Piše: Jadranka Milenković
Prepiska između Tomasa Mana i Karla Kerenjija objavljena pod naslovom „Razgovor u pismima“ samo je jedna od sačuvanih i objavljenih korespondencija velikog nemačkog pisca. Veoma značajne, i daleko poznatije su prepiske koje je Tomas Man vodio sa Hermanom Heseom i Teodorom Adornom, obe prevedene i na naš jezik. Pored dokumentarnog značaja i uvida u biografije velikana pisane reči, ove prepiske značajne su i po tome što svedoče o nastajanju i uobličavanju određenih ideja, koje na specifičan način obeležavaju delo jednog od najvećih pisaca dvadesetog veka.
Prepiska sa mađarskim klasičnim filologom, istoričarom religije i mitologom Karlom Kerenjijem unekoliko se razlikuje od ostalih. Njen sadržaj nudi obilje materijala vezanog za nastanak obimnog dela „Josif i njegova braća“, koji može biti značajan pre svega proučavaocima dela Tomasa Mana i zaljubljenicima čija čitalačka strast ide jedan korak dalje od uobičajene posvećenosti štivu ili autoru. Takođe, ona je svedočanstvo o jednom veoma specifičnom, nestabilnom istorijskom dobu: vremenu buđenja fašizma. Prepiska je započeta 1934. godine i vođena je sve vreme tokom stupanja nacional-socijalističkog poretka na istorijsku scenu, kao i tokom odvijanja najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva (onoliko koliko je bilo moguće održavati je u vreme rata). Neposredno nakon rata, na Kerenjijev predlog, taj deo prepiske je objavljen. Ipak, tu se prepiska dvojice humanista nije završila; nastavljena je i tokom godina u kojima čovečanstvo nastoji da nakon rata povrati mogućnost civilizovanog i humanog življenja u svetu. U tom smislu, prepiska je veoma interesantna kao potresni dokument iz pera ljudi od duha, u čije se živote rat surovo umešao i doneo ne samo nove i neželjene teme njihovom stvaralačkom radu, već i neophodnost promišljanja mogućih puteva kojima bi se nakon rata ljudska civilizacija mogla ili morala preusmeravati. Nažalost, to je tek kraće vreme zaokupljalo pažnju kulturne javnosti, a zatim ova knjiga i slična svedočanstva ustupaju mesto nekim drugim, aktuelnijim razmatranjima.
Ipak, imamo razloga da nakon ponovnog iščitavanja prepiske, poverujemo u neslućenu aktuelnost iznetih stavova (makar oni bili izneti tek u vidu veoma opreznih nacrta ideja, a ne gotovih recepata i zaključaka), i da još jednom razmotrimo ideje koje su vrsni poznavaoci kulture i ljudske prirode izneli u svojim privatnim, nama, srećom, dostupnim pismima. Jedna od tih ideja je koncept „novog humanizma“, koji ova dva autora, veliki humanisti i neumorni borci, u svojim pismima oprezno skiciraju.
Sama reč „humanizam“ može biti veoma široko shvaćena. Kao ideja, ona je jedna vrsta filozofskog stava koji u centar stavlja čoveka, njegovu vrednost, nastojanja, delatnosti i mogućnost da se život ljudske zajednice poboljša upotrebom razuma, a samim tim i obrazovanja. Iako je termin skovan početkom XIX veka od strane nemačkog teologa i reformatora obrazovanja Fridriha Nitamera, koji je nastojao da u obrazovni sistem uvede humanističke vrednosti antičke Grčke i Rima, iz prepiske Man-Kerenji saznajemo da je pojam potekao iz stare Grčke, sačuvan u jednoj od Aristipovih sačuvanih izreka (grčki oblik ovog pojma je – anthropismos). Današnja upotreba termina „humanizam“, osim za označavanje istorijskog razdoblja koji svoj procvat doživljava u 15. veku i nadalje, uglavnom se vezuje za ljudske delatnosti u vezi sa dostignućima nauke, dok se religijski pogled na svet isključuje iz takvog filozofskog i životnog svetonazora, kao reakcionaran i neuklopiv sa naučnim otkrićima.
