Image default
Proza

Đovani Verga, Seosko viteštvo

Seosko viteštvo

Piše: Đovani Verga1U orginalu pripovetka nosi naslov Cavalleria rusticana. Po ovoj pripovetki Maskanji je komponovao poznatu istoimenu operu.

Priredila: Nikolina Todorović

 

Turidu Maka, gospa-Nuncijin sin, kad se vratio iz vojske, svake nedelje se šepurio na trgu u bersaljerskoj uniformi i sa crvenom kapom, te je ličio na prodavca srećaka kad postavi tezgu sa kavezom kanarinaca. Devojke su ga gutale očima kad su išle na misu uvijene do nosa u kratke ogrtače, a dečaci su se vrzmali oko njega kao muve. Doneo je, takođe, lulu sa kraljem na konju, koji je izgledao kao živ, i kresao je šibice na turu od čakšira, dižući nogu kao da će njome nekoga udariti. Ali, uprkos tome, Lola zakupca Anđela nije se pojavljivala ni na misi ni na tremu, jer se bila verila za jednog čoveka iz Likodije koji je bio vozar i imao u štali četiri sortinske mazge. U početku je Turidu, kad je to saznao – sto mu gromova! – hteo da prospe creva onome iz Likodije, da mu ih prospe, ali ipak ne učini ništa i dade oduške svom gnevu na taj način što je išao da peva pod lepojkinim prozorom sve poznate pesme kojima se iskazuje prezir. – Zar gospa-Nuncijin Turidu nema drugog posla – govorili su susedi –  te provodi noći pevajući kao kos?

Najzad srete Lolu kad se vraćala sa poklonjenja Gospi od opasnosti; a ona, ugledavši ga, niti poblede niti pocrvene, kao da se to uopšte nje ne tiče.

– Blago onome koji vas vidi! – reče joj.

– O, kume Turidu, rekoše mi da ste se vratili početkom meseca.

– A meni su rekli još nešto! – odgovori on. – Je li tačno da se udajete za kuma Alfija, vozara?

– Ako bude božja volja! – odgovori Lola povlačeći na bradu krajeve marame.

– Volju božju vi podešavate onako kako vam ide u račun! A bila je volja božja, gospa Lolo, što sam se morao vratiti iz tolike daljine da bih čuo tako lepe vesti!

Jadnik, još je pokušavao da se junači, ali je govorio muklim glasom; i išao je za devojkom ljuljajući se dok mu je kićanka sa kape poigravala od jednog do drugog ramena. Njoj je, pravo reći, bilo žao da gleda njegovo tužno lice, ali nije imala srca da ga zavarava lepim rečima.

– Slušajte, kume Turidu – reče mu ona najzad – pustite me da stignem svoje drugarice. Šta će reći u selu ako me vide sa vama?…

– Pravo kažete – odgovori Turidu. – Sada, pošto se udajete za kuma Alfija, koji ima četiri mazge u štali, ne treba svetu dati povoda da brblja. A moja majka, jadnica, u vreme kad sam bio vojnik morala je da proda doratastu mazgu i onaj komad vinograda pokraj druma. Prošla su ona lepa stara vremena, a vi i ne mislite više na one dane kada smo razgovarali s prozora u dvorištu i kada ste mi, pre nego što sam pošao, poklonili ovu maramicu, a bogzna koliko sam suza prolio u nju odlazeći toliko daleko, tako gde se čak nije ni čulo za ime našeg sela. Sad ostajte zbogom, gospa Lolo, bilo je što je bilo, a s našim prijateljstvom je svršeno.

Gospa Lola se udala za vozara; nedeljom je izlazila na trem sa rukama na stomaku da bi pokazala sve ono veliko zlatno prstenje koje joj je poklonio muž. Turidu je nastavio da šeta gore-dole uličicom, sa lulom u zubima i rukama u džepovima, praveći se ravnodušan, i merkao je devojke, ali u sebi se žderao što Lolin muž ima sve ono zlato i što se ona pravi da ga ne primećuje. Gunđao je: – Pokazaću ja njoj, kučki jednoj! Imaće šta da gleda svojim očima.

Preko puta kuma Alfija stanovao je zakupac Kola, vinogradar, koji je bio, pričalo se, bogat kao svinja, a imao je kćerku u kući. Turidu je učini sve moguće da bi postao čuvar polja kod zakupca Kole, i stade često da dolazi u kuću i da govori devojci nežne reči.

– Zašto ne idete da kažete te lepe reči gospa-Loli? – odgovarala je Santa.

– Gospa Lola je velika gospođa! Gospa Lola se udala za pravog kralja!

– Ja nisam dostojna pravih kraljeva.

