Image default
Reč i misao

Don Žuan kao mit

Don Žuan kao mit

 

Piše: Aleksandra Jovičić

U komadu Seviljski zavodnik i kameni gost prvi put se susrećemo sa likom Don Žuana, razvratnog plemića i bezbožnika. Ovaj  dramski tekst potiče iz sedamnaestog veka i delo je španskog pisca Tirsa de Moline.

Priča o Don Žuanu se više od tri stoleća prenosi iz dela u delo, sa pisca na pisca, a razloge za njeno trajanje treba tražiti u tome što je dovoljno otvorena za različite okolnosti mesta i vremena, pa je podložna metamorfozi. U zavisnosti od očekivanja publike, od stava epohe, Don Žuan je bio čas pozitivan, čas negativan model. Bio je slavljen ili osuđivan, u moderno doba čak i ismejavan. (v. Ruse 1995: 7-8)

On pripada svima i istovremeno ne pripada nikome, a predstavljajući zajedničko vlasništvo i vršeći uticaj na kolektivnu svest upućuje na to da je vremenom priča o njemu prerasla u mit.

Prema Ruseu, uprkos činjenici što u definiciji mitova stoji da oni po pravilu nemaju autora već jedino dugu društvenu predistoriju, Don Žuan se, iako ima autora bez koga ne bi nastao, osamostalio u odnosu na svog tvorca i izvorni tekst. Određenje priče o Don Žuanu kao mita učvršćeno je i činjenicom da se ona     zasniva na smrti. Pokretač dramske radnje jeste upravo kip Komandanta, jedne od Don Žuanovih žrtava. On je aktivno prisutan i predstavlja vezu sa onostranim. U prilog čudesnom ide i to što se mrtvac prikazuje baš u vidu kipa, kao kretanje nepokretnog. (v. Ruse 1995: 5-7)

Deni de Ružmon navodi lik Don Žuana kao primer savršene suprotnosti idealu viteške ljubavi, on je Tristanov antipod. Iako istorijski nije izum osamnaestog veka u sebi nosi dve tipične crte ove epohe: mrak i zlobu, koje stoje nasuprot vrlinama viteške ljubavi: uljudnosti i čednosti. Za razliku od Tristana kome nije potreban svet jer voli, Don Žuan je uvek u pokretu, u pripravnosti, uvek je voljen. Dok on u činu ljubavi traži zadovoljenje, upotrebljava silu i čim ostvari svoj cilj – povlači se, viteška ljubav je silu posmatrala kao zločin, a odanost je smatrana obavezom do smrti. (De Ružmon 1974: 205-206)

U izvornoj verziji, kod Tirsa de Moline, Don Žuan je predstavljen kao „čovek koji uživa u tome da izvrgava ruglu muškarce i zavodi žene, uništava tuđe živote i čast”. (De Molina 2000: 112) On nije ateista, ali je nepopravljivi grešnik; pobunjenik protiv ljudskih i Božjih zakona koji na kraju doživljava dvostruk poraz: izdaje svoje buntovništvo i traži oproštaj koji mu biva uskraćen, tako da završava život kao osuđenik na pakao. (v. De Molina 2000: 112)

I

Molijer

Molijerov  Don Žuan, komedija u pet činova, u prozi, premijerno je prikazan 15. februara 1665. Kao osnova za stvaranje lika Don Žuana poslužio je Tirsov Seviljski zavodnik, a Molijer je svom junaku dao savremeni i čisto francuski karakter. Posle petnaeste predstave komad je skinut sa repertoara i ocenjen kao „nereligiozan” i „nemoralan”, kao „otvorena škola bezbožništva”, i za vreme Molijerovog života nije vraćen na scenu. (v. Milačić 1973: 100)

Don Žuan je napisan u trenutku teške repertoarske krize koja je u Molijerovom pozorištu nastala nakon prve zabrane Tartifa. Molijer je originalno obradio mnogo puta iskorišćavanu temu. Dao je svom junaku niz privlačnih crta i naslikao ga sa neobičnom životnom snagom. Molijerov Don Žuan je lep, hrabar, otmen, oštrouman pa su mu mnogi zamerali da je i previše naklonjen svom junaku.

