Image default
Mesta i ljudi

Sofija Živković, Dušanova-Cetinjska

Piše: Sofija Živković

’’Here is where you’ll always find me
Always walking up and down…’’

Zašto baš počinjemo od Dušanove ulice? Razlozi mogu biti egocentričke/ sentimentalne prirode, a ne moraju. Mada, pričajući o svojoj ulici mi u stvari pričamo o sebi. Dakle, jeste neka vrsta egocentrizma.

Ispod mog1Neko će ovo možda ispraviti u ,,svog’’, ali ne, nisam htela da kažem tako, nego baš ovako kako sam rekla. Ta zamenica koju lektori preferiraju je vrlo, vrlo birokratska i bezlična i uništava smisao prisvojne zamenice prozora čula sam telefonski razgovor gde neki mladić objašnjava nekome gde se nalazi tom momentu. Razgovor i objašnjenje su, naravno, bili razigrani i neuobičajeni, i ni malo tehnički, više su naginjali poetskom: „Evo me u ulici Cara Dušana, velikog, silnog, otrovanog na kraju’’. Ne ulazeći u to da li je bio otrovan ili ubijen, ili su razlozi smrti prosto nerazjašnjeni, ovo je bio jedan vrlo lucidan doživljaj ulice. Ni trunke manije veličanja naših careva, velikih, silnih, umrlih pod mutnim okolnostima… Posle tog opisa, zapitate se malo o imenu ulice. Caru carevo, ali je li ovo bila oduvek careva ulica? Čudno da se ulica koja nosi ime despota Stefana udaljenija od Kalemegdana nego Dušanova, iako je Kalemegdan bio despotova prestonica, a car Dušan je vladao mnogo južnije. Ova ulica je najmanje Dušanova, bilo kako bilo. Najviše pripada onima koji su šetajući njom upoznavali sebe. Oni koji pričaju o njoj govore o sebi, a oni koji to slušaju osećaju talas emocija koji ide ka njima, a izvire iz ulice i iz priče. Ulica je nešto gde se spajaju energije, gde svako ostavi sebe jednim delom. Dovoljno je da se udubi u neku fasadu, u neki ukras na zgradama, da ga nešto zavede da zastane. Već je u klopci „sirena’’. Dovoljno je da vam neko priča o prošlosti, svojoj ličnoj, pa da vi osetite da je to i vaša prošlost na neki način, da to postaje – jer ste tu, svedok priče, na tom mestu, slušate, na licu i mestu, s tom osobom proživljavate njenu prošlost koje se ni ona sama ne seća.

 

/Fantazme: 

Zajednički tražite prošlost, prizivate je, znate da je tu okolo, kao deaktivirane emocije, nasilno prekinute (kao prekinuti zagrljaji od Almodovara) – ali znate da su tu negde:

Ona mi je rekla,

ja te vidim,

ali za mene više ne postojiš

Onaj ko priča i ko sluša nisu od ovog sveta, kaže Filip David; to jeste posebno stanje, i pričanje i slušanje priče. Slušanje ovde podrazumeva mnogo više od angažovanja čula sluha. Pričanje, mnogo više od izgovaranja reči. Pisanje – tek mnogo više od iskaza. Sva tri slučaja su svojevrsno stvaranje. Vrednujemo po onome što smo rekli, a još više po onome što su prećutali. Imamo još mnogo dok dođemo in medias res. Najpre je neophodna digresija: ulice 29. novembra i Cetinjska. Obe izvan negdašnjeg šanca. Ali zato unutar nekog lične utvrde, koja je nepodložna kartografskom upisu. Po Cetinjskoj esej nosi naslov, jednim delom, iako ta ulica nije tema. Time smo jednog sporednog junaka postavili kao protagonistu. Svega par redova o Cetinjskoj i par audio snimaka, ali dovoljno da uđe u naslov. Do 1918. put između Cetinjske i Skadarlije nije bio prosečen, a sama Cetinjska je bila ’’nekakva vododerina, neki neregulisani potok, koji je tu i tamo bio premošćen brvnom ili se preko vode skakalo sa kamena na kamen’’ (citiram Milana Jovanovića Stojimirovića, uz podsvesni otpor prema muškim imenima uz koja stoje dva prezimena, a da nisu Španci). Jedan od prvih važnijih žitelja Cetinjske (ponekad pogrešno zvane Cetinska) bio je Milan Đ. Milićević. Pisac ogromnog broja reči, ali ne ogroman pisac; više hroničar vremena, a najviše akademik. Deda po majci Milanu Rakiću, koji će kasnije ovekovečiti ovaj deo grada. Preskočićemo Cetinjsku toga doba na čas, I direktno se prebaciti u vreme kada je tu, u Cetinjskoj 6, bila knjižara,u kojoj se odvijao književni život grada. Ali, da li su i Milan Đ. Milićević (i njegov unuk-imenjak) i sva književna elita za autorku ovog eseja najvažniji žitelji i putnici namernici te ulice? Naravno da ne.

