori o padu čoveka, o padu društva (kao ljudske tvorevine), o padu civilizacije i svetu kakvim je nekada bio, a više nije.
Jedan je aspekt ova dva dela narocito važan za istaći, a tiče se već spomenute situacije da tekstove stvaraju autori koji žive i rade mnogo pošto su se opisani događaji desili. To znači da nisu u pitanju savremenici događaja, te da ne mogu imati vrstu perspektive, svedočanstva i punoću razumevanja dešavanja koje opisuju koju mogu da pruže oni koji su istim događajima svedočili ili su u njima učestvovali. Takođe, imajući u vidu vreme nastanka ovih tekstova, te njihovu književnu prirodu, možemo poretpostaviti da autori nisu nužno raspolagali sa bogatom arhivskom građom na koju bi mogli da se oslone. Ovde dolazimo do glavne osobine datih tekstova, kojom nameravamo detaljnije da se bavimo. U nedostatku materijala, istorijskih podataka, ličnih utisaka, uopšte u nedostatku građe, pri stvaranju jednog dela koje je (a posteriori) prepoznato kao fundamentalno važno za izgradnju jedne kulture, se računa sa obiljem praznina.
Dela o kojima je reč nastaju iz mnoštva fragmenata, i sadrže pregršt lakuna. Dalje, ovi fragmenti i lakune ne postoje samo na sinhronijskom planu, već, , na dijahronijskom takođe. Dakle, u pokušaju da se sklopi jedna slagalica, u pitanju nije samo – da se poslužimo vizuelnim poređenjem – dvodimenzionalna slagalica, već niz slika koje pokušavamo da sklopimo u jednu smislenu celinu. Možemo posedovati fragment iz jedne epohe, zatim nekoliko različitih epoha stoje potpuno prazne, onda nekoliko fragmenata iz neke druge epohe, onda opet praznina, i sve tako.
Pri proučavanju ovakvih dela, moramo primetiti da je reč o sintetičkom, eklektičkom i nadasve sinkretičkom pristupu. Jedno delo, ma kako precizno sastavljeno, biva sklopljeno iz više različitih izvora, često od strane nepoznatih autora, iz različitih epoha. Dakle, da se vratimo analogiji sa slagalicom, u pitanju nije jedna slika koja se sklapa od delova slagalice, već jedna slika koja se sklapa od mnoštva različitih kompleta slagalica, gde neki kompleti imaju veoma malo veze jedan sa drugim. Konačni rezultat, slika naše kulture, je dakle sinteza više različitih fragmenata koji dolaze iz različitih epoha, koje su često međusobno udaljene i po više stotina, ako ne i hiljada godina.
Dolazimo do najvažnije tačke razmatranja. U ovakvom „sklapanju“ kulture, postoji mnogo više praznina, lakuna, prekida, nego što postoji gradivnog materijala. Čak i kada su navedena dela (Stari zavet, Ilijada) u pitanju, radi se o mnoštvu lakuna koje su sklopljene u jednu skladnu, usuđujemo se reći organsku celinu – ipak, radi se pre svega o celini koja je sačinjena od fragmenata i od lakuna. Naša celokupna kultura se većinski sastoji od fragmenata i lakuna. Kada se totalitet naše kulture, pa samim tim i čovekove svesti (kao svojevrsnog ogledala te kulture, sa makro na mikroplan), sagleda iz arheološke perspektive, dobija se veoma drugačija slika civilizacije, i čoveka kao jedinke u njoj.
Čovek u potpunom smislu te reči, dakle anatomski moderna jedinka koja se telesno, genetski, biološki ni na koji način ne razlikuje od savremene osobe, postoji više od dvesta hiljada godina. Novija istraživanja ukazuju na to da bi ovaj broj godina mogao da bude i znatno veći, te da bi mogao da bude i celih trista pedeset hiljada godina. O artefaktima sa nekom sigurnošću možemo govoriti tek posle pisanja „Epa o Gilgamešu“, koji se situira, uzevši različite verzije u obzir, negde oko dvadeset i pet vekova pre nove ere. Pre toga postoje artefakti i ostaci ljudske kulture, no u fragmentarnom obliku. Kako ističe Mirča Elijade u prvom delu Istorije religije, mi posedujemo artefakte koji su stari dvadeset, trideset ili četrdeset hiljada godina, imamo nesigurna saznanja čemu su ti artefakti zaista služili. Elijade daje primer bilo kog materijala koji se koristi u današnjem crkvenom ritualu, na primer liturgiji – da nekome u budućnosti u ruke dođe samo liturgijski kalež, dakle pehar, da li bi taj neko mogao da rekonstruiše celu istoriju i dogmu pravoslavnog hrišćanstva iz tog jednog objekta? Naravno da ne bi. Isto tako, da nekome u budućnosti u ruke dođe samo krst sa raspećem, šta bi mogao da kaže o istoriji, prirodi i sistemu te religije? Ne mnogo toga. Mi smo u sličnoj situaciji kada analiziramo fragmente ljudske prošlosti od pre dvadeset i više hiljada godina. Pre pisanih, tekstualnih izvora, teško je govoriti o kulturi sa potpunom izvesnošću – predpostavke i nagađanja, te izvođenje zaključaka na osnovu postojećih tragova, čine važan deo istorijskih rekonstrukcija – ma kako izvođenje zaključka bilo oprezno, struktuirano i detaljno, ostaje u krajnjoj liniji nepotpuno i ne u potpunosti proverivo.