Spoj spoljašnje privlačnosti i moralne niskosti specifičan je za Molijervu obradu ovog lika. On ne propušta priliku da kroz reči svog junaka  razgoliti svet kom ovaj pripada i o čijim porocima govori s ciničnom otvorenošću. (Istorija francuske književnosti 1946: 256)

Molijer je znatno izmenio komad u odnosu na adaptacije kojima se služio. U prvi plan izbija prikazivanje lika Don Žuana, dok su neki tragični elementi sasvim odstranjeni. Značajno je skraćena uloga Komandantovog kipa, nije prikazano njegovo ubistvo, a iz ženske grupe sasvim je isključena Komandantova kćer Ana, čime je i veza između Don Žuana i Komandanta olabavljena, a osveta Komandantovog kipa slabo motivisana.

Molijerov junak je potpuni bezbožnik, jedino u šta veruje jeste da su dva i dva četiri. On je razvratnik koji svemu prkosi. Ismeva očinstvo, ruga se ljubavi, prkosi Božjem gnevu, ruga se paklu, poziva kipove na večeru, pa ipak sve je uređeno tako da se mi, prateći njegova nedela ne možemo odupreti određenim simpatijama prema ovom  plemiću koga, čini se, Molijer pokušava i da opravda. Kako ističe Gotje (a Ruse navodi u svojoj studiji) (Ruse 1995: 235-237)  , on ga pretvara u lepog, bogatog, duhovitog mladića koji ne daje milostinju u ime Neba, ali će je ipak udeliti zarad ljubavi prema čovečanstvu. Stvari su tako postavljene da bismo ga mi morali prezirati da je na kraju poklekao pred stravičnim, poslednjim upozorenjem Neba i pokajao se.

Doživljavamo ga kao nekog ko je imao prava da ostvari svoj ideal i umiri neizmernu ljubavnu čežnju. On je tragao za nepoznatim idealom koji nijedna od žena nije mogla da mu pruži i zato su njegove reči: „Ne, ne, neka bude šta bude; ali niko neće moći da kaže kako sam se pokajao zbog onoga što sam učinio”  (Molijer 1962: 200), na neki način opravdane i sasvim očekivane.

I I

Ruse Don Žuana posmatra kao energiju u spletu sila koja se ostvaruje kroz akciju i reakciju. On je određen svojim susretima, sukobima sa različitim ličnostima koje ga gledaju, prate, osuđuju ili proganjaju. (v.Ruse 1995: 200)

On je junak trenutka, čovek neprekidne sadašnjosti. Za njega ne postoji prošlost, a ni budućnost. Njegov život je neprekidni niz trenutaka. Na Zganarelova upozorenja da se prošlost može osvetiti, on kaže: „Eh, ne mislimo na zlo koje nas može zadesiti, mislimo radije na ono što nam može pružiti zadovoljstva.” (Molijer 1962: 118)

Njega zanima samo zadovoljenje sopstvenih pobuda. Ostvaruje se kroz akciju, kroz neprekidno delanje. Uživa u samom činu osvajanja, a osvaja brzo, bez previše razmišljanja i planiranja. On je improvizator koji grabi svaku priliku koja se pruži. Osvojeni ciljevi mu ne znače ništa, njegove strasti su trenutne. Vernost smatra lažnom vrlinom, a stalnost osobinom glupaka. Ako i pretpostavimo da on u trenutku kada govori o svojim osećanjima govori istinu, njegova iskrenost je kratkog daha. Možemo lako reći da on voli svaku ženu kojoj izjavi ljubav, voli je makar i samo u trenutku u kom to izgovara.

Ruse govori o amneziji kod Don Žuana. On, kao čovek za koga postoji samo sadašnjost, ne shvata da u trenutku kada preuzima obavezu neko kasnije može da zatraži od njega polaganje računa. Ne može da pamti, a kada se budućnost neočekivano ostvari u sadašnjosti, obaveza je već u prošlosti koja je pala u zaborav. (v.Ruse 1995: 101)  Ne možemo čak ni reći da je on suštinski nepošten, već samo neko ko nema svest o vremenu, odgovornosti, trajanju.

