Image default
Proza

Dejvid Batler, Laž

Sa engleskog prevela Aleksandra Jovičić.

Laž

Otišao je i poslednji posetilac. Posegnuo sam za kaputom osetivši kako me Rita zadržava rukom. Čekala je da se ulazna vrata zatvore. „Džek“, promrmljala je, iako je kuća sada već bila poprilično prazna. „Ti si bio njegov najbolji prijatelj.“

Predosećajući da će se nešto dogoditi, usmerio sam pogled mimo nje ka mestu gde se svetlost odbijala od tamnog mahagonija. Ako je to istina, to je bila otrežnjujuća pomisao. Malo pre toga, dugo sam stajao nad kovčegom ukopan u mestu i neuverljiv poput te voštane figure koja se nalazila unutar njega. Ronija Volša nisam video još od njihovog venčanja pre četiri godine. Iako sam mu bio kum, obojica smo znali da je ta uloga zastarela. Bili smo bliski u školi, malo manje na fakultetu.

Sa odlaskom gostiju, senke su ispunile dnevnu sobu. Nameštaj je poprimio izgled izgubljene cipele ili rukavice. „Džek, moram da znam.” Primakla se uzglavlju kovčega. Njeni prsti nisu bili ni petnaest centimetara udaljeni od tog jezivog čela. Kako je stajala oborenog pogleda, bilo je nemoguće odgonetnuti izraz njenog lica. „Šta se tačno dogodilo na momačkoj večeri? Nikada mi to nije rekao.”

U tom trenutku četiri godine su isparile. Vratio sam se u Sen Melo, dva sata ujutru, pod bedemima, Roni je sedeo na vlažnom pesku, naslonjen na zidine grada, krvavog lica i pocepane košulje.

Odmahnuo sam glavom. „Ništa se nije dogodilo.”

„Sve što znam jeste da se vratio izmenjen.“ Njen glas je poprimio osuđujući ton. „Nikada nakon toga nije bio ista osoba.” Pažljivo je nasula dva pića, namerno ubrzala i gurnula mi jedno u ruku. „Moraš mi reći. Molim te.”

„Rita…” Ponovo sam usmerio pogled ka crnoj ljušturi u koju je bio položen samoubica, ako je to zapravo bio. Policija „nije imala osumnjičenih u vezi sa smrću”. Roni je imao ono što nazivaju „istorijom”. Ali kakva autopsija može da razotkrije nečije duševno stanje?

Ispio sam džin-tonik u jednom gutljaju, dugo ga premećući u ustima pre nego sam ga progutao. Spustio sam nakon toga čašu na klavir, poželevši da se nađem što dalje odavde. „Nema tu šta da se kaže.”

Spustila je svoje netaknuto piće kraj prazne čaše. Ovaj manevar omogućio joj je da blokira moj put ka vratima. „Da li je bio sa nekim, da li je o tome reč?” Nisam odgovorio, ali oteo mi se jedan zvuk, nešto između uzdaha i grohota. Njene stisnute pesnice pogodile su me u grudi. Zgrabio sam ih, iznenađen besom kojim su joj sevnule oči. „Znam da je bio sa nekim! Gospode!”

Za trenutak mi se učinilo da nas je leš mogao čuti. „Rita, zaboga…” Pustio sam njene zglobove. Oči oivičene crnilom, ostarele i stravične, nastavile su da pilje u mene. „U redu”, rekao sam. Iako nije bilo u redu.

***

Taj put u Sen Melo zamalo se nije dogodio. Ja sam, kao budući kum, bio zadužen za organizaciju momačke večeri. Imena na mejling listi koju mi je Roni prosledio mahom su mi bila nepoznata, a sa onih par ljudi koje sam prepoznao izgubio sam svaki kontakt već odavno. Na kraju nas je bilo petorica.

Bilo je dosta alkohola tokom celog popodneva i razuzdanog bratimljenja koje bukne među strancima slučajno okupljenim nekim povodom. Roni je prepričavao naše dogodovštine, ja sam se nadovezivao, ostali takođe, svi svesni da se pomalo pretvaramo. U restoranu smo nazdravljali, šalili se uz nakaradni francuski i opscene pesme, sve glasnije kako se mesto praznilo i konobarice oprezno osmehivale. Ostali smo poslednji.