Velike teorije o istoriji čoveka, o upotrebnoj vrednosti i prirodi artefakata koji su tada iskopavani, uglavnom nastale u 19. veku, su se pokazale pre kao tumačenja, nego kao činjenice. Nekada su takva tumačenja bila odveć slobodna, a skoro uvek su bila pravljena u kontekstu dominantne ideologije tadašnjeg društva. U predavanjima posvećenim Marksovom Kapitalu, Dejvid Harvi ističe vezu industrijskog kapitalizma i Darvinove teorije evolucije, sa naročitim osvrtom na njegovu ideju opšteg takmičenja među vrstama, varijante onoga što je Hobs definisao kao „rat svih protiv svih“. Harvijeva teza jeste da je Darvin pisao svoju teoriju pod velikim uticajem društva kome je pripadao – on je čitao prirodu kroz društvenu prizmu, te davao veoma pristrasna, ideološki obojena i ograničena tumačenja prirodnih mehanizama, fokusirajući se na ono što je kapitalističkom sistemu najvažnije, takmicenje, a u izvesnoj meri prenebregavajući u jednakoj meri prisutne aspekte prirode i evolucije kao što su sinergija, saradnja, solidarnost među određenim vrstama ili jedinkama jedne vrste.
Vratimo se na pitanje fragmentarnosti. Pisana istorija postoji tek posle Epa o Gilgamešu. Pre toga, postoji izvestan broj artefakata, koji se značajno uvećava uglavnom od perioda neolitske (poljoprivredne) revolucije, dakle od deset hiljada godina pre nove ere. Tačnije, artefakti postoje od paleolita, no, kako je već istaknuto, u dosta fragmentarnoj i često razuđenoj dijahroniji. Pre neolitske revolucije, postoji znatno manje artefakata, uglavnom figurina i pećinskih crteža, za koje postoje različita tumačenja. Najstarija figurina ove vrste je „Lav-osoba“, nejasnog pola, stara oko četrdeset hiljada godina. Pre toga, govorimo uglavnom o alatima, odnosno fragmentima alata, o čijoj upotrebi možemo da imamo pretpostavke, ali ne i konačna znanja. Dakle, uzmimo da je anatomski moderan čovek prisutan više od dvesta hiljada godina. Poslužimo se i dosta konzervativnom pretpostavkom da kompleksni jezički sistemi definišu ljudskost u punom smislu te reči, te da isti postoje oko sto hiljada godina. Sa druge strane, uzmimo za činjenicu da nemamo pisane tragove, pa samim tim ni potpuno sigurna znanja koja datiraju pre Epa o Gilgamešu (dve i po hiljade godina pre nove ere). Dolazimo do činjenice da je većina ljudske istorije prekrivena manjom ili većom tamom; dolazimo do pojma „duboke prošlosti“, što će reći, manje ili više potpune nepoznanice većeg dela ljudske istorije i kulture. U tom smislu je pogrešno govoriti o lakuni u prošlosti, jer se ispostavlja da je imanje materijala, mogućnost materijalne činjenice zapravo izuzetak od pravila, a ne pravilo samo. Lakuna, praznina, je veći, nesagledivo veći deo istorije, u odnosu na punoću, dakle prisustvo materijalnih tragova, te mogućnost rukovanja sa istorijskim činjenicama. Lakuna je pravilo, ne izuzetak od pravila – većina ljudske istorije je u manjem ili vićem mraku.
Ovo je činjenica koja je od izvesne važnosti za formiranje bilo kakve utemeljene (koliko je god to moguće, uzevši sve u obzir) metodologije istraživanja, ne samo u arheologiji, već i svim drugim društvenim disciplinama. Od osobite je važnosti u tom kontekstu pozabaviti se pitanjem mita, te značaja mita u ljudskoj istoriji. Počeli smo ovo razmatranje od dva dela, Ilijade i Starog zaveta. Oba kompozitna, sinkretička, na jedan način fondaciona, na drugi dekadentna i „konačna“ spisa. U oba dela je mit prisutan jednako koliko i istorija, ili više. Dakle, znamo za istorijske epizode Starog zaveta, potvrđene ne samo u hebrejskom predanju, već u istorijskim knjigama drugih država i naroda. Isto važi za Ilijadu – postoji osnovana pretpostavka da je Troja postojala upravo tamo gde je Šliman pronašao, prateći upustva iz Ilijade, te da se, sa tim u vezi, Trojanski rat u nekakvom obliku zaista i bio desio. Sa druge strane, oba dela su prepuna nadnaravnih, natprirodnih epizoda, intervencija viših sila, te čudesnih desavanja. Oba dela su dakle sačinjena od istorije i od mita.