U čemu se sastoji koncept „novog humanizma“ o kome govore jedan umetnik i jedan naučnik u svojoj prepisci? Man i Kerenji započinju prepisku 1934. godine, u vreme kada je prva knjiga velikog romana „Josif i njegova braća“ već bila objavljena, i Kerenjiju je bilo poznato to delo. Ono što ga kao istoričara religije i klasičnog filologa povodom toga naročito raduje, jeste „povratak evropskog duha najvišim, mitskim realnostima“, o čemu, po njegovom najdubljem uverenju, svedoči upravo Manov roman. Na više mesta u prepisci on govori o „zahvatanju duševnih realnosti u mitološkim tvorevinama“, jer mitološko se odnosi na „tipsko, opšte i opšteljudsko“, što je u vekovima koji prethode, nakon opadanja interesovanja za mitologiju, uspela da sačuva samo ona grana ljudskog stvaralaštva najbliža izvoru iz kojeg se crpi mitološka građa, a to je umetnost. Umetničko stvaralaštvo je, po njegovom shvatanju, važan dokaz o neophodnosti povratka mitološkim sadržajima, kao i o postojanju dublje duševne realnosti kojoj je mitologija (odnosno religija) potrebna da bi o svetu mogla da se stvori celovita slika. Ono je „svedočanstvo velikih pesnika, pisaca, poznavalaca duše, koji u tim stvarima idu ispred svoga vremena“. „Novi humanizam“ koji bi morao nastupiti kao jedino sredstvo isceljujuće za ljudsku civilizaciju, morao bi na neki način da se nanovo ujedini sa mitološko-religijskim sferama, stopi se sa njima ili ih pridruži sebi, kao nešto neodvojivo od čovekovog duha. Pritom se uopšte ne misli na to da se socijalna uloga hrišćanske religije ojača, učvrsti uloga crkve u društvu ili uspori napredak nauke u korist bilo kakve (stare ili nove) dogme. Oni se, zapravo, ograničavaju na razmatranja važnosti religijsko-mitskog načina doživljavanja sveta, smatrajući to nečim što je kroz istoriju dokazalo svoju presudnu važnost za čoveka i što može naći novu primenu u osmišljavanju humanijeg življenja. Humanizam kao stavljanje čoveka u centar uz upotrebu nauke i savremenog obrazovanja, kao pokret koji je odbacio religijsko-mitsko, očigledno nije uspeo da odgovori na sva čovekova pitanja, kao što ni religijsko-mitsko, bez humanizma kao svoje najdublje osnove, nije služilo ničem drugom do uređenju socijalnih sfera ljudskog života i vladavini malobrojnih uz pomoć manipulisanja idejama i strogog sprovođenja religijskih rituala. Autori u prepisci naglašavaju u određenoj meri kako i fašizam smatraju posledicom jednog takvog „povratka zemlji“ uz zloupotrebu mitoloških simbola, bez humanizma, kao kulminaciju svih ostalih perioda ljudske istorije koje obeležava dogmatizam, stagnacija, progoni, zabrana slobodnog mišljenja i istraživanja, inkvizicija itd.
Upravo zbog toga što se mitološko odnosi na „tipsko, opšte i opšteljudsko“ (rečima Tomasa Mana), i u umetnosti početka dvadesetog veka se postepeno napušta interesovanje koje je bilo dominantno u prethodnom periodu, orijentisano na građansko i individualno, ali lišeno mitološkog i tipskog. Mitološko se, kako kaže Kerenji, odnosi na „dublje duševne realnosti“, a samim tim mitološki simboli pobuđuju uspavane centre u duhu. Određene duhovne potrebe ne mogu biti zadovoljene na drugi način, već samo sadržajima koji se uslovno mogu podvesti pod religijsko-mitološke. Upravo tu leži i opasnost, jer se upotrebom mitoloških simbola veoma lako ostvaruje manipulacija masama. To je najverovatniji razlog za opreznost kojom se Man na početku prepiske ograđuje od preteranog oduševljavanja zbog nove atmosfere koja je osetna u evropskim intelektualnim, umetničkim i naročito političkim krugovima.