Napolju smo obigravali oko stare citadele, gubili se, zastajkivali na ovoj ili onoj terasi, ispijajući još po jedan gutljaj „Džupilera“ ili „Rikarda“, smejali se, preterivali. Noć je bila topla čak i kad su se poslednji barovi zatvorili. Negde u blizini katedrale me je, Fic, moj rođak, zgrabio za ramena. „Ples u krilu à la mode!“ , zahtevao je, „Monsieur kum će znati gde…“

Sklonio sam njegove ruke taman na vreme da vidim kako se Ronanov mladi kolega s posla spremao da izbaci pojedenu čorbu po pločniku. „Ne znam. Desolé.“ Prosto iskazivanje činjenica. Neuspešno sam pokušao da uhvatim Ronov pogled i vidim koje su njegove namere. Nisam imao drugih želja sem da se dokopam kreveta. „Srećom, Monsieur,“, urliknuo je Fic ko magarac, pridižući presamićenog kolegu, „Ja imam njuh za te stvari. Allons-y…“

U blizini Grand porta grupa se razdvojila. Ne sećam se tačno da li je Roni ćušnuo mene ili ja njega i ko je načinio taj dvosmileni gest. Pogureni, prošli smo kroz nadsvođeni prolaz, prešli preko praznog trga, izašli negde s druge strane i spustili se niz nagib od kamena. Sećam se vlažne šume, u njoj debala uronjenih u pesak i odsjaja tamne vode. Stegao me je za rame. „Ovo mora da je prokleto naporno za tebe.“

„Ne, ja sam…“

„Naravno da jeste. Cenim sve što si uradio. Mislim baš sve.“ Kiselo se nasmešio. „Nisi previše oduševljen Ritom?“

Otrgao sam se od njega. „Kakvo je to pitanje uopšte?“

Išao je za mnom, smejući se. „Sačekaj.“ Pokušao je da me sustigne. „Molim te, stani!“ To sam i uradio. Ali nisam imao nameru da mu dopustim da ponovi to apsurdno pitanje. „Roni, jedva da sam te video od…“

Podigao je ruke. „Znam. Znam. To je moja krivica.“

„Nije ničija krivica. To je život. Znaš, život?“ Onda mi je sinulo da je možda pogrešno protumačio ovo „od“…“ kao „od nervnog sloma“. Još od najranijih školskih dana bio je sklon anksioznosti i na završnoj godini studija je zbog paničnih napada dospeo u Džon ov Gads1John of Gods – ustanova za brigu o osobama sa mentalnim i intelektualnim smetnjama. Prim.prev.. Govorkalo se i o samopovređivanju. „Otkako ste Rita i ti počeli da se viđate, nas dvojica smo ostavili jedan drugog na miru. Valjda to tako ide, zar ne?“ Uhvatio sam njegov pogled i zadržao ga. Retko kome u školi je dozvoljavao da to učini sem meni; poverenje koje je impresioniralo profesore. „Bilo mi je drago kada sam čuo da si pronašao nekoga.“

Skrenuo je pogled ka imaginarnoj tački sa moje leve strane, stara osobina koju sam odmah prepoznao. Nadolazeći tok misli koji nije imao veze sa razgovorom. „Grci su imali istu reč za označavanje duše i leptira, da li si to znao, Džek? Psiha.“ Njegove oči su očajnički pokušavale da shvate. „Zašto leptir? Zašto ne … ptica ili nešto tako? Ha! Šta vidiš kada pomisliš na dušu?“

„Isuse! Ne znam.“

Njegov pogled se vratio ulevo. „Vidiš. Puštamo da život okošta oko nas. Okovi i navike, besmisleni poslovi. Ustajale veze…“ Zurio je u svoj dlan kao da je neka mudrost na njemu zapisana. „Ja ne volim Ritu.“

„Ne voliš je?“

„Ne na način na koji doživljava tu reč.“

„Da li ona to zna?“

Titraj u njegovom oku bio je nešto što sam znao iz učionice.