 

/Bolje rat nego pakt:

Kuća na mestu današnje Politike,
tik uz Cetinjsku ulicu, tik uz štošta važno

Da se vratimo na Dušanovu, to jest da napokon počnemo o njoj. A šta znači vraćanje uopšte? Kada se vratimo nekome/nečemu, time pokazujemo zrelost ili slabost. Ili je po sredi velika ljubav i velika opsesija, ili veliki nemar prema sebi. Virdžinija je zapisala u svom dnevniku da ljudi vole da osećaju, pa ma šta to bilo. Jedini njen junak koji je poludeo, zaista poludeo, Septimus Smit, „nije mogao da oseća, mogao je samo da rasuđuje’’. Postoje te knjige, i te ulice i ljudi, kojima se stalno vraćamo. Zana Nimani, Natrag na voz, a instrumentalni uvod te pesme jasno govori da je ostavljanje nemoguće i vi čujete dvoumljenje i kidanje.

YU zvuk. Neko se dvoumi. Neko ne može ume da ode. Neko zna da treba, precizno kao Septimus Smit što zna, ali ne oseća da je to istina. Voz kao ekspresionistički topos. Voz kao prokrastinacija. A Dušanova ulica je dovoljno duga (nije se slučajnodžabe zvala Die Lange Gasse u doba Austrijanaca) da možete da se vraćate na voz x puta, i natrag, i natrag, i ništa. Ponekad ne možemo da odemo, ne možemo da se vratimo, ne možemo čak ni da prekinemo igru:

Ona mi je rekla

mičeš usne

ali ipak ne čujem ti glasa

Uglavnom, jednom me je neki neurotični taksista vozio od Dunavskog keja i kad sam rekla „do Dušanove’’ pitao me „mislite do Cara Dušana?’’ Potvrdila sam, a on se malo iščuđavao u stilu „ne mogu da verujem da ne zna kako se zove ta ulica’’. Moguće da ovaj naziv nije rasprostranjen kod ljubitelja naših (i samozvanih i istinskih) careva, jer car Dušan nije Dušan, on je Car Dušan je l’. Pitamo se kakvim tonom bi predratni fijakerista tako nešto pitao. Fijakeristi su tada polagali ispit, iz čuvenja ih zamišljamo kao uglađene i graždanske, sa merom. Doduše, i taksisti polažu nešto slično. Moguće što je Beograd tad bio manji, sigurno bi znao, za početak, i alternativno ime ulice. No, to nije opravdanje da se ne zna „nadimak’’ ne bilo koje već jedne od glavnih džada u gradu.

Zabeleženo je da se ova ulica zvala raznim imenima: Vidinska, i Vidinkapijska (u prvom srpskom dokumentu o regulaciji ulica, iz 1848.) Vidinski sokak (1790), Vidinska džada, Duga (die lange Gasse na nemačkom, a pre toga i na turskom Duga čaršija) ili Trgovačka čak, prema nekim izvorima. Od 1872. dobila je sadašnji naziv, ulica Cara Dušana. Te godine je zabeležena i Cetinjska ulica, u spisku.

Slikano na jednoj zgradi, mobilnim telefonom,
sada već bivšim (nakon što su mi ga ukrali, na liniji 31,
između stanica Ustanička i Hram)

Prošlost imena zemunske ulice Cara Dušana krajnje je austrijska – zvala se Jozefa II. Kada je Zemun pripojen Beogradu, dobila je slovenski naziv, dok je Pančevo za dlaku izbeglo da bude beogradska opština, iako nam je praktično na periferiji, kako kažu, „metar od beogradskog zemljišta’’(Pančevci bi, nema sumnje, ovaj deo teksta cenzurisali, a Momo Kapor bi na to odgovorio svojim žovijalnim Beograd je ipak Beograd). Malo suvoparnog istorijata o kvartu gde je pripadala Dušanova ulica… Pominju se Zerečki (1847.), pa Dorćolski na dalje (o tome piše i Milan Đ. Milićević), 1896. menja naziv u Dunavski kvart, a 1945. kvartovi se ukidaju i postaju opštine. Elem, Vidinska ulica je u stvari podeljena, jedan deo je nazvan Cara Dušana, a drugi deo Džordža Vašingtona (od 1933. do danas, sa nekim prekidima). Prema nekim kazivanjima, Beograđane zvali Beligradci, a Beograđane iz ovog kraja Vidinci. Očito je sve bilo u znaku puta za Vidin i Vidin-kapije2Nalazila se otprilike na uglu Dušanove i Francuske, gde je sada crkva Aleksandra Nevskog, srušena 1862. Hvala Žarku Veljkoviću na iznimnom strpljenju u našim razgovorima o istoriji Beograda i nalaženju šta je gde bilo…po mapama, retkim knjigama, malom mozgu, itd., pored imena ulice i etnonima za njene žitelje, tu je bilo i tzv. Vidinsko poljanče, prostor na kom je danas Bajlonijeva pijaca, a koje tada nije bilo pijačno mesto već polje, gde su placevi prodavani budzašto, a konji okretali dolape. Negde piše da je odatle i stari dolap (crn, glomazan, truo), ovekovečen u pesmi Milana Rakića, Dolap. Još jedna stvar vezuje Rakića za Dorćol: Dušanova izbija na Kalemegdan (ili preciznije, starogradski rečeno: Kalimegdan), šetalište na kome je ugledao (kažu) prelepu Slavku Stojković, kojoj je posvetio pesmu Crna orhideja. Rakić je i sam živeo na tzv. gornjem Dorćolu, u Jevremovoj. A zašto kažemo „takozvanom gornjem Dorćolu’’, to ćemo videti pri kraju teksta.

