Image default
Proza

Jelena Lengold – Katarza

Bila je to sasvim drugačija pruga od one kojom smo, mnogo godina ranije, prolazili, taj čovek i ja. I ja sam sada već mnogo starija nego onda. Danas bi se teško moglo dogoditi da se oči nekog neznaca, sasvim bez razloga, zadrže na meni duže nego što je neophodno. Pa ipak, kada su se četinari primakli prozoru toliko da mi se učinilo kako ih mogu dotaći, i kada se polako počeo spuštati mrak, učinivši da obrise svojih lica naziremo u staklu – iz nekog sasvim neobjašnjivog razloga ja sam poverovala da sam ponovo tamo i da će se, evo baš sada, vrata mog kupea otvoriti i da ću uljudno spustiti svoju knjigu za trenutak, dok on bude skidao mantil, podizao svoju torbu, zatim je ponovo vraćao, vadio iz nje novine, onda je ponovo podizao, i, napokon, seo preko puta mene, nasmešivši se suzdržano.

Nastavila sam da čitam. Ali je prošlo mnogo vremena, a ja sam i dalje bila na onoj istoj strani.

Irving. Čitala sam Irvingov “Svet po Garpu”. Upravo onaj deo u kojem Garp priča kako je ranije osećao svoj život naprosto kao epilog. A onda je došlo nešto što ga je još više zbunilo: to je onaj osećaj, govorio je Garp, da život protiče prema nekom planu. Samo, kakav je taj plan?

Tu, na tom pitanju, moje su se oči zaustavile i nadalje sam se naprosto pretvarala da čitam.

Onaj je čovek, međutim, listao svoje novine. Nisam mu mogla videti lice, ali zato su tu bile njegove ruke, zatim crne pantalone, i cipele koje su se savim pristojno sijale.

Neko vreme smo tako sedeli, ja – pretvarajući se da čitam, a on – čitajući valjda, jer strane su se u njegovim rukama okretale u nekim pravilnim razmacima. Povremeno bi se i nakašljao, onim nekim nesvesnim tonom, kako to obično čine ljudi čija je pažnja zaokupljena nečim drugim.

Zatim sam ga čula kako spušta novine. I podigla svoju knjigu još malo, tako da mi nije mogao videti oči. Pitala sam se da li me sada posmatra. I prekrstila sam noge, vodeći računa da mi haljina ni u jednom trenutku ne ode iznad kolena. NJegov se lakat naslonio na prozor. Izgleda da je gledao kroz prozor. Ali tamo se više ništa nije moglo videti, jer je već bilo palo veče. Ako je gledao kroz prozor, mogao je videti samo svoje lice u staklu. Kakvo je zapravo bilo njegovo lice? Skoro da ga, iz nekog razloga, nisam ni pogledala kada je ušao. Sve čega sam ostala svesna, iz onog jednog kratkog pogleda, bile su neke sasvim svetle oči, sa puno sitnih bora okolo. Ali čovek nije bio star. To verovatno znači, mislila sam, da se često i puno smeje. Inače ne bi imao sve one sitne bore. Ali sada je samo ćutao, i zurio u ono crnilo prozora. Da li mu je to teško padalo, to ćutanje? Neko ko voli puno i glasno da se smeje, verovatno ne može uživati u tome da samo tako sedi i ćuti. Bog zna gde putuje. Pogledala sam na sat. Najmanje još dva sata. Toliko je naime trebalo putovati do prvog sledećeg većeg grada. Jer ovaj je čovek svakako putovao u neki veliki grad. Izgledao je kao čovek iz velikog grada.

Ja, naravno, nisam znala imena svih tih gradova kroz koje smo prolazili, i ona mi nisu značila ništa osim neodređenog uobličavanja zvukova u glavi. Bio je to, u ono vreme, samo delić misterije koja se događala svaki put kada bih putovala po dalekim, nepoznatim zemljama. Prazan prostor uma. Nepostojanje uspomena. Niko sa kim sam ikada pričala nije se rodio, niti umro u ovom kraju. Niko tu nije bolovao. Niko me ovde nije ostavljao. Niko mi se ovde nije obratio ni na koji drugi način, osim uljudnim osmehom u vozu. Ili pažljivim prebrojavanjem kusura. I to je bilo sve što sam znala o tom tamo crnilu, iza prozora.