„Zašto se zaboga ženiš njome?“

Pogled mu je odlutao. „Navika je štit. Pretpostavljam da dok, poput larvi, puzimo kroz život, ne postoji ništa bolje. Ništa što možemo da odaberemo, razumeš, Džek? Nemoj mi reći da si ti išta drugačiji! Tako život postaje ljuštura u koju otpuzimo. Komično, zar ne? Ali možda se, dok boravimo u njoj, naša duša u samu sebe učauri. Naravno da ne vidimo nikakva krila. Mi ne znamo ništa o tome. Nada.“ Napravio je grimasu. „Znaš li šta je smrt? Oklop puca i mi izletimo iz čaure.“

Zahladnelo je. „Ne razumem. Tražiš rutinu, zar ne? Isuse, trebalo bi da joj kažeš da za tim tragaš. Veruj mi, ona…“

„Ono što hoću da kažem, Džek“, izustio je moje ime, „ako u našim životima i ima lepote, mi o njoj ne znamo ništa.“ Možda je Bog vidi ili neko drugi.“ Utom se njegov dlan rastvorio kao da pušta misao na slobodu. „Ona želi decu. Hej, to je sasvim u redu. Dete bi… rešilo dosta toga.“

„Šta želiš da ti kažem, Ron? Želiš li moj blagoslov, jel to hoćeš?“

Iznenada je nasrnuo na mene i čvrsto mi rukama stegao glavu. Započeli smo ludi ples po pesku, nalik gruboj igri koju smo praktikovali u školi. Te noći to je bilo više od igre. Stisak je bio svirep. Odjednom smo počeli da se tučemo. Tresnuo sam glavom o panj, a njega snažno odgurnuo ga ka zidu. Pohrlio je ponovo na mene kao razjarena životinja. Iznenada njegov bes kao da se potrošio. Moja odeća bila je mokra i puna peska, glava me je bolela. Nisam bio raspoložen za njegove budalaštine. „Kuda ideš?“, pozvao me je.

„U hotel.“

Bio sam na polovini nagibakada sam osetio kako me vuče za ruku. „Molim te, Džek. Ludim. Nemam nikoga sa kim mogu da razgovaram.“

„A šta je sa Ritom? Pobogu, pogledaj se!“ Zaista je bio u žalosnom stanju, izgubio je jaknu, košulja mu je bila pocepana, oči zavodnjene i krv zgrušana ispod nosa.

„Deset minuta, Džeki. To je sve što tražim.“

„Deset minuta.“

Vratili smo se do mora. Leđa naslonjenih o vlažan zid, skliznuo je naniže i rio svojim stopalima po pesku poput pijanca. „Ona je sedam godina starija od mene, da li si to znao?“

„Rekao si mi.“ Ali nije mi rekao. Sumnjičavo sam ga pogledao. „Zar sedam?“

„Mislim da sam ti rekao da je tri.“

„To znači da ona ima…“

„Četrdeset, u decembru.“ Opet se smejao. „Tek sam juče saznao. Slušaj ovo. Tražim svoj pasoš. Rita je na poslu. Uglavnom je ona zadužena za takve stvari. Da me ubiješ ne mogu da se setim da li je rekla da ga je izvadila ili ne. I tako preturam po mestu gde čuva važne stvari i naiđem na njen pasoš. Sve ove godine nikada ga nisam video. I tada sam saznao. Decembar ’73.“

„Ali… znači ona te je slagala?“ Tišina. „Sve ovo vreme lagala je o svojim godinama.“

„Šta je laž?“ Oči su mu bile zatvorene sada. „Ona nikada nije lagala. Mislim, znala je da ja verujem da je ona tri godine starija. Jednom prilikom sam nagađao da je ’77. i ona nije negirala. Mogu biti ljut na sebe što sam nagađao. Ali ona to nikada nije zapravo rekla.“

