Robert čvrsto zatvori oči. Nije pomoglo. Čuo ih je. Znao je da je to nemoguće. Ne možeš da čuješ bube kako mile preko poda, zidova i plafona. Ne, osim ako idu preko folije ili tako nečeg što bi šuškalo, možda ako si pas ili mačka. A on nije ni jedno ni drugo. On je mali uplašeni dečak u sobi sa okrečenim plafonom, okrečenim zidovima i uglancanim podom. Nema načina da čuje bube, čak ni ako nisu obične bube, već bubeštije. A ipak ih čuje, sitno-sitno trup-trup-trup brojnih nožica. Čuje ih, i ne pomaže ni kad rukama pokrije uši. Čuje ih, i hoće da zacvili od straha. A ne sme. Ljutiće se mama ako ga čuje, a ako joj kaže za bubeštije, opet će ga odvući na kupanje i izribati tako da mu svaki milimetar kože bridi. Mora da bude čist. Mora stalno da pazi na čistoću. Ne samo zato što je on prljavi dečak, već i zato što je tako bolešljiv. Najmanja trunčica prašine je dovoljna da se razboli, a bube… Bube su leglo zaraze. Jedna samo da ga dodirne, i mama mora da ga izriba tako da ga sve boli. Mora, za njegovo dobro.
A video je bubeštije svuda po plafonu, zidovima i podu. Ne sme da zamisli šta bi mu mama uradila kad bi saznala da mu je u sobi bilo toliko prljavih bubeštija. Ne sme da zamisli, i mama ne sme da sazna. I zato ćuti, iako bi najradije cvileo od straha.
Nije se oduvek bojao buba. Prljavštine jeste, jer mu je mama oduvek govorila da je slabašan i bolešljiv i da zato stalno mora da pazi da se ne isprlja, da stalno mora da se umiva, pere i kupa. Njegov otac je smatrao da mama preteruje, da bi on bio sasvim normalan, zdrav dečak kad bi ga mama pustila na miru, i kad bi mu dozvoljavala da izlazi na svež vazduh i igra se sa drugom decom, ali mama bi onda vrištala na njega da valjda ona zna šta je najbolje za njeno dete, previše je već i to što mora svaki dan u školu, gde je okružen malim štrokavcima, taman posla da se još i posle škole mota među njima. Ko zna kakve bi sve boleštine pokupio. Ne. Ako već zbog zakona mora u školu, onda će, čim se vrati, temeljno da se okupa i izriba, i do sutra nikud neće ići. Otac bi nakon nekog vremena ućutao, a nakon još vremena je i otišao. I ne treba nam, rekla je mama. Prljav je kao i svi muškarci. I ne treba nam.
U školi se, slušajući mamin savet, sklanjao od svih, da se slučajno ne zarazi od nekog. Ostala deca su ga smatrala čudnim, a učiteljice su mislile da je stidljiv, i da je baš lepo što jedan devetogodišnji dečak toliko pazi na čistoću i što uvek miriše na čisto. Učenje mu je dobro išlo. Tada je bar mogao da razmišlja o nečem drugom, a ne o prljavštini i o tome da je svaki čas bolestan. Mami je bilo svejedno kako mu ide u školi, dokle god ga mali štrokavci ne pipaju i ne prilaze mu. U školu se ide jer zakon kaže da mora tako, ne zato što služi nečemu.
Sviđala su mu se živa bića. Dece se malo bojao, jer su ga čudno gledala, ali su mu čak i ona bila zanimljiva. Znao je da ne sme da dodirne ni pse ni mačke jer su prljave, ali je voleo da ih posmatra. Posmatrao je sve oko sebe – i to je bilo bolje nego da razmišlja o prljavštini, a i interesovalo ga je – i jednom se, u hodniku od svoje do majčine sobe, odvažio da prstom blago gurne bubu. Bubašvabu. Samo je stajala na podu, ništa nije radila. Upitao se da li je mrtva, ili se izgubila, ili se zbunila. Nadao se da nije mrtva. Još neko živo biće, tu, pored njegove sobe. Dopalo mu se to.