„A što se tiče ’povratka evropskog duha najvišim, mitskim realnostima’, o kojem tako upečatljivo govorite, smatram da je to odista jedna u duhovnoistorijskom pogledu krupna i dobra stvar, a ja smem da se hvalim da sam sa mojim delima donekle imao udela u tome. Ali se uzdam u Vaše razumevanje ako kažem da je sa ‘iracionalnom’ modom često povezano i jedno žrtvovanje i neodgovorno odbacivanje tekovina i principa koji ne čine samo Evropljanina Evropljaninom, nego i čoveka čovekom. Reč je tu o jednom ‘povratku prirodi’ koji je u ljudskom pogledu daleko kompleksnije vrste od onog koji je pripremio Francusku revoluciju… No, dosta o tome! Vi već razumete šta hoću da kažem. Ja sam čovek ravnoteže. Ja se instiktivno naginjem na levu stranu kad zapreti opasnost da se čamac nagne na desnu i prevrne – i obrnuto.“
Karl Kerenji je protivnik odvajanja humanizma od religijsko-mitoloških sfera. „Jer, teorija religije je jedna humana i humanistička stvar. Ona je to, doduše, mnogo više nego što je to bila humanistička ‘mitologija’.“ Autori čiji je Kerenji nastavljač izvrgavaju ruglu pristup proučavalaca religije koji nastoje da razumeju nastanak i važnost religija samo iz perspektive njihovog istorijskog nastajanja. I ne samo to – on zastupa tezu da je potreba za mitom neodvojiva od integralnih osobina koje čine humanitet, dakle – suštinu ljudske prirode. No, to je sistematski i silom gušeno upravo u periodima koji pretenduju da se nazivaju humanističkim razdobljima. U postpaganskoj Evropi, smatra on, nije dosegnut primarni način na koji je mit činio nerazdvojni deo ljudskog života i života zajednice. Mitologija je, po njegovom shvatanju, način za uspostavljanje odnosa sa „organskim stvarnostima sveta koje se dalje ne daju analizirati“, tako je povratak evropskog duha toj sferi „povratak u biti slikovitoj površini sveta sa svim njegovim bezbrojnim, prirodnim i smislenim, konačno i božanskim obličjima“. Kada govori o humanističkoj mitologiji koja je izgubila vezu sa suštinom uloga mitološko-religijskih sfera u čovekovom životu, on se ograničava na ono što naziva „rastakanje mita u jezik i sagu“, što pripisuje jednoj od naučnih struja koja mitologiju sagledava isključujući najvažnije iz nje. Naime, mitologija se, čak i iz tog humanističkog i naučnog ugla, sagledava kao skup priča, uz eventualno konstatovanje za istoriju značajnih sadržaja. Ne spori se ni sociološka dimenzija religijsko-mitoloških sadržaja, ali se isključuje duhovni sadržaj, čime je osnovni smisao mita, to jest religije, zapravo potpuno zanemaren. Filozofija religije je oduvek tragala za odgovorima na ta pitanja, pristupajući im na više različitih načina, analitičarski ili istoriografski, no, vrlo je teško odgovoriti čak i na ono – gde prestaje mit a počinje religija, gde prestaje religija a nastupa metafizička i moralna mudrost (ako je uopšte moguće povući te granice; zato u ovoj raspravi ostavljamo izraz mitološko-religijsko, da bi se time obuhvatila čitava ta sfera transcendencije neophodne ljudskom duhu). Jedan od autora koji je, kao filozof religije, ostavio značajna dela o ovoj oblasti je i Lešek Kolakovski. U delu „Religija“ on nabraja nekoliko zabluda prilikom pokušaja da se definiše religijska sfera:
„…dopuštene su različite definicije, međutim, zabranjene su one koje podrazumevaju da religija nije ’ništa drugo do’ sredstvo svetovnih – društvenih ili psiholoških – potreba (tj. da se njen smisao može svesti na njenu funkciju u društvenoj integraciji); one su iskustveni stavovi (verujem lažni) i ne smeju se prihvatiti unapred kao delovi definicije. (…)