Junaku trenutka suprotstavljaju se snage koje nanose udarce u ime stalnosti. To su svakako pripadnice ženske grupe koje zahtevaju postojanost, vernost obećanjima i statua Komandanta koja tu stalnost predstavlja. (Ibid)

I I I

Molijer je predstavio dva lica Don Žuana, teoretičara i praktičara. I jedan i drugi prisutni su ali na različite načine. Teoretičar ne dela, on govori. U prvom činu Don Žuan slavi strpljivog zavodnika. Metodom strpljivog zavođenja osvojena je Elvira. Spori zavodnik, ipak je samo predmet priče. Na delu prikazan nam je samo Don Žuan praktičar i improvizator. (Ruse 1995: 98)  Izbegavši smrtnu opasnost u vidu bure, on grabi za novim avanturama, istovremeno se udvara dvema seljankama koje Zganarel pokušava da upozori na nestalnost njegove prirode.

Sluga Zganarel ima višestruki status u komediji. On je čas poverenik i učesnik, čas žrtva Don Žuanove samovolje. Zganarel je i njegov oštri kritičar, on dobro poznaje svog gospodara i zna da simulira ljubav pred ženama, ali ponekad, vođen svojom naivnošću, dozvoli da ga zavara njegov ubedljivi ton, poveruje da će se ovaj promeniti dok ga lukavi zavodnik svojim postupcima ne uveri u suprotno. (Ibid)

Predstavljen je kao mešavina dobrih osobina i mana: oseća grižu savesti, mrzi život svog gospodara  i pokušava da ga navede na pravi put – put vrline. Iz straha ipak ostaje uz njega, kako i sam kaže, strah je ono što od njega čini uzor revnosti i njegovi pokušaji da se suprotstavi razvratništvu Don Žuana rasplinu se pred tim istim strahom. Zbog kukavičluka on često izneverava samog sebe i govori suprotno od onoga što misli i oseća. (v. Milačić 1973: 108)

I V

Tokom radnje komada Don Žuanov lik određen je u odnosu prema drugim ličnostima sa kojima stupa u kontakt,  a postojanje zavodnika kao takvog ne bi bilo moguće bez postojanja žena koje bivaju zavedene njegovim lažnim obećanjima.

On nije ljubavnik jedne žene, već svih žena. Da se poslužimo Zganarelovim rečima: „Gospođa, gospođica, građanka, seljanka, nijedna od njih nije ni suviše topla ni suviše hladna..” (Molijer 1962: 111)

Ženske žrtve njegovog zavođenja izgubile su svoju individualnost i stopile se u jedno – sredstvo kojim se postiže zadovoljenje sebičnih pobuda glavnih junaka.

Molijer je početni Tirsov kvartet sveo na trio, a iz anonimne mase zavedenih žena izdvaja se Elvira, kojoj je Molijer posvetio najviše pažnje.

Elvira, kojom se zavodnik oženio, ima više prava od ostalih žena koje su prošle kroz njegov život da zahteva ispunjenje obećanja. Ona simbolizuje prošlost koja traži da bude prihvaćena u sadašnjosti. (up. Ruse 1995: 102)

Pojavljuje se dva puta. Pri prvom njenom pojavljivanju Don Žuan se žali na neprijatnost koju u njemu taj susret izaziva. Ona dolazi da traži objašnjenje, traži razloge zbog kojih je tako surovo odbačena. Njen govor, ipak, kod hladnokrvnog zavodnika ne izaziva ni mrvu griže savesti. On  čak traži od Zganarela da joj odgovori na pitanje, što nikako ne shvatamo kao nedostatak hrabrosti ili prisustvo srama, već jednostavno odraz dosade čoveka koji ne vidi razlog da bilo kome objašnjava svoje postupke. Podsmešljivo se pravda strahom od Neba izazvavši time kod povređene žene još veći gnev. Za njega Elvira je samo ugašeni zanos koji pripada prošlosti i samim tim je u njegovom svetu nevažan.

Od prvog do drugog pojavljivanja Elvira se preobraća. Ljubavnu retoriku smenjuje pobožna. (Ibid)  Ona dolazi, kako i sama kaže, očišćena od zemaljskih strasti i ispunjena čistom ljubavlju. Upozorava ga da su njegovi gresi iscrpeli milost Neba i moli ga da se pokaje, ako ne zarad sebe onda radi nje, i tako je poštedi strašnog bola koji bi doživela videvši njegovo propadanje. (v. Molijer 1962: 185)  Ne osvrćući se na  upozorenja, Don Žuan jedino primećuje da „njeno zapušteno odelo, izmučeno lice i suze”  (Ibid: 186) uspevaju da probude ostatke ugašenog ljubavnog zanosa i to je jedini uticaj koji Elvira uspeva na njega da izvrši.