Vidin-kapija ali ona na tvrđavi, ne u gradu

Kada bi u našem imenovanju ulica postojala neka logika, verovatno bi se ova ulica i dalje zvala Vidinska, a Džordža Vašingtona bi bila izmeštena. Logika u kojoj Dragoslav Srejović dobija ulicu van grada praktično, a inostrani državnik, koji – uprkos tome što mu licitiraju čak vanzemaljsko poreklo – ipak nema neke velike veze sa nama, dobija pola Vidinske ulice. Imena ulica pokazuju neverovatno mnogo o odnosu prema kulturi. Predmet za neki drugi esej, najlagodnije, ’’Nomen est omen: imena beogradskih ulica (ili ulica bilo kog našeg grada) kao indikatori duhovne temperature’’.Otkrivaju se, kao na lakmus papiru, kratka pamet, skučenost i surevnjivost, pa su tako u doba Karađorđevića ulicu Miloša Velikog preimenovali u Kneza Miloša (jer kako može neko iz obrenovićevske dinastije biti veliki). Uzgred, imamo li neki pandan za londonsku Oxford Street? Ulica Velike škole ili Liceja ne postoji. A postojala je nekad Staroškolska ulica, današnja Jevremova. Pa nema ni ulica Karlovačke gimnazije, ili Kragujevačke. Očito to nekome nije zvučalo dovoljno nobles. Dorćolske ulice su nekada nosile imena i po stanovnicima, tj. narodima koji su živeli u njima: Grčku (odgovara današnjoj Braće Baruh), Arnautsku, i, naravno, Jevrejsku, a u nekim zapisima pominje se i Kahv-ulica.,tj sokak (današnja Dubrovačka). Ovi pobrojani sokaci zabeleženi su na planu Beograda 1740-1789. Iz Brušovog plana iz 1790. srećemo i Apotekarski sokak, ali i Vidinski, i još 40 drugih ulica.

Ulica Cara Dušana zove se i Dušanova, od milja, sa sve dugouzlaznim akcentom na trećem slogu od kraja. Ako čitamo lingvističke radove, videćemo da je za aktuelni beogradski govorni tip taj dugouzlazni akcenat specifičan jer ima tendenciju ka skraćivanju, da postaje neka varijanta kratkouzlaznog (što je autentično i ne treba popravljati prema „pravilnom’’, niti posmatrati kao nepravilno)3Kao što Dubrovčane norma književnog jezika, jednostavno, ne zanima jer – oni su Dubrovčani, a norma je samo norma.. Nije toliko ušeparajuće kao Dunavska ulica u Novom Sadu, ali jeste autentično čuti tu unikatnu kratku dugouzlaznost kod izgovora ove beogradske ulice. U Dušanovoj ulici vreme kao da je saterano iz užeg, gornjeg centra grada i nataloženo. Što se više spuštate u Dorćol, sve više imate taj osećaj – da čuva totalno drugo vreme, a onda se setite i onog fizičkog zakona da je energija neuništiva…

Ona mi je rekla

Tebe nema

Nikad nisi bio stvaran

Na svim gradskim putokazima gde stoji OLD TOWN misli se na Kalemegdan (i odmah nam padne na pamet čuveni topos ušća Save u Dunav, turistički kliše). Old town u pravom smislu reči bi trebalo da bude Dorćol, kraj koji je očuvao živost koju je Kalemegdan preorao u pokrio travnjacima i klupama. Despotova prestonica Kalemegdan, brdo za razmišljanje, kao da je pomalo na periferiji Dorćola, konkretno na obodima Dušanove ulice. Nije sačuvao izgled grada kao što je to slučaj sa tvrđavama nekih evropskih gradova, pa tako npr. na španskoj Alhambri možete naći prenoćište. Kalemegdan je postao šetalište, ne prevashodno i ne pravi old town.