Istraživanje pretenzija religioznih verovanja na istinu sačinjava samo mali deo opšteg ispitivanja njihove saznajne funkcije. Logički je savršeno dosledno tvrditi da u ovim verovanjima nema ni trunke istine, a da je značajna i doista glavna uloga religije da zadovolji saznajne potrebe. Rana antropološka istraživanja bila su obimno sprovođena pod takvim pretpostavkama. Za religiozne mitove se mislilo da oni, pre svega, pružaju neku vrstu znanja, bilo time što objašnjavaju neshvatljive prirodne pojave, i tako proizvoljnim fantazijama dopunjavaju oskudnu riznicu racionalnog znanja divljaka, ili time što mu daju iskrivljeno obaveštenje o plemenskoj istoriji. Ova interpretacija mitova kao pseudonauke primitivnih naroda, kao pogrešnog objašnjavanja prirode, obično se povezuje sa analognom interpretacijom magije kao pseudotehnike – napora da se oskudne praktične veštine nadopune imaginarnom tehnologijom. Ovaj pristup, koji seže do drevnih vremena, bio je popularan među antireligijskim filozofima prosvetiteljstva i dobrim delom je preživeo kao pozadina antropoloških istraživanja, uključujući i Frejzerov rad, kroz ceo devetnaesti vek. Suparnička interpretacija, koja seže do epikurejaca, naglašava pre emocionalnu nego saznajnu funkciju mitova: pretpostavlja se da nam objašnjavalački okvir za istoriju religija daju strah od smrti i patnje, želja za očuvanjem blagotvornog poretka u haosu sveta. Intelektualistički pristup je u dvadesetom veku u velikoj meri napušten u korist različitih teorija (Dirkem, Malinovski) koje su insistirale pre na društvenoj nego na saznajnoj vrednosti mitova, na njihovoj ulozi u integrisanju društva, u organizovanju i kontrolisanju kolektivnih osećanja, u potpomaganju porodične strukture i u drugim artikulacijama društvenog života. Međutim, poslednje decenije svedoče o povratku intelektualističkog pristupa u sasvim novom ruhu, uglavnom kao rezultat rada Levi-Strosa i njegovih sledbenika. Još jednom se pokazalo da je, prema ovoj teoriji, najplodnija interpretacija mitova ona pomoću njihove saznajne funkcije, doduše, ne u smislu prosvetiteljstva. Napor nove škole sastojao se u raščlanjivanju mitološke građe i u njenom preuređivanju u nov smisleni poredak, usled čega se razotkriva skrivena struktura koju vernici ne opažaju svesno, ali koja im, u stvari, pruža intelektualna oruđa koja oni upotrebljavaju u klasifikovanju i objašnjavanju kako prirodnih tako i društvenih odnosa.(…) Svi oni podrazumevaju ako već ne pretpostavljaju eksplicitno da se jezik mitova može prevesti na ’normalan’ jezik, što znači, na jezik koji je razumljiv unutar semantičkih pravila koja upotrebljava sam istraživač. (…)
Ipak, iz ovog zdravorazumskog uopštavanja ne možemo zaključiti da ono što se može otkriti iza religioznih verovanja – njihova neosporna korisnost u različitim ’svetovnim’ oblastima života – sačinjava njihovo izvorno značenje. Takvo tvrđenje je proizvoljno i neiskustveno.“
Korespondenti u prepisci naglašavaju da je istorija religije humanistička nauka, jer nema ničeg humanijeg od povezivanja prastarog sa najnovijim (na „miroljubivo-hermetični način“, kako u umetnosti tako i u nauci). Kerenji tako sopstvena istraživanja, pored objavljivanja u prestižnim svetskim naučnim časopisima toga vremena, deli sa grupom mladih ljudi koji pokreću časopis „Apolon“ u Mađarskoj, sa ciljem da „unaprede humanistički duh, služeći klasičnoj starini“. U jednom pismu iz 1936. Tomas Man se odvažuje da uz izvesnu sekularizaciju religijskog pojma (kao odgovor na Kerenjijeva etimološka objašnjenja reči „religio“) definiše svoj odnos prema čitavoj mitološko-religijskoj oblasti, nezaobilaznoj za „novi humanizam“.
