Image default
Proza

Ivan Bunjin, O proleću u Judeji

O PROLEĆU U JUDEJI

Piše: Ivan Bunjin
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Ti davni dani u Judeji što su me napravili hromim, bogaljem za ceo život, bili su najsrećnije doba moje mladosti – govorio je visoki zgodan čovek, žućkast u licu, smeđih sjajnih očiju i kratke, blago valovite, srebrnkaste kose, što je hodao uvek sa štakom iz razloga što nije mogao saviti levu nogu u kolenu. – „Tada sam učestvovao u maloj ekspediciji u cilju istraživanja istočne obale Mrtvog mora, legendarnih mesta Sodome i Gomore, stanovao sam u Jerusalimu čekajući saputnike koji su se zadržali u Konstantinopolju, i često odlazio u jedan od beduinskih logora na putu za Jerihon, kod šeika Aida, kojeg su mi preporučili jerusalimski arheolozi i koji se trudio da nabavi sve što je trebalo za našu ekspediciju i da je vodi on lično. Prvi put sam kod njega otišao s pratiocem zbog pregovora, sutradan je on sam došao k meni u Jerusalim; posle sam i ja išao sam u njegov logor, a kada sam kupio od njega odličnu kobilu za jahanje – počeo sam odlaziti još češće, čak i preko mere… Bilo je proleće, Judeja je utanjala u radostan sunčev sjaj, setio sam se Pesme nad pesmama: „Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše. Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme pevanju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.“ Tamo, na tom drevnom putu za Jerihon, sve je, kao i uvek, bilo mrtvo, divlje, golo, od žege i peska nije moglo da se gleda. Ali i tamo mi se, u vreme ovih svetlih prolećnih dana, činilo da je sve beskrajno radosno i srećno: na Istoku sam tada bio prvi put, pred sobom sam video sasvim novi svet, a u tom svetu – nešto neobično: Aidovu rođaku.

Judejska pustinja – to je cela država, spušta se nezadrživo do same jordanske doline, to su brežuljci, prevoji, čas kameniti, čas peščani, ponegde prekriveni grubim rastinjem, nastanjeni jedino zmijama i jarebicama, utonuli u večno ćutanje. Zimi, kao i u celoj Judeji, padaju kiše, duvaju ledeni vetrovi; u proleće, leti i u jesen – ista grobna tišina, jednoličnost, ali i sunčeva žega i sunčev san. U dolinama gde se nalaze izvori, mogu se videti tragovi beduinskih logora: pepeo, kamenje složeno u krug ili u kvadrat za postavljanje šatora… A logor u koji sam ja odlazio, u kojem je šeik bi oAid, pružao je ovakvu sliku: široka peščana jaruga između brežuljaka i u njoj nevelik tabor šatora od crne pustine, pljosnatih, četvorougaonih i još tamnijih zbog žutine peska. Dolazeći, ja bih svaki put viđao gomile presovane balege koja truli ispred nekih šatora, između njih – teskobu: svuda naokolo psi, konji, mazge, koze – ni danas ne shvatam gde su se svi oni hranili – mnoštvo gole, crnpuraste, kudrave dece, žene i muškarci, jedni liče na Cigane, drugi na crnce iako nemaju debele usne… Bilo je čudno videti kako su muškarci, bez obzira na žegu, toplo odeveni: indigoplava košulja do kolena, vatirana vetrovka, a odozgo aba, to jest, skroz duga i teška hlamida od šarene vunene tkanine iz dve boje – crne i bele; na glavi kejfije – žuta marama s crvenim prugama, puštena duž obraza na ramenana dva mesta sa spoljne strane uhvaćena isto tako šarenim, dvobojnim vunenim svitkom. Sve to predstavljalo je potpunu suprotnost ženskoj odeći: na glavi indigoplava marama, otkriveno lice, na telu samo dugačka indigoplava košulja oštrih rukava koji zamalo ne dohvataju do zemlje; muškarci nose proste papuče, potkovane gvozdicama, žene idu bose i imaju divna stopala, živahna i od sunca gotovo kao ugalj. Muškarci puše lulu, žene takođe…