Singidunum nam je, ma koliko se svi dičili time, manje važan jer ne postoji kontinuitet naziva. Singidunum je rimski Beograd, a onaj koji nas/mene zanima dolazi malo kasnije. Zanimljivo je da su ranorimske insule locirane na tlu Dušanove ulice, ali ništa dalje od toga. Preskočićemo i srednji vek, gde je granica pružanja naselja bila Jevrejska ulica, a najživlje je bilo oko pristaništa i kule Nebojša. Već u 16. i 17. veku, dakle posle dolaska Turaka, na početku Dušanove ulice formira se trg, a na mestu današnje Drvno-tehničke škole jezuitski samostan, ni manje ni više. Jezuiti su tu 1613. osnovali i gimnaziju, u koju su išla i jevrejska deca, ali verovatno i srpska. Tu se smestio Bartol Kašić, koji je ovde prevodio Bibliju… Njegov prevod objavljen je tek 2000. godine, a završio ga do 1637. Kašićev jezik bio je vrlo arhaičan i bogat dijalektizmima sa raznih strana.. U jezuitskoj crkvi u Makedonskoj ulici i danas je dvorana posvećena upravo njemu, ovom neobičnom gramatičaru o kom Beograđani ne znaju mnogo, a posebno ne znaju da je boravio ovde i bio još jedan od part-time Dorćolaca. Čitajući njegov prevod Pesme nad pesmama, slagali bismo kad bismo rekli da ne želimo da je te redove prepevavao upravo u Dušanovoj.

Zagrebački rukopis, početak prevoda

Lijepa si, prijateljico moja, slatka i pristala kako Jeruzalem,strahovita kako od bojničtva lice uređeno. Odvrati oči tvoje od mene ere one činiše mene odletiti. Vlasi tvoji kakono stado od koza koje se prikazaše s Galaada’’, kaže Bartol, gubeći negde Tersu (naš savremeni prevod glasi: ‘’Lepa si, draga moja, kao Tersa, krasna si kao Jerusalim, strašna kao vojska sa zastavama. Odvrati oči svoje od mene, jer me raspaljuju. Kosa ti je kao stado koza koje se vide na Galadu.’’). Bartol je autor gramatike, 1604.godine izdane, neke vrste panslovenskog koinea, mešavine raznih narečja. Nažalost, u Beograd je došao 1612, tako da se ne možemo zanositi mišlju da ju je možda, makar delimično, pisao ovde. Ipak, Pesma nad pesmama ostaje kao mogućnost. Međutim, zasigurno se zna da je u Beogradu napisao Perivoj od djevstva.

Na početku Dušanove ulice Beogradski vekovnik pominje i Popovu mahala, i crkvu koja je srušena. Izvesni pop Jovan i đakon Nikola služili su narodu na ovim prostorima, a dosta Srba raseljeno je u Istambul, gde je osnovana Beligrad-mahala, koja je do 1907. postojala (a i dan-danas postoji u Istambulu Beogradska kapija). Ubrzo su nicale i džamije. Na uglu Dušanove i Cara Uroša nalazila se jedna. Sulejman Veličanstveni koji je osvojio grad ostavio je komandanturu Mehemed-paši Jahjapašiću, koji je sagradio velelepan karavan-saraj, sa medresom i javnom kuhinjom – na potesu između Dušanove, Dubrovačke i Knićaninove. Na uglu Dušanove i Dubrovačke postojala je javna česma. Postojala je i katolička crkva, namenjena Dubrovčanima koji su tu živeli u svojoj koloniji. Dorćol je u 16. veku bio najgušće naseljeni deo grada. Turci su došli 1521, a već oko 1522. negde na Dorćolu osnovali i neku vrstu kafane, prve u Evropi. Ne znamo tačnu lokaciju, ali možemo da zamišljamo…Možda je bila baš u blizini Dušanove? Ne bi bilo čudno. U jednom putopisu pak iz 18. veka pominje se kafana „Crni orao’’ za koji neki kažu da se nalazila tik uz Vidin-kapiju. Međutim, Nušić piše „To je ona kafana u Dušanovoj ulici, na dnu Kapetan-Mišine, koja još i danas nosi ime kod Crnog orla’’. To je, beleži Vidoje Golubović, bilo preko puta broja 35. Ime je nosila po crnom orlu, austrijskom grbu, jer se smatra da je na njenom mestu ranije bila austrijska stražarna kasarna. Kada tragate za kafanama, i uopšte preciznim podacima gde se šta nalazilo, uvek ste u opasnosti da koji metar odete dalje. Ponekad se desi da odete dalje i čitav kvart, pa je tako, očito grubo greškom, kafana ’’Smutekovac’’ (ili Vajfertovac’’) nekako došla do Dušanove i Dorćola, neću reći u kojoj knjizi se to ogrešenje dogodilo, a po svemu sudeći ta kafana se nalazila na mestu gde je današnja BIP-ova pivara U Dušanovoj je postojala i kafana ’’Kod Taleta’’, na njenom mestu prethodno je bio Davičov han, a do ovog hana kafana ’’Kod Pivnog izvora’’. Od kafana koje se pominju u Dušanovoj tu su i ’’Đerdap’’, u koju su svraćali Stevan Sremac i Mika Alas, ali i jedna posve unikatna: ’’B. Nušić’’.