Iznenada, postadoh, sred onih misli, svesna činjenice da je čovek nešto rekao, i zatim ućutao, očekujući odgovor. Nisam imala pojma šta je rekao. U kupeu je, kao miris koji se lagano gubi, i dalje stajao zvuk tog glasa, ali ne i smisao onih reči. Takva je stvar sa stranim jezicima, ponekad. Reči su lake, bestežinske, jer ih nije izgovarao niko, učeći nas da hodamo, plivamo, vezujemo pertle…

Spustih knjigu na krilo. Čovek se smešio, a u njegovoj ruci stajala je kutija čokoladnih bombona, ispružena ka meni. On me je, naprosto, ponudio čokoladom. To je bilo to. Imao je zaista vrlo svetle i vrlo nasmejane oči. A čokoladna bombona bila je taman takve veličine da se ugodno rastapala u ustima, i da ne morate činiti nikakve velike, neprijatne pokrete vilicom da biste je savladali.

Mislila sam o tome šta da učinim ako mi ponudi još jednu bombonu, što će svakako učiniti. Ako ga odbijem, izgledaću kao neko ko je krut i ko zapravo želi da prekine bilo kakavu komunikaciju. Odbijanje druge bombone moglo bi se shvatiti kao da ne osećam ni mrvu zahvalnosti za onu prvu bombonu, već, naprotiv, želim pokazati da mi je takvo zbližavanje u vozu neprijatno i strano. Ali, ako pak uzmem drugu bombonu, onda je stvar već otišla predaleko…? Nema razloga da ne uzmem onu kutiju iz njegove ruke i ne pojedem sve. Posle druge bombone, neminovno ćemo početi da razgovaramo. Jedna bombona samo je znak da je čovek lepo vaspitan, i da ja to shvatam. Druga je već kontakt.

– Hoćete li još jednu? – reče utom čovek. – Ako već satima ne mogu zapaliti cigaretu u ovom vozu, onda mi je nekako najdraže da svoje muke prekratim čokoladama.

I nastavio je da se smeši na mene, onako, samo očima.

– Potpuno vas razumem – rekoh, uzimajući još jednu čokoladicu. – I ja bih sada najradije zapalila cigaretu, ali, to nažalost nije moguće.

– To vam je tako – nastavi on. – Da se u ovom vozu, kojim čudom, sme pušiti, ja možda ne bih ni tri cigarete zapalio tokom celog puta. Ali, ovako, kad ne smem, verujte mi, ja zapravo samo na to mislim.

I zatim smo razmenili taj urotnički pogled. Tačno sam znala šta on od mene očekuje. Ili sam samo ja verovala da on to od mene očekuje. A opet, ako to ne kažem, izgledaću zaista kao neko ko nema ni najmanje razumevanja.

– Gospodine – rekoh, spuštajući glas do granice tajnovitosti i povučena iznenadnim napadom hrabrosti – možemo zaključati kupe, otvoriti prozor i zapaliti po cigaretu. Kondukter je već prolazio, voz se uskoro neće zaustavljati, niko neće saznati za naš mali greh…

Izgovorivši ovu rečenicu, shvatih da tako nešto, na sopstvenom jeziku nikada ne bih mogla da kažem neznancu. Zvučalo bi previše tegobno, gotovo izazovno reći nešto takvo… niko neće saznati za naš mali greh.

No, činilo se da njega ove finese ne zanimaju previše. Radosno je dočekao moju zamisao, gotovo kao da je samo to čekao. Ustao je, zaključao kupe, navukao zavese i raširio ruke ka meni, sa gestom koji je trebalo da znači nešto kao: Šou može početi!

Kako je život čudan, pomislih. Još malopre ga nisam smela ni pogledati u oči, a sada, evo nas, zaključani smo i skriveni u onome što sam sama nazvala našim malim zajedničkim grehom.

I tako je, eto, počelo nešto što će, samo par sati kasnije, učiniti da ne izađem na svojoj stanici, već produžim dalje, do nekog mesta u koje nikada nisam nameravala da odem, a koje se – to nikada neću zaboraviti – zvalo Venesla. U satima koji su usledili nakon zaključavanja našeg kupea, a pre moje odluke da ne izađem u gradu u koji sam putovala, on mi je ispričao o sebi više nego što bih mogla i pomisliti da se u tako kratkom vremenu može ispričati. Popušili smo mnogo cigareta i pojeli sve njegove čokolade. Garp je ostao tamo gde je i bio, pitajući se kakav je to plan po kome njegov život iznenada počinje da teče. Ispostavilo se da čovek sa svetlim očima uopšte nije iz velikog grada. Venesla je, rekao je on, sasvim malo mesto, ali ima predivnu riblju pijacu koju svakako moram videti. U Venesli je najbolje to što se, pred zoru, oseća čaroban miris mora, dodao je.