Nije primetio da je mama baš tad izašla iz sobe. Vrisnula je kad ga je videla da dodiruje bubašvabu, uhvatila ga za okovratnik majice, i hitro ga sklonila. Gledao ju je kako gazi bubašvabu i papučom je utiskuje u pod. Potom ga je naterala da očisti pod, za kaznu, a onda ga je odvukla na kupanje. Sve vreme je vikala na njega da je nemoguć, prljavi dečak, ona stalno pazi na njega i trudi se oko njega, a on joj tako vraća, pipa prljave bubeštije i uopšte ga nije briga što će ona umreti od straha zbog njega.
Posebno mu je četkom izribala prste. Dugo je davao sve od sebe da ne zaplače svaki put kad mora nešto da uhvati.
Robert je ležao u tami, čvrsto sklopljenih očiju, sa rukama preko ušiju, slušao bubeštije kako gmižu, i želeo da već jednom odu i da prestanu da ga plaše.
Bubeštije.
Video ih je samo nakratko, na mesečini, pre nego što se skvrčio i zažmurio. Na trenutak je pomislio da su bubašvabe, iako nisu mnogo ličile na njih. Onda je pomislio da su stonoge. Na stonoge su ličile više nego na bubašvabe. Imale su mnogo nogu, mnogo više nego bubašvabe. I bile su duguljaste, te noge su morale negde da stanu. A ipak, samo telo je ličilo na izduženu bubašvabu.
Robert pojma nije imao šta su, sem da su neke bubeštije. I želeo je da odu.
Do krvi se ugrizao za donju usnu kada je po zvuku shvatio da mu se približavaju. A celo telo ga je i dalje grozno bolelo od poslednjeg kupanja. Koliko li će tek sledeće boleti, ako mama samo nasluti za bubeštije? Hoće li preživeti?
Preživećeš. I neće boleti.
Trgao se. Ko je to rekao? Nije prepoznao glas. I kako taj neko govori u njegovoj sopstvenoj glavi?
Samo što nije vrisnuo kada je osetio dodir na nozi. Ispod pidžame. Ukočio se, i pokušao da shvati šta se dešava. Ponekad mu je pomagalo kad se usredsredi na detalj po detalj i sklapa sliku. Tada je mogao da misli na još nešto sem na prljavštinu/bol.
Dodir ga je iznenadio. Nežan dodir. Nožica. Nožica bube. Onda još dodira. Ništa ne boli. Tek će boleti.
Neće boleti.
Opet taj glas u njegovoj glavi. I glas greši.
Ne grešimo. Neće boleti.
Još dodira. Još dodira. Jošdodirajošdodirajošdodira. Ostani miran. Ni glasa da nisi pustio. Ne sme da sazna.
Ne znate vi moju mamu, pomisli on. Boleće.
Neće.
Ko ste vi?
Ovde smo.
Vi ste bubeš… Izvinjavam se.
Ne smeta. Svejedno nam je kako nas zovu.
Šta mi to radite?
Šta osećaš?
Detalji. Usredsredi se na detalje. Ne boli. Malo golica kad negde pređu, ali ne boli. Svuda su. Jojsvudasu.
Smiri se. Ne razmišljaj o tome da si prekriven bubeštijama. Ni o tome da se svuda zavlače. Razmišljaj o tome da ne boli. Malo svrbi. Svrbi sve više.
Svrab će proći.
A onda?
Onda te neće boleti.
Kad bi to bilo moguće.
Moguće je.
Uf, baš svrbi. A ne možeš da se češeš, a da ih ne zakačiš. Ako ih zakačiš, vrisnućeš i mama će doći. Smisli neko pitanje. Otkud vi ovde?
Želeo si društvo.