Intimno, nekropovano, iz knjige Vidoja Golubovića

Istorija i sudbina su se pobrinuli da ovde bude i najstarije zdanje u gradu, u broju 10, barokna gradnja iz 1727, kuća austrijskog Jevrejina Elijasa Flajšmana. Bilo ih je još 6 u ulici, od broja 8-18, ali su netragom nestale. Baroknih ukrasa više nema na zdanju u br. 10, sprali su ih vreme i kiše. Jednom me je vlasnik španskog restorana koji se nalazio kod Botaničke bašte (a sada je negde na Vračaru), Emiliano, uputio na Kortasarov zapis o kiši, rekavši mi da od tada više ne doživljava kišu na isti način. Zaista. Kada pročitate Kortasarovu mikro-priču o kiši, koja se zove Aplastamiento de las gotas, više je ne doživljavate na isti način. Uz to, kad god pada, setite se da prisustvujete „istorijskom događaju’’ – spiranju i habanju fasada. Iz prostog razloga što neke obične stvari, poput kiše, i jesu istorija. Za slučaj da se neko zapita da li je sve to bila iluzija, imamo opet EKV odgovor:

Ona mi je rekla

Vrlo čudno

U tom pesku ja ne ostavljam traga

U austrijsko doba, tačnije od drugog austrijskog osvajanja Beograda (1717), ovo je bila, kako kažu, žila kucavica varoši, izuzetno vibrantna ulica, glavna ulica austrijskog Beograda. Vidin-kapija je bila 4m dubine i 6m visine, sada od svega toga postoji samo tabla na Prvoj gimnaziji, pri čemu se kapija nije nalazila na mestu Prve gimnazije, već blizu nje U nekoj fantaziji, bilo bi divno opasati Beograd palisadima i kapijama, ili makar samo Stambol-kapiju, koja je bila i najjača, rekonstruisati. U Dušanovoj je bila je i komandantura u doba Eugena Savojskog, ali i rezidencija Aleksandra Virtemberškog. Pošto je ovo esej a ne naučni članak, i pošto je esej lenja forma gde autor/ka neće da obilazi arhive, verovaćemo Beogradskom vekovniku. Kaže da je časovnik na njegovom domu bio upečatljiv, jer se oglašavao na sat vremena. Imamo crtež Feliksa Kanica, istog onog putopisca koji nam je ostavio i crtež kragujevačkog šanca, koji više ne postoji ni u naznakama.To mesto se kasnije zvalo, i postojalo i u XX veku, „Pirinčana’’ (kažu da je to poteklo i od reči princ + han, krivo čute i izgovorene kod Turaka), a pre rezidencije Virtemberškog pretpostavlja se da se tu nalazila kuća nekog uglednog Turčina, koju su Austrijanci potom renovirali.


Pirinčana je srušena tek 1930. godine,
i to 7. novembra, u petak, piše tadašnja Politika
Razglednica sa Pirinčanom, kakav spooky izgled, ali i dalje prelepa

U Dušanovoj postoji i sada jedno izduženo zdanje, neprimetno na prvi pogled ali već na drugi intrigantno. To je hamam koji ne radi, a povremeno je služio kao izložbeni prostor. Prozori su pod rešetkama, ali je jedan uvek otvoren, razlog: nepoznat. Ne radi više čak ni za Noć muzeja, a radilo je. To je bilo javni kupatilo „Dunav’’, ili popularno „Krsmanović’’, osnovano početkom 20. veka. Pominje se to kupatilo i kao mikva, tj. jevrejsko kupatilo, iznajmljivano za ritualne svrhe (obred venčanja, i sl.). Kad smo kod hamama, Vladislav Bajac, takođe žitelj ove ulice, napisao je roman Hamam Balkanija, svojevrsnu intimnu povest i o sebi i o ovom kraju. Zapravo, na temeljima kuće u kojoj Bajac danas živi nalazio se karavan-saraj i bezistan koji je podigao ni manje ni više nego Mehmed-paša Sokolović oko 1575. Mnogo pisaca je inspiraciju našlo u istoriji Beograda, nesuđenom Princeugenštatu4Tako bi se, kažu, verovatno zvao Beograd da je postao prestonica Podunavskog rajha, da su Nemci ostvarili drang nah osten zamisao; po princu Eugenu koji je grad oteo od Turaka.. Dušanova je, postoje očevici koji pamte taj prolaz, bila povezana hodnicima sa donjim Kalemegdanom. Nema boljeg materijala za priču od tajnih hodnika. Najupečatljivija priča o podzemnom Beogradu, o misterioznim lagumima (koji nisu mit), svakako je Strah i njegov sluga Mirjane Novaković, mnogo veštije izvedena nego npr. Grad tajni koji je napisao Zoran Nikolić, koji je sa dr Vidojem Golubovićem koautor kapitalne knjige Beograd ispod Beograda. Dušanova ulica je ulica čije fotografije posle ratnih razaranja bole. Kao i sve druge ulice, svakako, ali ovde ima nečeg za nijansu tragičnijeg: ovo je bila i prava vesela, španska oaza. Pominju se đul-bašte, jorgovani, jasmini, orijentalno cveće karanfili, zumbuli i šeboji. Čule su se pesme donete iz Španije, pirovi priređivali za Purim, kažu da su trpeze bile postavljene za goste i namernike. Ulicom se inače širio miris leblebija, začina, kafe, hmelja. Vladimir Živančević poredi dorćolska dvorišta sa kordopskim i seviljskim koje je posetio.

