Ljubav u Italiji
Piše: Željana Vukanac
U Rimu sam volela jednog plavookog Italijana. On je makar tvrdio da je Italijan, mama mu je Poljakinja, a on sam rođen u Bocvani. Premda nije imao više od dva tanjira u stanu, imao je cediljku za pastu i lonac za espreso, to mu je, valjda, dokaz o državljanstvu. Kada je radio u restoranu, bio je zgrožen ako bi, po narudžbini, stavljao ananas na picu. Posle bi u dokolici crtao ananasov vrh i izgovarao psovke. Izvodio me je u tesni napolitanski restoran gde smo sedeli između dve porodice, pili brza espresa i šetali dugo u noć. Nisam bila sigurna da li je to bila ljubav, izbegavao je velike razgovore o životu, osećanjima i planovima. Često mi je govorio kako sam lepa, nisam to shvatala lično. Pominjao mi je odnos sa majkom i strah od bliskosti. Mislila sam da se to ne odnosi na mene i bila sam spremna da spakujem malo stvari koje imam, preselim se u njegovo selo pokraj Rima i po ceo dan širim belo rublje među stablima.
mi nežni
osetljivi na dodir svih
koji odavno nisu ovde
dugo spavaju na nebeskim plažama
na kamenu se okreću sunčani
bojeni maslinama starijim od hristove pljuvačke
samsonovi vršnjaci kotrljaju se uzvodno
na jezicima tihih zveri
svi oni plivaju u slanoj peni
mi nežni
njihovi ljubavnici rominjamo
pod talasima soli i ulja i ribe
mi nežni
hranimo sebe kao gole mačke
kreštimo u šupljoj noći
ponekad slobodni izgubimo se u šumama
nenađeni nesnađeni
dugo ližemo senke svojih ljubavnika
dok nam jezici ne izgube vid
mi nežni
mirisni i mladi nosimo srca u kućnim haljinama
ona se sunčaju na dugim nebeskim plažama
ona su tragovi sirena u jatima riba
nas nežnih
Na putu od aerodroma sam se zaljubila u tri Napolitanca. Mahala sam rukama i objašnjavala koje su zgrade u Beogradu ruševine iz Drugog svetskog rata, a koje od bombardovanja ‘99. Radili su u arhitektonskom studiju i nadala sam se da će imati nacrt za taj dan. Najviše sam volela onog koji je najmanje govorio. Uzimao me je za podlakticu i upirao prstom pokazujući treperenje vidika. Pričao mi je da za koju nedelju odlazi u Dansku i da se nada da neće umreti od hladnoće. Mislila sam kako je to sasvim moguće i kako postoji više tipova hladnoće. Od spoljašnje mu neće biti ništa, ali kada se južno sunce u grudima istroši i postane siva gromada, tada nastaje ozbiljna opasnost. Kasnije se nisam javljala na njihove pozive, nisam želela još jedan strah od bliskosti i kreativnost u psovanju. Kada sam hodala tesnim ulicama, mislila sam da i ovde mogu širiti veš između dva balkona, naginjati se ceo dan preko ograde i do kraja života udisati so. Nadala sam se da će me neki od motorista pregaziti i ispod kacige otkriti osmeh jednog od te trojice crnookih pegavih Napolitanaca.
ostrvo je rumeno more želja
tiho diše u plavim palmama
dugih senki toplih vetrova
talas ovde talas tamo
u ljušturi raka noće blistanja planktona
u rebrima protežu drhtaje lepljive ženstvenosti
glasni obrt perjanog maha
vidi SOS oble linije
među dirljivim peščanim zrnima
Najviše sam bila zaljubljena u one iz Palerma koje nikada nisam upoznala. Mislila sam da ću konačno stati pored nekih mirisnih kanola i ostaviti svoje srce u hrskavom šećernom testu. Sa jednom Brazilkom sam sedela na plaži do jutra. Pričala mi je o svojoj prababi iz okoline Mesine koja je početkom dvadesetog veka emigrirala u Južnu Ameriku. Ona je tu jer stalno sanja babu i tu njenu crnu kiku oko glave. Otkad je sletela u Evropu, ne sanja ništa. Pričala mi je kako bi mogla da me voli, ali nisam to shvatala lično. Mislila sam o svojim babama i kako im nikada nisam videla kosu. Najčešće mislim ko od žena i muškaraca koje srećem u sebi čuva ljudsko srce.
vazduh se dodiruje kada nema sećanja
jedino što nas zaustavlja
groblje je sladoleda na pločniku
u dodiru postajemo noge u moru
blage linije odlaze u nepripadanja
naša ružna deca spavaju naopačke
nema ožiljka da krvari od dodira
vazduh dodiruje sve što ne čujem
U San Marinu sam se zaljubila u sebe i sa tvrđave gledala budućnost. Bio je vedar dan i pogled je dopirao daleko. Ne sećam se ničega sem muzeja inkvizicije. Bilo mi je drago što sam ostala hrabra pred strahom od ljudskosti.
Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prva zbirka poezije „Prostori“ (2019) nagrađena je prvom nagradom književnog konkursa „Mak Dizdar“ u Stocu, 2018. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti. U martu 2019. nastavlja studije u Kelnu. Većinom živi kao književni junak.
Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!