– Vi vredite stotinu Lola, a znam jednoga koji ne bi pogledao gospa-Lolu, niti ikoga na svetu, kad vi postojite, jer gospa Lola nije dostojna ni da vam cipele prodaje… nije dostojna.

– Lisica, kad nije mogla da dohvati grožđe…

– Reče: kako si lep, grozdiću moj!

– Ej, sebi ruke, kume Turidu.

– Bojite se da vas ne pojedem?

– Ne bojim se ni vas, niti ikoga na svetu.

– Pa da, vaša majka je iz Likodije, zna se! U vama je kavgadžijska krv. Uh, očima bih vas pojeo!

– Samo me vi jedite očima, od toga neće ostati nikakav trag, a dotle mi podignite onaj snop.

– Za vas podigao celu kuću, još kako!

Da ne bi pocrvenela, ona baci na njega cepanicu koja joj je bila pri ruci, i čudom, promaši ga.

– Požurimo, granje se neće složiti od priča.

– Da sam bogat, tražio bih ženu kao što ste vi, kuma-Santo.

– Ja se neću udati za pravog kralja kao kuma-Lola, ali i ja imam svoj miraz ako mi Gospod pošalje nekoga.

– Znamo da ste bogati, znamo!

– Ako znate, onda požurite, jer otac tek što nije došao a ne bih htela da me nađe u dvorištu.

Otac je počeo da se mršti, ali devojka se pravila da to ne primećuje, jer je kićanka sa bersaljerske kape zagolicala njeno srce i stalno joj igrala pred očima. Kad je otac izbacio Turidua kroz vrata, kćerka mu je otvorila prozor, i ćeretala je s njim svako veče, tako da su svi susedi samo o tome pričali.

– Lud sam za tobom – govorio je Turidu – niti spavam niti jedem.

– Pričam ti priču – hteo bih da budem sin Viktora Emanuela i da se oženim tobom!

– Pričam ti priču.

– Tako mi Gospe, pojeo bih te kao hleb!

– Pričam ti priču!

– Ah, časti mi moje!

– Ah, majko moja!

Lola koja je to slušala svako veče, krijući se iza saksija sa bosiokom, bledela je i crvenela, i jednoga dana pozva Turidua.

– Ah! – uzdahnu mladić – blago onome koji može da vas pozdravlja!

– Ako imate nameru da me pozdravite, znate gde stanujem! – reče Lola.

Turidu je dolazio da je pozdravlja tako često da Santa to primeti i zalupi mu prozor pred nosom. Susedi su se smeškali i odmahivali glavom kad je bersaljer prolazio. A Lolin muž obilazio je vašere sa svojim mazgama.

– U nedelju ću ići da se ispovedim, jer sam noćas sanjala crno grožđe – reče Lola.

– Mani se, mani se toga! – preklinjao ju je Turidu.

– Ne, sad kad se približava Uskrs, moj muž će hteti da zna zašto se nisam ispovedila.

– Ah! – šaputala je Santa zakupca Kole, čekajući na kolenima red pred ispovedaonicom u kojoj se Lola čistila od svojih grehova. – Duše mi moje, nećeš ići u Rim radi pokajanja!

Kum Alfio se vratio sa svojim mazgama, pun para, i doneo svojoj ženi na poklon lepu novu haljinu za praznike.

– Imate pravo što joj donosite poklone – reče mu susetka Santa – jer dok ste na putu, vaša žena vam kiti kuću!

Kum Alfio je spadao u one vozare koji nose nakrivljenu kapu, i kad ču da se tako govori o njegovoj ženi promeni boju kao da su ga udarili nožem.

– Sto mu gromova! – uzviknu – ako niste dobro videli, neću vam ostaviti oči da plačete, ni vama ni celoj vašoj rodbini.

– Nemam običaj da plačem! – odgovori Santa. – Nisam plakala čak ni onda kad sam ovim očima videla gospa-Nuncijinog Turidua kako noću ulazi u kuću vaše žene.

– U redu – odgovori kum Alfio – veliko hvala!

Sada, pošto se vratio mačak, Turidu se danju više nije vrzmao po uličici, i ubijao je dosadu u krčmi, sa prijateljima. Na Veliku subotu na njihovom stolu bio je tanjir s kobasicom. Kad uđe kum Alfio, po načinu na koji je upravio pogled na njega, Turidu shvati da je došao zbog one stvari i spusti viljušku na tanjir.

– Imate li što da mi naredite, kume Alfio? – reče mu.

– Nikakvih molbi, kume Turidu, već dugo vas nisam video, pa sam hteo da porazgovaramo o onome što vam je poznato.

Turidu mu je najpre ponudio čašu, ali je kum Alfio odgurnu rukom. Tada Turidu ustade i reče mu:

– Tu sam, kume Alfio.