V

Don Žuan nam je predstavljen pre svega kao optuženik koji svoju optužbu ne priznaje. Iako nije pošteđen opomena i uputstava, na svako upozorenje se oglušio ubeđen u ispravnost svojih postupaka.

Na teret mu se stavljaju dve krivice: grešan je kako prema ljudskim, tako i prema zakonima Neba. Dve pravde treba zadovoljiti. Na sagrešenje prema Nebu ga, kao što je već navedeno, upozorava Elvira, dok zemaljski zakon kod Molijera predstavlja junakov otac, don Luj.

Očeva beseda je izgovorena u ime aristokratskog društva čije je vrednosti bludni sin pogazio. Molijer kroz njegove reči daje oštru osudu raspuštenih plemića. Don Luj se gnuša nečasnih postupaka sina kojeg je tako dugo priželjkivao i baš taj sin, za kojeg se nadao da će mu biti radost i uteha, postao je najveća kazna i žalost njegovog života. Podseća ga da se plemić ne postaje samo poreklom, već da se to zvanje mora ispravnim postupcima opravdati i da „ništa ne vredi poreklo bez vrline” . (Molijer 1962: 188)

V I

Molijer svog junaka ne pretvara samo u stručnjaka za ljubavnu prevaru već proširuje njegovu glumačku kompetenciju i na druge aktivnosti.

U petom činu on odlučuje da će predstavljati sebe kao licemera, postaje neka vrsta Tartifa. Njegovo licemerje pre može biti shvaćeno kao još jedna u nizu drskosti kojom iskušava granice sopstvenog ponašanja.

On pred ocem odglumi sina-pokajnika i ubedi ga u ispravnost svojih namera. Očeva zabluda otkriva se u obraćanju Zganarelu kog opominje da ne uzima zdravo za gotovo njegove reči i da se on zapravo nije nimalo promenio. Lako bi mogao da bude Tartif i čar njegovog lika leži u veštini preobražavanja, ali sloboda i nestalnost su mu glavne odlike tako da se ni za jednu ulogu ne vezuje trajno.

Milačić smatra da je u svom govoru o licemerima Molijer hteo da se osveti i obračuna sa Tartifima čija je i sam bio žrtva. (v. Milačić 1973: 107)

Don Žuan se odlučuje da postane licemer da bi se mogao još nesputanije zabavljati. Govori o licemerju kao pomodnom grehu koji je samim tim vrlina, a zatim opisuje gustu mrežu licemera koji paze jedni na druge tako da, uvredivši jednog od njih, čovek navuče sebi na vrat i sve ostale. Navodi licemerje kao jedini način da nesmetano radi šta mu je volja.

Nakon njegovog monologa i nove bujice Zganarelovih upozorenja, Don Žuan se još jednom susreće sa bratom dona Elvire, don Karlosom, i pri ovom susretu dolazi do izražaja veština preobražaja koju poseduje. Don Žuan licemer stupa u akciju.

Ovim svojim postupkom kao da je iscrpio i poslednju kap božanske milosti. Pre pojave statue pojavljuje se Priviđenje. Molijer je prisustvo statue Komandanta udvojio Priviđenjem pod velom koje se pretvara u Vreme sa kosom u ruci i predstavlja poslednju opomenu pred dolazak mrtvaca.

„Don Žuanu je preostao još samo jedan trenutak da se koristi milosrđem neba; ako se sada ne pokaje, nema mu spasa.” (Molijer 1962: 199)

Oglušivši se o poslednju opomenu Neba, Don Žuan se nalazi na putu ka strašnom stradanju sa kog više nema povratka.