„Religija kao suprotnost nemarnosti i zanemarivanju, kao posvećivanje pažnje, kao savesnost, smotreno držanje, štaviše, kao metos i konačno kao brižno-smotrena osećajnost u odnosu na kretanja svetskog duha – šta bih više mogao da poželim? Odjednom sam legitimisan da se nazovem religijskim čovekom – jedno samoprosuđivanje sebe na koje se inače, upravo iz opreznosti, ne bih usudio.“
Postavlja se pitanje ne samo kako bi „novi humanizam“ koji korespondenti-humanisti svojom prepiskom ocrtavaju trebalo da izgleda, nego i ko bi bili njegovi najavljivači i nosioci. Činjenica je da se i jedan i drugi, pišući i držeći predavanja na univerzitetima i u svetskim metropolama, neprekidno nalaze okruženi kolegama, najumnijim glavama svoga vremena, priznatim naučnicima i umetnicima. Kerenji ipak u prepisci naglašava malobrojnost onih intelektualaca „koji danas još imaju ili ponovo imaju smisla za učenost, koja predstavlja jednu posebno finu i respektabilnu religioznost.“ Njegovo pismo se direktno nadovezuje na Manovo u kome Man govori o religioznosti kao o „brižno-smotrenoj osećajnosti u odnosu na kretanja svetskog duha“, tako da je i njegov govor o religioznosti učenih ljudi u tom duhu. On podrazumeva zainteresovanost i delanje obrazovanog čoveka, intelektualca u pravom smislu te reči, a ne samo eksperta u nekoj naučnoj disciplini. Intelektualizam podrazumeva, između ostalog, i suprotstavljanje svakom mogućem obliku dogmatizma, svakoj apsolutističkoj vlasti ili kvazinaučnoj dogmatici, podrazumeva stalno preispitivanje i inovaciju. Zbog tih osobina su i Tomas Man i Karl Kerenji morali da napuste matične ustanove i gradove u kojima su živeli i radili, čak i države. I u oblastima duha, takođe, često su nailazili na nerazumevanje među kolegama, rešenim da se drže starih, oprobanih, institucionalno ustanovljenih metoda i „istina“. Jedno od njihovih traganja usmereno je na okruženje koje će biti u stanju da počne da naslućuje „šta je nepatvoreni, nepolitički, izvorni, svečani mit, duboki i čisti mit, koji je filozofija i muzika istovremeno“.
Jedna od tekovina u psihološkim istraživanjima počevši od kraja XIX veka, od Frojdovih istraživanja snova i začetaka psihoanalitičarske prakse, jeste i korišćenje obrazaca iz mitoloških priča za objašnjavanje načina na koji funkcioniše ljudska psiha, čovekovo nesvesno. Novija približavanja mitologije i psihologije (što je Man smatrao najvažnijim procesom za oduzimanje mita fašizmu i dalji razvoj obe grane) omogućavaju nešto preciznija definisanja značaja mitologije za današnjeg čoveka, jednako kao i u davnoj prošlosti.
„Odavno sam strastveni poklonik te kombinacije: jer odista je psihologija sredstvo da se mit otme iz ruku fašističkih mračnjaka i da se ’prefunkcioniše’ u humano. Taj spreg naprosto reprezentuje svet budućnosti, jednu čovečnost koja je blagoslovena od duha koji je gore i ’iz dubine koja je dole’.“
Znameniti naučnik i pisac Džozef Kembel, poznat po svojim radovima na području mitologije i komparativne religije, u popularnoj knjizi „Heroj sa hiljadu lica“ definiše na samom početku mit i značaj mitoloških sfera:
„Ne bi bilo preterivanje ako bismo rekli da je mit onaj tajni prolaz kroz koji neiscrpne energije kosmosa nadiru u kulturnu manifestaciju čoveka. Religije, filozofije, umetnosti, socijalne forme primitivnog i istorijskog čoveka, najvažnija otkrića u nauci i tehnologiji, sami čovekovi snovi što obremenjuju spavanje, sve to poput mehurića izranja iz dubine magičnog kruga mitova.(…)Oni su spontani proizvod psihe i svaki od njih nosi u sebi neokrnjenu klicu siline svog izvora.“