Vozar ga obgrli rukama oko vrata.2Ovaj zagrljaj je deo uobičajenog rituala prilikom izazivanja na dvoboj.

– Ako sutra ujutro dođete u gustiš od indijskih smokava u Kanciriji, moći ćemo da porazgovaramo o onoj stvari, kume.

– Čekajte me na drumu u vreme kad se sunce rađa, pa ćemo zajedno otići.

Uz ove reči izmenjaše poljupce izazova. Turidu steže zubima vozarevo uho, i tako mu dade svečano obećanje da neće izostati. Prijatelji su ostavili kobasicu ne prozborivši ni reči, i otpratiše Turidua do kuće. Gospa Nuncija, jadnica, čekala ga je svake noći do kasnih časova.

– Mama – reče joj Turidu – sećate li se kad sam otišao u vojsku, pa ste mislili da se više neću vratiti? Lepo me poljubite kao onda, jer sutra ujutro odlazim daleko.

Pre nego što je svanulo uze svoj veliki nož na sklapanje koji je sakrio u senu kad su ga regrutovali, i krenu put indijskih smokava u Kanciriji.

– Oh, Isuse i Marijo, gde hitate tako!? – cmizdrila je Lola, uznemirana, dok se njen muž spremao da izađe.

– Idem tu, blizu – odgovori kum Alfio – ali za tebe bi bilo bolje da se više ne vratim.

Lola, u košulji, molila se podno kreveta i pritiskala na usne krunicu koju joj je doneo fra Bernardino iz Svetih mesta, izgovarajući sve njene Zdravomarije.

– Kume Alfio – reče Turidu pošto je prevalio deo druma pored svog druga koji je ćutao, kape nabijene na oči. – Tako mi boga, znam da sam kriv i pustio bih da me ubijete. Ali pre nego što sam pošao ovamo video sam svoju staru koja je, pod izgovorom da uređuje kokošinjac, ustala da me vidi kako odlazim, kao da joj u srcu nešto govori, i tako mi boga, ubiću vas kao psa da ne unesrećim svoju staricu.

– U redu je – odgovori kum Alfio skidajući prsluk – obojica ćemo snažno udarati.

Obojica su vešto rukovala nožem; Turidu je dobio prvi udarac, i na vreme je podmetnuo mišicu; uzvratio ga je dobro i zadao udarac u slabine.

– Ah, kume Turidu, baš imate nameru da me ubijete!

– Da, rekao sam vam; otkada sam video svoju majku u kokošinjcu, čini mi se da mi je stalno pred očima.

– Otvorite dobro te svoje oči! – viknu kum Alfio. – Uzvratiću vam punom merom.

Kako je bio na oprezu, sav skupljen, držeći levu ruku na rani koja ga je bolela, i gotovo laktom dodirivao zemlju, hitro zgrabi šaku prašine i baci je protivniku u oči.

– Ah! – viknu Turidu zaslepljen – gotov sam!

Pokušava je da se spase očajničkim skokovima unazad; ali kum Alfio ga sustiže zadavši mu drugi udarac u trbuh i treći u grlo.

– Tri, a ovaj je za kuću koju si mi zakitio! Sad će se tvoja majka okaniti kokošinjca.

Turidu se kratko vremena teturao među indijskim smokvama, a zatim se sruči kao stena. Krv mu je krkljala i penušala se u grlu, pa nije mogao ni da izgovori: – Ah, majko moja!

 

Preuzeto iz: Biblioteka „Reč i misao“, Kolo V, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd 1964.

Urednica: Dušanka Perović

Prevela: Vera Bakotić-Mijušković


Đovani Verga (1840–1922) – jedan od najznačajnijih italijanskih književnika. Rođen na Siciliji u porodici liberala. Zajedno sa Luiđijem Kapuanom razvija teoriju verizma (il veroistina). Značaj Verge za italijansku literaturu veoma je veliki. On je bio pionir koji je otkrio jedan novi sviet. Nakon njega verizam je imao mnoge značajne sledbenike; između ostalog, u Verginoj tradiciji ima svoj koren i italijanski neorealizam. Po njegovoj priči Seosko viteštvo (Cavalleria rusticana), Maskanji je komponovao istoimenu slavnu operu. Neke od najznačajnijih Verginih pripovetki su: Graminjina ljubavnica, Seosko viteštvo, Vučica, Riđi Zlokos


Članak koji ste upravo pročitali je bio besplatan, ali je na njega utrošeno vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Povezani članci

Milena Ilić – Osetljive praznine

Aleksandar Petrović, Lišće

Ivana Radojičić, Priče

Ostavite komentar