V  I I

Žan Ruse smatra da priča o Don Žuanu dobija svoj smisao tek na kraju, pri konačnom susretu sa mrtvacem. Don Žuan se kao mit i rađa u smrti, posredstvom mrtvog Komandanta. (Ruse 1995: 21)

Aleksandar Evarist Fragonar, Don Žuan i statua Komandanta

Ima neraščišćene račune sa smrću i onostranim, a zadatak je Kamenog gosta da mu na to ukaže. Potrebno mu je milosrđe Neba, jer ga je uvredio ne samo izdajući žene, prijatelje, roditelje, vladara i ubijajući one koji su mu se našli na putu, već i zato što je hulio na ono što je trebalo da ostane neprikosnoveno, vređajući mrtve preko onoga koji ih predstavlja. (Ibid)

Komandant se u priči o Don Žuanu pojavljuje tri puta i to dvaput na svetom i jednom na profanom mestu, pri čemu se smenjuju sveto-profano-sveto. Ruse prikazivanje mrtvaca deli na tri odvojene sekvence: susret i poziv, poseta Don Žuanu i večera kod mrtvaca. (Ibid)

Don Žuan zajedno sa Zganarelom nailazi na Komandantov kip koji prepoznaje po sličnosti jer je Molijer odbacio raniju verziju prepoznavanja preko epitafa. On se poigrava sa svetošću mesta na kom se našao, ismejava Komandantovu statuu i naređuje svom slugi da je pozove na večeru što ovaj nevoljno učini. Nije ga omelo ni to što nepomični kip klima glavom u znak pristanka.

Ova početna jedinica vezana za lik mrtvaca ima funkciju spone. Ona podseća na ubistvo koje je zaboravljeno, a ujedno je i najava buduće osvete. Čvrsto povezuje prošlost i budućnost i omogućava nam da naslutimo ono što sledi. (Ruse 1995: 21-34)

Sledeći susret između predstavnika Božjeg suda i optuženog zavodnika odigrava se u kući Don Žuana čiji obed biva prekinut iznenadnom posetom. Sledi povratni poziv na koji Don Žuan odgovara potvrdno.

Suočeni smo sa još jednom od onih situacija u kojima virtuozni govornik izbegava razgovor što se može tumačiti kao odraz straha junaka, nelagodnosti koju u njemu izaziva neobični posetilac ili prosto odbijanje da se suoči sa pojavom koju ne razume.

Scena se završava rečenicom: „Nije potrebno osvetljavati onome koga nebo vodi”  (Molijer 1962: 190) koja daje završetku čina pomalo neočekivanu religioznu primesu. (v. Ruse 1995: 32)

U poslednjoj sceni drame Don Žuan i mrtvac se sreću još jednom. Ovog puta da bi se pravda obračunala sa nepopravljivim zavodnikom koji je do kraja iscrpio strpljenje i milost Neba.

U središte scene postavljeni su reč i gest. Komandant se Don Žuanu obraća zapovednički naredbom koju ovaj ne može da izbegne: „Pruži mi ruku”. (Molijer 1962: 200)

Gest je i simbol određene obaveze koju će prvi put u životu ovaj veliki obmanjivač preuzeti na sebe. On je svestan prekretnice na kojoj se našao i činjenice da u odnosu sa mrtvacem nije moguća laž.

Dolazimo do poslednje slike koja predstavlja stravično stradanje zavodnika ogrezlog u greh. Pogođena munjom otvara se zemlja, sažiže ga oganj, a Komandant sene obraća krivcu u svoje ime već govori kao neko ko poseduje više znanje i moći koje potiču iz drugog sveta: „ko odbije milosrđe Neba otvara put munjama”. (Ibid)

Zganarel ostaje sam na sceni i zaključuje kako su smrću njegovog gospodara svi zadovoljeni, i nebeska i božanska pravda i obeščašćene porodice, zavedene devojke. Onaj koji je svaki trenutak svog života koristio da čini nedela i nekog unesreći umro je u najgorim mukama, odbacivši oproštaj koji donosi makar i zakasnelo pokajanje.


Korišćena literatura:

  1. Molijer, Don Žuan, Izdavačko preduzeće „Rad”, Beograd 1962.
  2. Tirso de Molina, Seviljski zavodnik i kameni gost, Izdavačko preduzeće „Rad”, Beograd 2000.
  3. Žan Ruse, Mit o Don Žuanu, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad 1995.
  4. Dušan Milačić, Večni Molijer, Slovo Ljubve, Beograd 1973.
  5. Deni de Ružmon, Ljubav i zapad, Nakladni zavod, Zagreb 1974.
  6. Istorija francuske književnosti, tom I, Naučna knjiga, Beograd 1946.

Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. 


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Džozef Kembel, Heroj sa hiljadu lica

Jelena Ćirić: Kolridžova „Kristabel” – buđenje koje ne govori

„Junak našeg doba” i demonizam

Ostavite komentar