„Ipak, Roni, ne bih da naglašavam…“

„Naravno, ironija je u tome da je čitava ova vražja stvar oko venčanja uslovljena kucanjem biološkog sata, znaš? Sa trideset i šest jednostavno nije imala vremena da nađe nekog novog i počne ispočetka.“

Naslonio je glavu o zid uperivši pogled ka udaljenom svetlu na pučini: brod; svetionik. „Pretpostavljam da smo bliži ponoći nego što smo mislili.“

„Pa… reći ćeš joj.“

Pogledao me je kao da je iznenađen mojim prisustvom. „Reći joj šta?“

„Da si saznao koliko zapravo ima godina!“

„Zaboga ne.“

„A venčanje?“

„Ja ne mogu… biti sam.“

*

I to je sve. Čitava priča. Da li je trebalo da joj ispričam?

Rita se primakla zastorima i zurila u uličnu lampu. Njena senka protegla se sumračnom prostorijom, ali ne dovoljno da dosegne obličje koje, koliko god da sam se trudio, nisam mogao da povežem sa mojim starim školskim prijateljem. Gledajući prazan nameštaj, pokušao sam da zamislim njihove četiri zajedničke godine. Ako je njegova smrt bila, kao što kažu „nerazjašnjena“, u kom trenutku je sve ovo postalo nesnosno? Kada više nije bilo moguće imati dece? Ili je reč o staroj anksioznosti, tim leptirićima koje nikakva rutina nije mogla umiriti?

Konačno, bio je sam.

Pretpostavljam da su pokušali sa vantelesnom oplodnjom. Rita je veoma metodična. Ali da li je istina o njenim godinama tada izašla na videlo? Ili je uspela čak i u tim trenucima da je sakrije, starajući se o svim dokumentima još od venčanja? Možda je bilo suza. Priznanja. Možda čak, ko zna, i pomirenja. Možda je priznao da je znao sve vreme. Ali da li joj je Roni ikada rekao svoju surovu istinu: da je nije voleo, da je nikada nije voleo i da je nikada neće voleti na način na koji bi ona to želela?

Pogledao sam u njena pleća, zgrčena protiv nadolazećih trideset godina.

„Te momačke večeri,“ otpočeo sam, „poveli smo ga u striptiz-bar…“


Sa engleskog prevela Aleksandra Jovičić, uz redakturu Krune Petrić.


Dejvid Batler je višestruko nagrađivani romanopisac, pesnik, pisac kratkih priča i dramatičar. Najnoviji od tri njegova objavljena romana, Grad Dis (Novo ostrvo), ušao je u uži izbor za irski roman godine 2015. godine. Njegova druga pesnička zbirka, All the Barbaric Glass, objavljena je 2017. godine u Doire Press-u. Njegov ciklus 11 pesama „Blackrock Sequence“, a Per Cent Literary Arts Comission, koju ilustruje njegov brat Džim, osvojila je nagradu World Illustrators 2018 (knjige, stručni odeljak). Arlen House će predstaviti njegovu drugu zbirku kratkih priča, Begunac, 2020. Književne nagrade uključuju MariaEdgeworth (dva puta), ITT / Red Line i Fish International Award za kratku priču; nagrade za dramsku zajednicu Škotske zajednice, Cork Arts Theatre i British Theatre Challenge; i nagrade Feile Filiochta, Ted McNulti, Brendan Kennelli i Poetry Ireland / Trocaire za poeziju. Njegova radio drama „Vigil“ ušla je u uži izbor za ZeBBie 2018. Dejvid redovno predaje u Centru irskih pisaca.https://davidbutlerauthor.wordpress.com/

 


Aleksandra Jovičić, rođena 13.05.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.

Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017).

Zbirka pesama “Lutanja” objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala “Slovo Gorčina”.

Zbirka “Naše male smrti” biće objavljena ove godine u izdanju Književne radionice Rašić.

Uređuje elektronski časopis Libartes.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Aleksandar Petrović, Jedinica

Vesna Kapor, Osećaš li, tu je ono što tražimo

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Ostavite komentar