Image default
Muzika i misao

Isidor Igić – Kuće strave

Isidor Igić, jedan od autora muzičkog albuma „Kuće strave 5”, za Libartes govori o ideji, realizaciji i saradnji sa Markom Nikolićem. 

Piše: Isidor Igić

Inicijalna ideja za koncept „Kuće strave 5” bilo je moje promišljanje o trenutku u kojem živimo, o našoj svakodnevici. Ime „Kuća strave” se samo nametnulo, iz veoma očiglednih razloga. Broj pet je dodat naknadno. Tehnički, ovo jeste moj 5. po redu autorski album, a meni  zanimljivije značenje broja 5 ima veze sa mojim mišljenjem da je svaki sledeći nastavak nekog jeftinog filma B produkcije gori od prethodnog, čast izuzecima. Tako se poklopilo: Kuća strave, kao najkraće definicija naše društvene stvarnosti i 5 kao nastavak, koji upućuje slušaoca na ideju da se radi o još jednom, više puta viđenom, izanđalom filmu koji ne može da ponudi nikakve nove vesti, ništa što odavno nismo videli, deja vu jada i bede.

   S druge strane, bezbrižan period života, koji sam kao dete proveo u 80-im godinama, neraskidivo je vezan sa upravo VHS video kasetama, na kojima su  se veoma često po video klubovima mogli naći pomenuti filmovi užasa i strave, od kojih mnogi nikada nisu ni stigli do bioskopske distribucije, već su snimani namenski za kućna prikazivanja. Bilo je to zlatno vreme jednog jeftinog i uglavnom nekvalitetnog filma, koji je za neke (mene svakako) imao  neodoljiv šarm. Bili su to filmovi koje smo uglavnom gledali na kraju kućnih sedeljki ili žurki, glasno komentarišući apsurdne zaplete i nemušto sročene scenarije, loše specijalne efekte i katastrofalnu glumu. Upravo iste one stvari koje smo komentarisali gledajući nastupe našeg političkog vrha, na gotovo isti način: loša gluma, užasan scenario, apsurdni zaplet. U svakom slučaju,  dovoljan broj sličnosti da bih se opredelio za ovakvo ime albuma. Tu je naravno i želja da se izbegne patetično kukanje nad zlim usudom koji nas je zadesio, već da se ogrnuta u jagnjeću kožu ispriča jedna priča koja itekako ima oštre i krvožedne zube. Nikada mi se naročito nije dopadao in medias res pristup, deklarativno nabrajanje stvari koje nisu kakve bi trebalo da budu. To neka rade hip hop izvođači. Meni je to oduvek ličilo na prenemaganje. Ovako, pesme ostavljaju dovoljno prostora da budu apsorbovane i na drugi način, i da imaju neke druge živote koji nisu obeleženi samo jednim načinom čitanja.

   Osetio sam da ovakav poduhvat ne mogu da realizujem sam i mislim da nisam mogao da izaberem boljeg saradnika od multimedijalnog umetnika Marka Nikolića (alias Johnny Promis) koji je već imao dosta iskustva u kreiranju nezavisnih, kraćih filmova, kućnoj audio produkiji i radu u open source softverima. Obojica smo ljubitelji grupa The Doors i The Stooges i želeli smo da ostavimo izvesnu dozu reminiscencije na zvuk ovih grupa u našim pesmama.

Složili smo se da ćemo koristiti samo slobodni softver za snimanje i produkciju i mislim da se radi o pionirskom poduhvatu. Nije mi poznato da postoji, u Srbiji još neki album koji je sniman isključivo u slobodnom softveru a da nije Markov. Možda najvažnije, on je ljubitelj i kompozitor autorske muzike i dugogodišnji član grupe Promising Youth, crossover grupe koje uspešno spaja razne muzičke žanrove u jednu ukusnu salatu. Ostali saradnici na albumu dali su svoju tehničku podršku, služili smo se njihovim gitarama i drugim, tehničkim produžecima i dodacima. Dugujem im zahvalnost.

Na moje veliko zadovoljstvo, uspeo sam da nagovorim i Dragana Paunovića, veoma zapaženog stripara, koji je u tom trenutku završavao radove na prvom delu Družine Dardaneli, da nacrta cover art za album. Pošto je i sam ljubitelj horora iz 80-ih, nije nam puno trebalo da se razumemo i složimo u vezi sa motivom za sliku.

Uz pomoć i podršku ovakve ekipe, dobar rezultat nije izostao. Snimali smo veoma disciplinovano, 10 dana zaredom u mom stanu u Majdanpeku. Gitare i vokali su bili relativno brzo završeni, a samo Marko zna koliko mu je vremena bilo potrebno da podesi zvuk i dotera aranžmane za svih deset pesama. Bili smo u stalnoj vezi putem elektronske pošte i bezbroj puta preslušavali različite verzije pesama. Na kraju, album  „Kuća strave” je pred Vama. Užas ima novo lice.


Isidor Igić, nastavnik latinskog, starogrčkog i engleskog jezika, pesnik, kantautor.


Pročitajte sve tekstove ovog autora:

Ploče (februar 2011)

Ploče (drugi deo, april 2011)

Isidor Igić – Pouke sa drevnog severa (april 2011)


Ovaj tekst je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Muzika i misao.

Povezani članci

Mocartov Don Đovani ili kažnjena neustrašivost

Ploče (drugi deo)

Ploče

Ostavite komentar