Kada sam drugi put došao u logor bez pratioca, već su me prihvatili kao prijatelja. Aidov šator je bio najprostraniji pa sam zatekao čitav sabor starih beduina koji su sedeli duž crnih zidova pustenog šatora, čija su krila bila podignuta radi ulaza. Aid mi je izišao u susret, poklonio se dodirujući desnom rukom usne i čelo. Ušavši pod šator posle njega, sačekao sam da sedne na ćilim nasred šatora, zatim sam uradio ono što je on uradio prilikom susreta sa mnom, ono što nikad nije suvišno – isti onakav poklon i dodirivanje usana i čela desnom rukom – uradio sam to nekoliko puta – prema broju svih koji su sedeli; zatim sam seo pored Aida i, sedeći, uradio sam to isto; naravno da su mi odgovarali na isti način.
Govorili smo samo domaćin i ja, kratko i sporo: to se takođe podrazumevalo prema običaju, a tada i nisam bio naročito vešt u razgovornom arapskom jeziku; ostali su pušili i ćutali. A za to vreme, napolju je spremljeno posluženje za goste i mene. Beduini obično jedu hibiz – kukuruzne lepinje – varena prekrupa prosa s kozjim mlekom… Ipak, nezaobilaznu čast za gosta predstavlja haruf: ovan kojeg peku u jami iskopanoj u pesku, zatrpavši ga slojevima gnjile balege. Posle ovna služe kafu, ali obavezno bez šećera. I tako su svi sedeli i gostili se kao da je sve u najboljem redu, iako je u senci šatora od pustine bilo pakleno vrelo i zagušljivo i gotovo da je bilo strašno gledati kroz široko razmaknute pole: pesak je u daljini tako svetlucao da se činilo da se na naše oči topi. Šeik mi je posle svake reči govorio: havadža, gospodine, a ja njemu: najpoštovaniji šeiku bedavi (to jest, sine pustinje, beduine)… Uzgred, znate li kako se na arapskom zove Jordan? Veoma prosto: Šariat, što sve u svemu znači: pojilo.

Aid je imao oko pedeset, omale, široke vilice, mršav i veoma krepak; lice – pečena cigla, oči bistre, sive, pronicljive; bakarna brada s prosedinama, mala, podšišana, i isti takvi podšišani brkovi – beduini i jedno i drugo obavezno podšišuju; obuven kao i svi, u debele, okovane kondure. Kad je bio kod mene u Jerusalimu, o pojasu je imao bodež, u rukama pušku.

Video sam njegovu rođaku baš toga dana, kada sam sedeo kod njega pod šatorom kao „prijatelj“: prošla je pored šatora uspravnog držanja, na glavi je nosila limenu posudu s vodom pridržavajući je desnom rukom. Ne znam koliko joj je bilo godina, mislim ne više od osamnaest, kasnije sam saznao da je četiri godine bila udata a te godine ostala udovica, pa je pošto nije imala dece a budući siroče i vrlo siromašna, prešla pod šator kod strica. „Okreni se, okreni se, Sulamif!“ – pomislio sam. (Jer Sulamif je sigurno ličila na nju: „Crna sam ali lepa, kćeri jerusalimske.“) I, prolazeći pored šatora, lagano je okrenula glavu, pogledala me: te oči behu neobično tamne, tajanstvene, lice gotovo crno, usne ljubičaste, krupne – toga časa one su me najviše osvojile… Uostalom, da li samo one! Sve me osvojilo: predivna ruka, gola do ramena što na glavi drži limenu posudu, lagani, vijugavi pokreti tela ispod dugačke indigoplave košulje, pune grudi što odižu košulju… I moralo je biti da je uskoro posle toga sretnem u Jerusalimu, kraj Jafskih vrata – išla je u gužvi u susret meni i ovoga puta na glavi nosila nešto zamotano u laneno platno. Videvši me – zastala je. Ja jurnuh prema njoj:
– Prepoznala si me?
Ona me je lagano potapšala slobodnom levom rukom po ramenu, osmehnula se:
– Prepoznala, havadža.
– Šta to nosiš?
– Nosim kozji sir.
– Kome?
– Svima.
– Znači da prodaješ? Onda ga nosi kod mene.
– Kuda?
– Evo ovuda, u hotel…
Stanovao sam odmah pored Jafskih vrata, u uskoj visokoj kući koja se lepila s drugima, s leve strane tog malenog trga od kojeg vodi stepenasta Ulica cara Davida – tamni ulaz natkriven gde slikarskim platnima, gde kamenim i drvenim svodovima, sred isto tako drevnih radionica i dućana. I ona je bez ikakvog protivljenja krenula ispred mene po strmim i tesnim kamenim stepenicama ove kuće, lagano zabacujući i slobodno naprežući i izvijajući svoje telo, obnaživši desnu ruku koja je na glavi, na indigoplavoj marami, pridržavala kolut sira u platnu, tako da su se videle vlasi njenog pazuha. Na jednom zavoju stepeništa – zastala je: skroz dole kroz uski prozor video se drevni „Rezervoar proroka Jezekilje“, čija je voda u kvadratu gusto zbijenih susednih kuća s rešetkastim prozorima ležala kao u bunaru – ista ona voda u kojoj se kupala Versafija, Urijina žena što je svojom nagotom plenila cara Davida.