Sukob mitološko-religijskog i humanističko-naučnog može podsetiti i na one večite rasprave između Setembrinija (humaniste) i Nafte (jezuita), koje su tako vešto izvedene u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, čime se on, po rečima Karla Kerenjija već tim delom deklarisao kao jedan od prvih umetnika na tragu povratka evropskog duha najvišim, mitološkim vrednostima. Ali, one imaju i istorijsku pozadinu; ta se dva principa, mitološki i humanistički, nikako ne ujedinjuju kroz istoriju, nego se stalno bore. Primera radi, mogli bismo mitološko-religijski princip, radi povezivanja sa lakšim istorijskim identifikovanjem, nazvati „egipatskim principom“, dok je onaj humanistički prvi put prepoznat u dostignućima antičkih Grka, pa može poneti naziv “antički”. Prvobitni „egipatski princip“, onaj gde su božanske realnosti u središtu, gde su zemaljski život i čovek umanjeni u odnosu na transcendentnu stvarnost, gde je smrt ono čemu se teži i što pobeđuje, u istorijskom sledu smeniće „antički princip“: čovek dolazi u središte, bogovi su i dalje tu ali malo odgurnuti, potisnuti; nauka i filozofija kreću u ekspanzivan razvoj; humanizam određene vrste stupa na svoju istorijsku scenu i kroz razvoj umetnosti. Zatim opet pobeđuje „egipatski princip“, u srednjem veku. Hrišćanstvo je zapravo došlo sa Istoka, i obojeno je mnogim tonovima religija koje su mu prethodile. Telo je zlo, smrt je ono što će nas uzneti tamo gde zapravo pripadamo. Sav bol, sva nedaća, potiče od toga što smo odvojeni od Apsolutnog Bića. Bog je iznad svega, možda svetao, a možda i mračan (filozofija toga doba ulaže ogroman napor da sredstvima tadašnje nauke dokaže opravdanost verovanja i istinitost svih navoda koje propisuje crkvena dogma). Prezasićenost dogmom, nezaustavljivost nauke, revoucionarna potreba za oslobođenjem od prevlasti crkve i dotadašnjih izrabljivačkih društvenih struktura rezultira slomom institucija izgrađenih na ovom principu. Ponovo nastupa humanistička epoha, renesansa, oslobađanje. Nauka cveta, otkriva se antički princip po drugi put, i čovek je u uzletu kakav se ne pamti.
Prepiska otvara pitanje da li je fašizam jedna vrsta pobede egipatskog principa, ili pak prenaglašenog stavljanja čoveka u središte, razvoja nauke, nenalaženja odgovora na osnovna pitanja čoveka. Man, pored ostalog, tu pošast smatra posledicom zloupotrebe nečeg što je blisko mitsko-religioznom, ali bez humanizma. Prenaglašavanje nacionalnog principa predstavlja vraćanje u prošlost, u mitsko, ka zemlji, ka korenima i tradiciji, ka dubljim ali i nižim ljudskim instinktima. Ljudski život automatski postaje bezvredan u odnosu na Ideju, ovaj put nacionalnu ideju, koja je očigledno proglašena novim božanstvom (i imala kao vođu svog faraona-boga). Humanizam ne gaji u sebi tako mračne impulse, ali su oni toliko duboko u ljudskoj prirodi da je osnovni nedostatak, osnovna greška humanizma pre pojave fašizma verovatno to što je idealizovao znanje i obrazovanje, a zanemario „mitske realnosti“, one koje mnogo govore o ljudskoj prirodi. Ili još preciznije, oduzeo ljudima veru u transcendenciju, koja se potom izopačila u veru u nacionalno. Čovek gaji potrebu da veruje da je izabrano biće. (To je jedna od osnovnih ideja velikog romana „Josif i njegova braća“. Man u više navrata naglašava vezu između taštine i vere u jednog boga – taštine koja je neophodna za razvoj čoveka i njegovo uzrastanje, ali koja je isto tako pogubna i razorna sila.) Ako nije izabran od boga (bogova) kao posebno biće među svim ostalim bićima na zemlji, onda mora bar pripadati izabranoj, posebnoj naciji.
Zatim, naš ogled može pokušati da napravi i nekoliko koraka izvan prepiske koja ga je inicirala. Možemo se zapitati šta je sa savremenim trenutkom, prateći smenu „egipatskog“ i „antičkog“ principa na pozornici svetske istorije. Pitanje je da li je posle Drugog svetskog rata, u svetu koji je morao da učini ogroman napor da se oporavi od najvećeg razaranja do tada, nastupio tako dugo žuđeni humanizam. Pritom, važno je da pod oporavkom ne podrazumevamo samo uspostavljanje političke ravnoteže i izgradnju porušenih gradova, već da se pod tim podrazumeva povratak poverenja u čoveka (nakon logora, nakon nezapamćenih zverstava koja ljudi jedni drugima čine), poverenja u snagu nauke i umetnosti, u snagu humanističkih nauka, institucija, i na kraju u bilo kakav oblik transcendencije koja će svemu prethodnom dati smisao i razrešenje.