U jevrejsku četvrt dolazio je naš salonski pesnik Vojislav Ilić, inače sused iz Dalmatinske ulice5Ne zna se tačan broj, ali kažu da je bilo blizu Botaničke bašte. Opis ovog doma najbolje je dao Nušić, a mnogi su pisali o tome; o Jovanu Iliću, poreklom iz Resnika kod Beograda, čiji sinovi su bili književnici Dragutin i Vojislav, a čiji je dom bio preteča Udruženja književnika – mesto okupljanje tadašnje književne elite., da bi osetio duh Španije, jer je ovaj deo grada bio pun Španije. Progani iz Španije 1492. Sačuvali su viševekovno pamćenje, pesme pre svega, judeošpanski jezik ili đudezmo ili prosto španski/espanol, koji su govorili kao maternji, sve do pojave Hajima S. Daviča koji je pisao na srpskom. Davičova priča Jedno veče na Jalijiupravo pominje Vojislava Ilića i njegovo oduševljenje, koje je kasnije preneo na spevKamoens, inspirisan upravo njegovom „posetom Španiji’’. U Dušanovoj je bio i korzo, i pominje se u sklopu tih španskih karnevala koji su često bili i kostimirani i priređivani kao maskenbal. Pomislite da je u periodu između 1914. i 1918. godine uništena čitava jevrejska četvrt, posle 3000 granata palih na grad, da se posle toga više ne pominje u tom obliku i na taj način.6Konačno uništenje jevrejske zajednice bilo je, svakako, posle II svetskog rata, kada je od 12,000 Jevreja Beograda preživelo samo oko 1000. Granate su bile dovoljno velike da su se posle, čitamo iz zapisa, deca kupala u rupama koje su one načinile, kada se nakupi kišnice. Jevrejsku mahalu činile su ulice Solunska, Jevrejska i Visokog Stevana, ali je Jevreja bilo i šire. U Visokog Stevana je postojala sinagoga, kažu, još u 15. veku, kada su Jevreji prvi put naselili dunavsku padinu. Ona više ne postoji, a 1690. izgrađena je druga, kal7Na jeziku Sefarda sinagoga je ,,kal’’ (od sem.korena kahl), a kod Aškenaza je templ. U modernom hebrejskom singagoga se kaže ,,beit-kneset’’ (kuća za okupljanje). Sama reč ,,sinagoga’’ je grčkog porekla i Jevreji je nisu koristili. Danas, ta reč često biva zamenjena rečju ,,hram’’, ili ,,jevrejski hram’’. viježo (stari hram), kako su je zvali. Srušena je 1952, nalazila se u ulici koja se tada zvala Mojsijeva, a to je nešto između ulica Visokog Stevana, Jevrejske i Tadeuša Košćuška. Sada je tu košarkaški teren.

(više o tome u: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/beogradska_knjizevna_juderia.54.html?news_id=268038)

U toku I svetskog rata porušena je i druga sinagoga, iz 19. veka, tzv. kal nuevo (novi hram). Fotografije ove sinagoge nisam uspela da nađem, o njoj uopšte postoji malo podataka, ali zna se da joj je prilaz bio iz Solunske ulice, kroz Ulicu praoca Jakova. Ni ova ulica ne postoji više pod ovim izrazito jevrejskim imenom. O jevrejstvu Dorćola svedoči i postojanje Izrailjove ulice, ali i još nekih… Kao što u Varšavi ne postoji Krohmalova ulica, u negdašnjem jevrejskom štetlu, gde je, u broju 13, rođen i živeo Isak Baševis Singer. Sinagoga u Cara Uroša, Bet Israel, napravljena je 1906. Ona označava širenje jevrejske zajednice na gore, van Jalije i Jevrejske mahale; tada su Jevreji, u znak dobrog odnosa sa Srbima i kraljem Petrom koji je položio kamen-temeljac na sinagogu, sebe deklarisali kao Srbe Mojsijeve vere. Tako je, recimo, Geca Kon, bio Srbin mojsijevac.8Zajedno sa 500,000 bibliotečkih jedinica naše biblioteke na Kosančićevom vencu, i naš ugledni knjižar i izdavač je netragom nestao u II svetskom ratu; u logoru, zajedno sa svojom porodicom. Oštećena je 1944. godine, a na tom mestu sada je Galerija fresaka. U spiskovima stanara iz 1940. Jevreja je u ovoj ulici bilo jako mnogo. Ova ulica noću odaje utisak da ste u 20-im godinama, pomalo je haunted i odeljena od svega. Kao materijalizovana energija svega i svačega, ona je nekako sa strane Dorćola, kao granica. Dušanova pak deluje malo kao spuštena glavna ulica, iz centra ka dole. I crkva Aleksandra Nevskog koju su gradili neki ruski monasi, po projektu Jelisavete Načić, žene koja je projektovala i kalemegdansko stepenište i one prilepljene zgrade u Đure Đakovića9Naziv ove ulice sada je Venizelosova, vraćen je predratni naziv. Ono što čudi je da nazivi VIDINSKA ulica ili KRAGUJEVAČKI DRUM nikada nisu više vraćani. takođe je bila uništena tokom savezničkog bombardovanja, kada je izginula i pastva, usred Uskršnje liturgije.

