Image default
Proza

Ivana Maksić – Bauk komunizma

Ne postoji strašnija zamisao od one koja priziva jednakost. Ne pozivajući se na „oca“ i „očeve“, muškarci i žene, ruku pod ruku, bez tlačitelja koji bi im naplaćivali trajno oduzeto vreme cereći se njihovim kostima i kostima njihove dece, zar da tek tako zemljom kruže?

Našli su klicu jednakosti i ismejali su je. Našli su da je ružna, podmitili su je. Kad je pala na kolena, natakli su joj zastavicu na kojoj je pisalo „sloboda“. Rekli su joj da se od nje više ne očekuje da trči, prevoz je besplatan – jurnula je tada konjica preko njenog stomaka. Krpa se lakše pomera, lakše se pomera zastava.

Od danas i u vašem domu! Prestanite da mrzite i probudite se. Ovo je naš poziv na dijalog. Mi, isukanih mačeva ponad vaših glava (vi, srbožderi nijedni), samo želimo da se čuje druga strana (ja, kao vernik i antikomunista, za kralja i monarhiju, poznavalac svoje loze koja seže…), jer, naposletku, svako ima prava na svoje mišljenje, pa sa argumentima ili bez (kondoma, ko još koristi kondom kad siluje, samo smo se smenjivali, šta me to pitate) – nećete vi – protuve i seljaci, vi, plebejci, kako ste nam u naše palače krvavim rukama nasađene upadali, razbojnici bez kapi plave krvi, bezbožnici, vama ljudski život ne predstavlja ništa, vi biste da streljate, a mi samo istinu želimo, zato se ćeramo, ne sme niko monopol nad istinom da ima, bolje bi vam bilo da nam budete počasni gosti, evo mi vapimo za nekim neistomišljenikom sada u ovom okeanu istomišlja koje jeste uvek i jedna – celovita istorijska istina, što nam je i cilj, kao i cilj redateljske umetnosti. Ovog puta predmet su realne žrtve a predmeti (drugi, ti koje pominjete usprkos tome što o njima sve znate) će polako istorijskim asfaltima doći na red; polako, nije ovo formula 1, uostalom, ne može jedan čovek sve da uradi, a ovo je pravi simpozijum, ti ako si sociolog, nisi istoričar, a nisi ni neki analitičar, a ovo je sud istorije i priča o ljudskim žrtvama terora, bato moj.

Pa gde ste vi videli da kralj tako dobro govori maternji jezik kao naš kralj? To nigde na svetu nema. Tako ste mladi, a tako zadojeni mržnjom. Morate otvoriti oči: komunizam nikad ništa dobro nije doneo, samo nebrojene žrtve. Preporučujem vam da čitate malo više. Samo bez tog „druže“.  Sve vam je to od nerada, da zasučeš ti rukave od pet do pet, pa sve da puca. Pa da te čujem tad da pevaš istu pesmu.

Ideal srednje klase: da sve bude pravno regulisano; mama-država ali ona koja je pod našim skutima; gde god mrdneš – mama-država, pa ne znaš da li si krenuo ili stao i ko je tu kome zapravo mama – jer, država i ako je mama ona je vampir, takoreći vamp-mama; ali neka, samo vi to uredite i udesite, pa ako je po zakonu – ništa nije sporno; onda ću makar dok šaljem druge u smrt – obavljati svoj posao za koji ću biti plaćen. Danas ne može da se bira: državni posao je prioritet!


Ivana Maksić, rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.


Ivana Maksić je objavila i:
Lutke i crvi (april 2011)
Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)! (jun 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju: Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
(O) medeji (Ecce femme, mart 2012)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Sporazumno stečeno ropstvo (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Tihana Hamović – Kao da postoji naslada duža od trenutne

Povezani članci

Berislav Blagojević – Novogodišnja noć u Montebelu

Vojislav Radojković – Odlomak iz romana Patuljci broje do sedam

Sava Damjanov – Preobražaji

Ostavite komentar