Image default
Fragmenti

Misli opaljene suncem

Piše: Svetolik Jozić

Zelena pijaca i leto, sunce i lagan vetrić. Na tren sam bio izgubljen, potpuno izgubljen, u mislima. A onda su se one ukazale. Cipele. Par najružnijih muških crno-braon cipela. U stvari, to su najjednostavnije cipele po dizajnu. Mada, nisu ni sve jednostavne stvari lepe. Ali, ove cipele, tako su divno nefunkcionalne. Nisu za kišu, a opet, nisu od prevrnute kože. Na hladnoj jesenjoj kiši, koja curi, raspale bi se. Samo tako, tek od sebe, zgužvale bi se i raspale. Otpao bi im đon negde u barici. Drugi bi se držao junački, pa čak i pod pritiskom nasilja ostao bi da visi asimetrično rasparan. Nisu, dakle, za kišu. Nisu ni za tople dane obasjane upornim suncem. Možda, katkad, u one noći kada se nosi najbolje odelo, možda tada, kada se noću nose, a nema kiše i nije pun mesec, možda tada valja nositi baš takve cipele. Nemaju ni pertle da se ne bi osluškivala iskušenja kada im se, tako, bez pertli, nesputano i bez potrebe za saginjanjem, baš prepustio kušnji.

Neka žena je zastala ispred njih. Korpa sa jajima, koju je držala, zaklonila ih potpuno. Nastavio sam bio, i kod neke od tezgi, zastao i trpao tikvice u kesu ne znajući ni da li mi se jedu ni od koga kupujem. Samo sam tako nastavio i pogledom tražio male crvene glavice paradajza da mi upadnu u vidokrug. A znate, mislio sam na cipele. I duboko sam verovao da su one baš moj broj. Broj 42. Savršen broj za, uslovno rečeno, zrelog, odraslog, srednovečnog, usamljenog, lucidnog, erektabilnog, umornog, razdražljivog, ćudljivog, senilnog, detinjastog, politički dezorijentisanog, kompatabilnog, fleksibilnog, uzdržanog, zaljubljenog, nezasitog, ostarelog, pronicljiivog, zaboravnog, ciničnog, načitanog, modernog, nesvakidašnjeg, okupanog, mirišljavog, oznojenog, preciznog, suptilnog, zamišljenog muškarca.

Kupio sam i šargarepu i brokoli i karfiol i luk i spanać i sir i hleb. Vratio sam se istim putem i misleći o tim cipelama, prošao sam pored njih. Nisam se ni osvrnuo. Stigao sam kući i nisam prestajao da mislim o njima. I sumrak se već nakupljao, polako. I zašao u duboku noć. Nisam mogao da spavam. Zamišljao sam ih na mojiim stopalima. Bosim. I mislio sam na korak, ali, nisam mogao da zamislim sebe kako koračam u njima.

Sledećeg jutra, probudila su me dva bolna žulja na nogama. Dug sam put prevalio, što je razumljivo: mator čovek dublje i sanja. Može do mile volje da se naslađuje estetikom ružnog, pa i na pijaci, a da mu niko nšta ne prebacuje. Kao što niko ne prebacuje letu što, umesto snega, pada u decembru.

 


Svetolik Jozić,  čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.

 

 


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Atlantida pisane reči ili Svetolikove misli pred pisanije (februar 2011)
Diskurs torta (april 2011)
Književni gradinar (jun 2011)
Misli posle čitanja – Pogled kroz prozor iz Bernardijeve sobe Slobodana Tišme (decembar 2011)
Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (Ecce Femme, mart 2012)
Misli pre i posle čekanja na Olimpijske igre (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
O zaljubljenim mislima (Libartes amatoria, mart 2013)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Smešne misli (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u februaru 2014, u okviru temata Zubati Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Fragmenti.

 

Povezani članci

U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse

Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (i nije mi bilo lako, a ni kada sam došao k sebi, takođe mi nije bilo lako)

Diskurs torta

Ostavite komentar