Jedna od osnovnih funkcija mita, jeste objašnjavanje sveta. Mit nastaje u trenutku kada se čovek sudara sa naizgled haotičnom, ćudljivom prirodom, te počinje u istoj da opaža pravilnosti, cikluse, ponavljanja – iz haosa izranja poredak, makar u ljudskoj percepciji prirode. U tom pogledu, čovek pravi narativ koji mu ima smisla, a koji se bavi objašnjavanjem i postankom sveta. Ima smisla da je čovek pre pisanja, dakle pre mogućnosti zabeležene istorije, morao da se oslanja na oralno nasleđe, te na mitsko viđenje sveta pre nego na istorijsko. U tom pogledu, mitska analiza prošlosti – a i sadašnjosti (tačnije, tumačenja sadašnjosti) – može imati više uspeha, u situacijama kada istorijska, materijalna građa prosto nije dostupna. Kada je prisutna lakuna, što je, videli smo, većina ljudske istorije, tu nastupa mit, a istorija odstupa, usled prostog nedostatka istorijskog materijala. Imajući to u vidu, možemo bolje razumeti zašto je pred-istorijska prošlost toliko ispunjena mitom, zašto je religija toliko povezana sa mitom, te zašto je na kraju sam početak istorije (pa zatim i etape koje dolaze posle početka) do te mere prožet mitom.
Prisustvo mita postaje još važnije za pravilno razumevanje artefakata, pravilno bavljenje arheologijom, istorijom, antropologijom, kao i drugim društvenim disciplinama, ukoliko rešimo da usvojimo sledeću hipotezu. Čovek je društveno biće, „politička životinja“ po Aristotelu. Ovo ne znači samo da mu je potrebno društvo, te da se njegov individualitet aktualizuje pre svega u zajednici. Ovo pre svega znači da je čovek kao biće podložan silama društvene osmoze, te da u formiranju svoje ličnosti, kroz obrazovanje, vaspitavanje, interakciju sa drugim individuama, gradi svoju ličnost; na istom tragu, kako je isticao Fuko, a posle njega i Altiser, čovek prolazi kroz obrazovne i druge institucije sistema koje u njega utiskuju svoje ideologije, vrednosti, ideje. U tom pogledu, čovek je kao jedinka odraz svog društva, njegovog makro plana, na mikro, individualnom planu. Kako smo gore istakli, naše društvo, društvena svest, kultura, dominantna ideologija, počivaju na jednoj ogromnoj lakuni, velikoj nepoznanici, nepreglednoj praznini. Slika našeg društva je slika fragmenata koji su povezani preko velike lakune; fragmenata koji su jako „labavo“ sklopljeni, više maštom (mitom i mitskim narativom) nego istorijskim činjenicama, ili čak analogijama. U tom pogledu, individua je ogledalo, na mikroplanu, upravo ove situacije – nepregledna praznina, lakuna, prekrivena fragmentima nekakvog materijala i nekakvih proverivih činjenica. Ovo odgovara Frojdovoj slici o interakciji svesti i podsvesti, ali samo površno i naizgled – radi se o sasvim drugačijem pogledu na ličnost. Frojd postavlja tezu da se podsvest i svest nalaze u hijerarhijskom odnosu, slično kao Id, Ego i Super Ego, da se podsvest tiče limbičkih procesa, aktuelizovanih ili inhibiranih želja. Mi ne tvrdimo da je ovo slučaj, niti to negiramo; naše interesovanje ide u sasvim drugom smeru. Ako je čovek slika svoga društva, to društvo je većinom nepoznanica, ‘krpež’ od različitih fragmenata, od kojih se neki bolje a neki gore uklapaju zajedno; čovekova individua, dakle, je ogledalo te situacije, slika jednako sinkretička, fragmentarna, i lakunarna. Naša je ideja da napravimo metodologiju istraživanja koja će ovo uzeti u obzir kao polaznu premisu.
Metodologija istraživanja o kojoj govorimo pre svega mora biti kvalitativna, jer teško da može biti kvantitativna. Za kvantitativnu analizu su potrebne činjenice, a ovde se uvažava pre svega ogromno, većinsko odsustvo činjenica. Drugo, kvantitativne analize pre zanemaruju, ili namerno zamračuju nepostojanje činjenica, nego što bacaju svetlo na datu situaciju; naš je cilj da uradimo upravo suprotno, da u istraživanje uključimo lakune, i to ne kao nametnutu nužnost, već kao fokus interesovanja. Naš je stav da je lakuna jednako važna, ako ne i važnija za istraživanje, za potpuno razumevanje, od materijalne, proverive, istorijske činjenice. Odnos istorije i mita, nimalo jednostavno pitanje čak i u kontekstu epoha koje obiluju dokumentarnom građom (na primer, obilje mitskih analiza događaja koji su jako dobro dokumentovani, kao što su prvi ili drugi svetski rat, gde bogatstvo dokumentacije ne sprečava istoričare da se služe pre svega kvazi-istorijskim, a često i otvoreno mitskim interpretacijama), nameravamo da sagledamo iz ovog ugla, dovodeći u vezu mitski narativ sa istorijskom lakunom.
Boris Petrović: rođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV, je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.
Autorka naslovne fotografije: Magdalena Blažević