Istina. Želeo je društvo. Nije moralo da bude ljudsko društvo. Bilo je besmisleno da ih pita kako su oni to znali. Čuli su ga, valjda, kao što ga i sad čuju iako reč ne progovara.
A možda ih je i izmislio. Možda samo zamišlja da su tu, i samo zamišlja da im čuje glasove u glavi. Nije on baš toliko mali. Zna da takva stvorenja ne postoje. Sve i da postoje, ne bi mogao toliko dobro da ih vidi na mesečini. Ni mačka im ne bi videla svaku nožicu na mesečini, a ne on. Moguće je da ih je izmislio da bi zamajao samog sebe, da ne bi razmišljao o tome koliko se boji i koliko ga boli.
Šta te boli?
Razmislio je o pitanju, i shvatio da ga više ne svrbi, i da ga više ne boli.
Ako uključi svetlo da pogleda i proveri da li mu je koža i dalje crvena od trljanja ribaćom četkom, mama će primetiti i doći će. Ali, stvarno ga ne boli. A nije moglo tako brzo da prođe samo od sebe.
Ili je neverovatno dobar u samozamajavanju, ili…
Ili su ga bubeštije kojih se toliko bojao izlečile.
Ne bojiš se ti nas.
Ne, nije se stvarno njih bojao. Ali, lakše je reći da se boji njih, i da se boji prljavštine. Mama se brine za njega. Ona ga voli, i radi to za njegovo dobro.
Lakše je reći da mama to radi za njegovo dobro. Iako će ga uskoro ponovo boleti.
Neće ako ne želiš.
Razmislio je o tome. Stvarno je razmislio. Shvatio je da mu je lice mokro. Plakao je.
„Ne želim“, šapnuo je.
Ležao je u tami svoje sobe, i slušao sitno-sitno trup-trup-trup mnogobrojnih nožica koje se udaljavaju. Čuo je prigušeni vrisak, a onda, možda, krkljanje. Za krkljanje nije bio siguran da li ga stvarno čuje ili ga samo zamišlja; bio je siguran da ne možeš da vrištiš grlom u koje su ugmizale bubeštije.
Nasmešio se. Neće ga više boleti. I stekao je prijatelje.
Neko vreme će imati dovoljno hrane. Posle će morati da im nađe nešto.
Ivana Milaković – Rođena 1976. godine u Beogradu, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2000. godine. Kratke priče na srpskom i engleskom objavljivala u nedeljniku Grad, časopisima Gradina, Naš Trag, Znak Sagite i Omaja, sajtovima Art-Anima, Horrorfind, Screaming Planet, Libartes, Helly Cherry, magazinima Lit Up i Literally Literary, fanzinu Emitor i pozorišnoj novini LUDUS. Radila na serijama za decu (“Kocka, kocka, kockica”, “Čuvari osmeha”, “Globus autobus”, “Piši briši”) kao scenarista, dramaturg ili saradnik. Na sajtu Internet Krstarica objavila blizu 7.000 tekstova, od čega preko pedeset prikaza knjiga. Objavila radio-dramu Petoro ljudi u Radio Beogradu, a o psu da i ne pričamo u Balkanskom književnom glasniku. Zastupljena je u zbirci Gradske priče 3 – fantastika (2008), antologijama Beli šum (2008), Istinite laži (2009) i U znaku vampirice (2012), i zbornicima Alisa u zemlji priča i www.priče.co.yu. Prevođena na rumunski. Sa engleskog prevela 10 knjiga i 2 eseja. Na engleski prevela jedan krimić. Uporno pokušava da se sprijatelji sa svakom mačkom koju vidi. Mačji snovi joj je prva zbirka.
Smeh u travi u okviru trobroja 30-31-32 Balkanskog književnog glasnika je druga.
Pročitajte sve tekstove ove autorke:
Ivana Milaković – Mačka na suncu (april 2011)
Ovaj članak je objavljen u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.