Jedan komšijski pogled na sinagogu Bet Israel u Cara Uroša

Na kraju, ovde se pominje crna svetlost, recidiv energije koja je oslobađana u doba Turaka, kada su na uglu Kralja Petra i Dušanove vešani ljudi. Prizor je morao biti strašan, za primer. Crni snop svetlosti, piše Svetlana Velmar-Janković u svojoj kultnoj knjizi o Dorćolu10Ova knjiga premet je ambivalentnih reakcija: bilo je komentara da je ta knjiga načinila da se Dorćol romantizuje i mitologizuje, ali to je izrečeno negativnim tonom, što ne bi trebalo. Ovaj deo grada ima „štofa’’ da se od njega napravi fina, večernja toaleta, i to bez preterivanja i bez veze sa Dolinom silikona i materijalnim prestižom ovog kraja. Kada se ovaj kraj smatra prestižnim, to uvek treba da bude duhovni a ne materijalni prestiž.. Pri tom, to crnilo nema onako turoban prizvuk kao što ima Karaburma (ili Kajaburma), koja se pominje kao gubilište, ovo dorćolsko crnilo je više sakralno. Savamalsko je drugačije, to je vrlo zanimljivo. Savamalsko crnilo, posebno ulica Braće Krsmanovića gde je sada kulturni centar Peron, ima nečeg od daviteljskog. Tu su se Gec i Majer zaustavljali sa dušegupkama da ’’dopune’’ gorivo. Jeste da su sa Dorćola, iz zgrade u Jevrejskoj 16 odvezene prve grupe stradalnika, ali Savamala kao da je akumulirala taj mrak. Dorćol nije.

I sam naziv Dort-jol, svima već poznat, raskršće četiri puta – opet Dušanove, Kralja Petra i Dubrovačke. Začaranost. Znamo da magijski zakoni najbolje deluju na raskrsnicama. Mnogi su se zapitali o toj fami, o toj pomami, zašto Dorćol, odgovora i ima i nema. Ima ga u onoj meri u kojoj je bilo koja nepraktična sfera važna, kao poezija, književnost uopšte, a nema ga u onoj meri u kojoj se emocije ne uče već prosto ili nastanu ili ne nastanu.

 

/Ljubav i patina

Patina, vrhunska vrlina koju stvar može imati. Nepatvorenost kraja, gde se šetnja lako pretvori u začarani krug po kraju. Sanjivost ulica kada ih napadne magla sa reke. Tonete dublje, postajete bestelesniji kao da plivate. Dešava se patina i čini svoje.

Ona mi je rekla

Da li sanjam

Njene ruke što prolaze kroz mene

Sada je u ulici slastičarna „Dorćol’’ u br. 34, gde možete kupiti kesten-pire za poneti, sveži grilijaš i bozu u maloj plastičnoj čaši (koju naplate isto koliko onu u velikoj staklenoj). Nekada je bila i kafana „Marš na Drinu’’ u kojoj su svraćali Arsen Dedić, Tereza Kesovija, sada je tu „Champion’’, lokal koji, umesto da bude krajnje nemoderan i intiman, izgleda kao kladionica. Postojala je i jedna radnja sa grčkim proizvodima (nazvalo bi se to nekada delikatesna roba), proteklih godina, ali je zatvorena. Ironija: ovo je ulica gde je sve vrvelo od bakalnica, upravo grčkih, jermenskih, jevrejskih, cincarskih. Ima i jedna mesara na uglu sa Cara Uroša, čiji vlasnici su pre rata imali dve mesarske radnje u Knez-Mihajlovoj, koje su mi oduzete. Ima i jedan obućar, krajnje uvučen, u radnji od dva sa dva, ali koji može popraviti rajsferšlus na Camper čizmama bez problema, i crveni konac da provuče da izgleda baš kao fabrički. Ovo je ulica samo za kosmopolite koji su opsednuti starinarenjem. Zagrebete asfalt i… Ni ne smete da zamislite kakvi sve podzemni hodnici tu leže. Jedan od njih, i dan-danas neistražen, vodio je baš od najstarije kuće u gradu. Neki u tome vide fantazije samo, ali nije dokazano ni da nisu ni da jesu fantazije. Šta reći za Pavića koji je pisao u Dušanovoj 13, u radnoj sobi Društva Sveti Sava, za koje se zna da je masonsko? Govorio je da upija vreme i oseća damare svih stanara koji su živeli tu, i možda otuda njegova Unutrašnja strana vetra (koja se ne dešava u Dušanovoj, ali vrlo blizu, u Dobračinoj), gde su vremenske barijere uklonjene. Nije ni čudo, s obzirom na to da je na tom placu nekada bio Mehmed-pašin karavan-saraj. Tu je inspiracija potražila i Vladislava Bajca.