Još jedno od uopštavanja moglo bi se svesti na to da se „egipatski“ princip nazove „istočnim“, a „humanistički“ „zapadnim“ principom. Sve ove aproksimacije veoma su proizvoljne i ne pretenduju ni na kakvu naučnu ozbiljnost, već služe samo da se proširi jedan mogući pristup razmišljanju o budućnosti čovečanstva. Mnogi ne primećuju u kojoj meri je Istok ponovo prisutan, u kojoj meri ga je Zapad željan i zove ga sebi. Japan, Kina, Koreja – dolaze nam preko umetnosti, čak i one koja se ne smatra vrhunskom. Osim književnosti, stripa, filma, animiranog filma, tu je sve više i pop muzika, kao i druge tekovine kultura istočnih zemalja. Budizam je prisutniji na Zapadu nego ikad ranije; što svedoči o potrebi da se traženi odgovori na metafizička pitanja potraže i na nekom drugom mestu, koje po mišljenju novoproizvedenih vernika možda nije istrošilo svoje matrice. Nauka nije potisnula potrebu za religioznim opredeljenjem, pa u velikom broju zajednica hrišćanske i muslimanske veroispovesti ogroman broj vernika i danas nastavlja tradicionalno upražnjavanje religijskih rituala. (Bez obzira na to što je hrišćanstvo prisutnije na Zapadu, držaćemo se svoje pretpostavke da je i ono deo „istočnog – egipatskog“ principa.) Globalizacija sa savremenim tehnologijama konačno dozvoljava veliko približavanje kultura, koje su grubim političkim interesima odvojene na dva entiteta, i to kroz istoriju rezultira stalnim sukobima i nepotrebnim razaranjima. Pripadajući evropskom kontinentu, mi smo generacijama unazad težili Zapadu, učili engleski jezik, čitali evropsku literaturu. Mladi danas uče japanski i kineski, i druge jezike sa Istoka. Poplava literature i drugih umetničkih dostignuća koja koriste mitološke simbole, prilagođene ukusu današnjeg čoveka, govori o neiscrpnosti njihove zavodljivosti. Možda bi bilo preterano reći da je pred nama novo „mitološko“ doba, ali možda i ne bi.
Man i Kerenji sanjali su o tome da se dve realnosti ujedine u jedan novi humanizam, koji uključuje u sebe i mitske realnosti. Verovatno je i Lešek Kolakovski tome težio, kroz dugogodišnje proučavanje religije, pišući, pored ostalog, i izvrsnu knjigu „Prisutnost mita“. Mali je broj ljudi koji veruju u mogućnost ujedinjenja obeju realnosti; za to je potrebna neverovatna širina i obrazovanje kakvu su korespondenti-humanisti posedovali. Potreban je takođe i osećaj za pravu čovekovu prirodu, za njegovu vezanost za zemlju, za izvorno, za korenje, koja se ne sukobljava sa poštovanjem različitosti, tekovinama kulture, dostignućima nauke. Nekakav budući, idealni svet, idealan istorijski period, vrhunac istorije, antiteza, možda će uspeti da pomiri ove dve suprotstavljene realnosti.
Jadranka Milenković, rođena 1969, u Puli, Hrvatska. Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je Klub „Prejaka reč“ 2004. godine, koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost. Objavljivala u časopisima: „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Gradina“, „Bdenje“, „Akt“, „Buktinja“, „Umetnički horizont“, „Časopis Putevi“ (BiH), „Fantom slobode“ (Hrvatska),“, “Преодоление” (Rusija), „Provinca“ (Slovenija), „Fokalizator“ (Crna Gora) i na portalima za kulturu: P.U.L.S.E, Art-Anima, KULT, Kultiviši se, Prozaonline, Glif, Portal „Strane“, Libartes, SlovoKult itd. Roman „Heteros“ objavljen je u izdavačkoj kući NKC iz Niša, 2019.godine. Roman „Soba 427“ nagrađen je na Arete konkursu za knjigu godine i objavljen u izdavačkoj kući Arete. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2019. godinu, za priču „Strah“. Takođe, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.