Zastala je, pogledala kroz prozor i, okrenuvši se, s radosnim čuđenjem pogledala u mene svojim neobičnim očima. Ja nisam izdržao, poljubio sam joj golu podlakticu – pogledala me je upitno. Poljupci nisu običaj kod beduina. Ušavši u moju sobu, spustila je svoj zavežljaj na sto i ispružila dlan leve ruke prema meni. Položio sam na njezin dlan nekoliko bakarnih novčića, zatim sam, zamro od uzbuđenja, izvadio i pokazao joj zlatnu funtu. Shvatila je i spustila trepavice, pokorno savila glavu i rukom savijenom u laktu prekrila oči, legla na krevet na leđa polako razgolićujući noge opaljene suncem, podižući stomak, pozivajući…
– Kada ćeš opet doneti sir? – upitao sam nakon sat vremena ispraćajući je niz stepenište.
Ona lagano odmahnu glavom.
– Ne mogu skoro.
I pokaza pet prstiju: pet dana.
Oko dve nedelje kasnije, kada sam odlazio od Aida i odjahao dovoljno daleko, otpozadi je odjeknuo pucanj i metak je takvom snagom udario o kamen ispred mene da se zadimio. Poterao sam kobilu galopom i sagnuo se u sedlu – opalio je drugi pucanj i nešto me je snažno ošinulo ispod kolena leve noge. Galopirao sam skroz do Jerusalima gledajući naniže u svoju čizmu preko koje se penila i lila krv… Do danas se čudim kako je Aid mogao da promaši dva puta. Čudim se i tome otkud je mogao saznati da sam baš ja kupovao sir od nje.

Ivan Aleksejevič Bunjin (1870, Voronjež – 1953, Pariz), pisac, pesnik, prevodilac, prvi je ruski književnik koji je dobio Nobelovu nagradu (1933). Rođen je u osiromašenoj plemićkoj porodici, pa je zbog nedostatka sredstava njegovo školovanje prekinuto a obrazovanje je potom, zahvaljujući bratu, stekao kod kuće.

Prve pesme objavljene su mu 1888. godine, a prvu zbirku „Pesme“ 1891. Zatim su objavljene zbirke „Pod otvorenim nebom“ (1898), „Listopad“ (1901). Godine 1903. dodeljena mu je Puškinova nagrada Akademije nauka Sankt Peterburga. Godine 1909. dobio je drugu Puškinovu nagradu i izabran za počasnog akademika. Vremenom postaje sve zapaženiji i kao pesnik i kao prozaik, a poznanstvo s najvećim piscima (Gorki, Tolstoj, Čehov) već je ostavilo značajan trag na život i delo Bunjina. Veliko priznanje stekao je objavljivanjem romana „Selo“ (1910), koji prikazuje seoski život i posledice razaranja patrijarhalnog načina života. Kraj priče, gde se venčanje opisuje kao sahrana, dobija simboličan značaj. Nakon „Sela“, objavljena je pripovetka „Suhodol“ (1911). Napisana je na osnovu porodičnog predanja, a prikazuje degeneraciju ruskog plemstva. Sam pisac je osećao neizbežnost istorijskog prevrata što se oseća u pričama iz 1910-ih, pored pojedinačnih izdanja („Gospodin iz San Franciska“, „Gramatika ljubavi“…) štampanim i u Sabranim delima (1915). „Krvavo bezumlje“ revolucionarnih događaja beležio je u dnevnik objavljen u egzilu pod nazivom „Prokleti dani“ (1918, objavljen 1925).

Od 1920. živeo je u Francuskoj, uglavnom u Parizu i Grasu. U egzilu je važio za prvog modernog ruskog pisca. Zbog romana „Mitjina ljubav“ (1925), knjige kratkih priča „Sunčanica“ (1927) i „Božje drvo“ (1931) smatran je živim klasikom. Tridesetih godina počeo je pisati kratke priče u kojima pokazuje izuzetnu sposobnost sažimanja opsežne građe na stranicu-dve ili čak u svega nekoliko redaka.

Godine 1930. u Parizu je objavljen roman s očiglednom autobiografskom „podlogom“ „Život Arsenjeva“. Iste godine Bunjin je dobio Nobelovu nagradu.

Za vreme Drugog svetskog rata, živeo je u Grasu, gde je u svojoj siromašnoj kući skrivao Jevreje od Gestapa, radovao se pobedama sovjetskih trupa i pisao ljubavne priče, objavljene u zbirci „Tamni drvoredi“ (1943) koje je i sam smatrao najboljima od svega što je stvorio.

Posleratno „otopljavanje“ odnosa između pisca i sovjetskih vlasti bilo je kratkog daha. Poslednje godine pisac je proveo radeći na knjizi o svom učitelju A. P. Čehovu.

Umro je 8. novembra 1953. Sahranjen je na groblju Sen Ženevjev de Bua u Parizu.

Vesna Smiljanić Rangelov: rođena 1977. Detinjstvo provela u Murtenici. Đak-pešak. Magistrirala na Katedri za slavistiku BU. Svršila Studije kulture i roda na AAOM-u. Piskara, majkuje i palamudri.

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Mustafa Smajlović – Prst

Andrej Sen-Senjkov, Čika Maljevič

Miloš Ristić – Rasadničke priče

Ostavite komentar