Image default
Poezija

Kjara Katapano, Soba za snove

O tome kada je Majakovski u snu čitao jednu moju pesmu

Razmotri ovo: ništa drugačije
Samo jedna blago opora nota na gorkom korenu
Glas ustreptaliji od njegove pojave;
Reči, skeleti svetlosti.
I on koji sedi, neosetljiv
Uvlači vazduh u rusku uvulu.
Majakovski me nikada ranije nije potražio;
Smatrala sam to delikatnim gestom
Izvršenim bez previše komplimenata,
na njegov način.

Skupio je moje stihove u metalne grozdove
Istiskao je sok napolje
Lomeći među zubima
Bademe, zrno po zrno
Mleko kakve arhaične žrtve.
I kako je pun smisla bio njegov jezik
poput neistražene zemlje između ruskog i sna; Ja
sam sečivom slikala zvukove
Koji nisu dopirali ni do koga i ni do čega
Ali su se zanosili u vazduhu treperave svetlosti.
Bog opijen poezijom nije više tražio njegovu
smrt, i on je delovao zamišljen od neba
Divan, nedostižan.
Žamor života stišao se u mračnu paradigmu
U zupčaniku auditorijuma
U savršenoj tišini rastavljenoj rečima.


Tara’s place

Mislila sam na Nihala, i preko Nihala
sam stigla u Džaipur. Isprva sam
preletela pejzaž poput onog sa kineskih slika.
Držala sam se grčevito
za njegovu otkopčanu košulju,
iz koje sam izašla kao iz jazbine.

***

Ne o granama, već o njihovim izdancima
o tome govorimo
kada govorimo o drveću.

***

San ulazi kroz širom otvoren prozor:
uz hladnoću povetarca jedva
klizi po nožnim prstima.
Jedini je uspavanoj sobi
koji se ne ogleda u ogledalu.

***

U domu tog sna
sobe trepte plavetnilom.
Reka ga deli na dva staništa,
srebro kaplje svojim prvim iskupljenjem.
Bilo je. Bilo je kao što je sada.
Ptice raznolike, podeljene u pesmi
prelazile su daljine nemerljive
u sletanju na moje stopalo
koje nikada nije okrznula zemlja.
Sigurno su me oraspoložile hiljade
providnih išaranih pevanja
noćni vrtlozi sunca
mistično šepurenje pauna.


KŌSHŪMISAKA SUIMEN
– Torii (鳥居) –

Na severu me zaklapa planina, na jugu nar.
To su vrata bez katanca, radosno otvorena.
Ipak ne produžavam van njihovog odraza,
prelepog arhitrava neba.
Moj ključ bespotrebno čeka.
Vetar i zrak preleću nepostojeće čuvare
preko potoka talasaste stvarnosti.
Tražim svoj lik u vodama jezera Misaka,
ali se meni neće otvoriti širom otvorena vrata
dok ga ne uhvatim, zapanjenog, u srcu talasa.


Drvo koje peva

Vreme je za selidbu – peva drvo
u sebi, u potpunom mraku: blještavi glasovi
u noći koja pada.
Grane se od krila tresu u odsustvu vetra.
Celo
se trese od stabla
dole
od zemlje do neba
grčeći se srce –
u tišini potpune prisutnosti.


Sa italijanskog prevela Bojana Simić.


Kjara Katapano se rodila 1975. u Trstu. “Napetost u vazduhu” je sigurno uticala na njen karakter i izbore: početak devedesetih u gradu, kada se vreme zaustavilo i kada je grad bio raskrsnica između Balkana i Evrope, što joj je dalo mogućnost da raste slušajući u radnjama i na ulici govor na nemačkom, hrvatskom, srpskom, grčkom.

Nakon gimnazije je studirala Vizantijsku filologiju i savremeni grčki jezik na Univerzitetu u Trstu.

Prevoditeljka i pesnikinja, objavila je dve pesničke zbirke. Njeni članci, proza i poezija su uvršteni u italijanske i međunarodne antologije. Sa profesorom Andreom Avetom sa Univerziteta u Đenovi priredila je  ponovno izdanje Vojnih govora Đovanija Bojine.

Stalna je saradnica časopisa: Traduzionetradizione, CultureBook, Poetarum Silva, Avamposto.

Članica je žirija i prevoditeljka na Internacionalnom festivalu i konkursu dvorca Duino.

Voli da prevodi. Voli grčki. I verovatno je to ono najvrednije u njenoj biografiji.


Bojana Simić, diplomirala na katedri za Italijanistiku Univerziteta u Beogradu.

Povezani članci

Slobodanka Živković, poezija

Dejan Đorđević, poezija

Igor Varga, Podstanar(s)ka

Ostavite komentar