Uostalom, Dušanova nije značajna samo zato što je sama po sebi važna nego zato što je i seku važne ulice. Dovoljne su samo Knićaninova, ta divna ulica-parče koja izgleda kao umetnuta, puna kuća i zgrada u senci drveća, i Jevrejska, jedna od retkih koja čuva svoje ime i pravac neizmenjene možda oduvek. Govorim samo o ulicama koje vode ka donjem, najautentičnijem Dorćolu. To nije fama, ima nečeg drukčijeg na gornjem Dorćolu, „los de arriba’’ (judeošpanski: „oni gore’’), kako su taj kraj zvali Sefardi. Tu jesu kasnije živeli i Rakić i Skerlić i Pašić, pa i Nušić i i Geca Kon i Vučo, tu je i Čukur-česma, tu je i zgrada bivše Realne gimnazije trgovačkog smera (današnji Pedagoški muzej), i tu se nekada nalazila Velika škola, u najpre Jevremovoj, svašta nešto je tu, ali jednostavno to je deo koji se previše ’popeo’ uzbrdo i nema tu ležernu ulegnutost, onu koju Dorćol treba da ima – ono kao da vam treba uspinjača do Trga, pa zato redovno hvatate 26-icu za samo dve-tri stanice… Pavićevski momenat: jedete čizkejk iz pekare „Hleb i kifle’’, čujete u sebi neke judeošpanske melodije mešane sa dovicima prodavaca, osećate se austrijski barokno, a plus znate da je praktično u produžetku ove ulice, u istoj ravni sa njom, držala koncert (kakav-takav) Ejmi Vajnhaus. Lebdenje nad granicama, definitivno. Nesaznatljivost. To se može samo u retkim ulicama.

Post dictum: U judaizmu se posebna pažnja poklanja muzici; čak se smatra da je, delom i zbog otpora prema idolatriji, jevrejska kultura bila više naklonjena muzici i književnosti, a manje likovnoj umetnosti. To nije tako samo u judaizmu, sve religije muzikom slave Svet. Sve se približavaju Nečemu Većem (ne mora to biti neko nadmoćno biće) pesmom. Suzana Langer ostaće upamćena po sintagmi „logička intuicija’’, muzika je logična intuicija, ne izraz emocija. Nastajanje eseja bilo je dug proces, najpre slaganje činjenica i opservacija, potom je tu amorfnu masu trebalo složiti u nekakav smisao; tu je uletela muzika. („Taj smisao mi izmiče kao smisao muzike, koja je ipak samo matematika’’, Ivan Lalić) EKV, Depeche Mode, „prva’’ Zana (i to ploča), ali i, Les courents d’air (hvala prijateljici i profeskorki Jasni Stojanović na prevodu ovog čudnog refrena!), What’s Forever, Don’t Forget to Love Me, Boulevard of Broken Dreams u Ejminom izvođenju… Jednostavno, bez stihova EKV-a i audio snimaka smisao teksta nije celovit. Da nije bilo muzike, možda tekst ne bi još dugo bio napisan, potreban je bio neki okidač. Audio snimci su isečci sa jedne davne kafe u mojoj sobi (2009.), sa Martom, saučenicom u ljubavi prema patini. Fotografije su uglavnom kradene sa neta. Vest o rušenju Pirinčane pak skenirana je iz Politike koju je kupio moj čukundeda. Ovaj esej je, razume se, nedovršen.


Sofija ŽivkovićSofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet(poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izasla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.

 


Autorka fotografije: Jovana Džopalić


Pročitajte sve radove ove autorke:
Naše telo zna (Mihail Epštejn, Filozofija tela, Geopoetika, 2009) (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Ljubavna misija, po Rolanu Bartu (Libartes amatoria, mart 2013)
Sofija Živković, INTERMECO: okončavanje budućnosti (Strašni Libartes, decembar 2018)

Ovaj članak je objavljen u februaru 2014, u okviru temata Zubati Libartes.

Pročitajte sve tekstove koji su objavljeni u rubrici Mesta i ljudi.

Možda će vas zanimati i:

Postmodernistički koncepti u poeziji Anne Sexton

Povezani članci

Milica Špadijer: Prag ili poezija robota

Vladimir Manigoda, Hamburg

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

Ostavite komentar