On je živeo u jednoj od onih malih kuća na brdu, pomalo iznad čitavog grada, i ako bih izašla ispred njegovih vrata, izgledalo je kao da stojim na terasi sa koje se pruža vidik na čitavu Veneslu. Nije to baš bio neki vidik od koga zastaje dah, ali u sumrak, valjda, svi gradovi izgledaju lepo. A mi smo tamo stigli nekako u to vreme.

Bio je veoma vešt u spremanju hrane i činio je to brzim i spretnim pokretima nekoga ko zapravo uživa da kuva za druge. Kuhinja je mirisala na neobične začine i na jesen.

Nešto kasnije, dok smo, onako siti, sedeli jedno preko puta drugog, i šarali prstima po stolu, čovek poče da mi priča o svojoj majci.

– Bila je vrlo neobična i tvrdoglava – otpoče on. – Sećam se, još kada sam bio dete, sa njom uopšte nije bilo mogućno napraviti bilo kakav kompromis. Ako bi se ljutila zbog nečega što sam uradio, naprosto bi mi rekla: “Idi! Skloni mi se s očiju!” A ja sam želeo da se prepirem, i želeo sam da je ubeđujem. I tako je ostalo tokom celog njenog života. U starosti je postala opsednuta smrću, sopstvenom smrću i pogrebom. Stotinu puta mi je davala sve instrukcije o tome kako želi da bude sahranjena. Sela bi preko puta mene, pogledala me ozbiljno i rekla: “Dobro, da čujem, kako će izgledati moja sahrana?” Nije vredelo da kažem kako smo to prošli već stotinu puta. Želela je da bude sigurna da sam sve zapamtio.

– I, kakvu je to sahranu želela?

– Pa, neuobičajenu, u izvesnom smislu – nastavi čovek. – Želela je, pre svega vrlo skroman kovčeg. Nikakav pogrebni zavod, ništa takvo. Sve sam morao da uradim sam. Da je obučem u haljinu koju je za tu priliku izabrala, tamno plavu haljinu sa sitnim belim cvetovima, da je zatim odvezem u grad u kome je rođena i tamo je sahranim. Do tamo je, međutim, nisu smela voziti pogrebna kola. Morao sam da obećam da ću to uraditi sam. Zatim, nije želela nikoga na sahrani, samo najužu porodicu. I nije želela mnogo cveća. Ali, najteži od svih zahteva bio je taj da nikakav stranac ne sme nositi njen kovčeg. Niko ko je za to plaćen.

Čovek je svoju priču govorio lagano, a na njegovom licu, za to vreme, mogla se videti neobična mešavina svakojakih osećanja. Na trenutak bi izgledalo kao da mi priča neku dobru šalu, a odmah zatim, oči bi mu se ispunile suzama i bilo je jasno da govori nešto što ga duboko pogađa. Pomislih da su prave, najteže stvari zapravo uvek takve: kasnije, kad ih prepričavamo, one imaju onu crnohumornu notu koja ih i čini onim što jesu.

– Jednog dana su mi javili da je umrla. Otišao sam tamo i video je kako leži, pogleda čvrsto usmerenog ka plafonu. Niko nije zatvorio njene oči dok ja nisam došao. Zapravo, vrlo je teško razumeti da nečije otvorene oči ne vide. Sve dok nisam spustio njene kapke, činilo mi se da može videti kako prilazim i gledam je. Tačno sam znao gde je njena tamno plava haljina, i sve ostalo u šta ju je trebalo obući. Zapravo, najgore je bilo sa čovekom iz pogrebnog zavoda. Uopšte nije bilo lako objasniti mu da ne želim nikakvu pomoć od njega. Kupio sam taj sanduk, dovukao ga u kuću, podigao majku i stavio je u sanduk. Nisam znao šta da činim sa njenim rukama. Da li da ih stavim pored tela ili da ih prekrstim na grudima. Nisam imao nikakvu određenu instrukciju u vezi sa time. Pomislio sam da ruke na grudima deluju previše ceremonijalno i da joj se to verovatno ne bi dopalo. Naprosto sam stavio njene ruke kraj tela. Tako je izgledalo prirodnije. Zatim sam morao da iznajmim kombi. Kovčeg ne bi mogao da stane u moja kola, nikako. Uneo sam kovčeg u kombi. U tome mi je pomogao čovek koji se poslednjih godina brinuo o njenoj bašti, verovao sam da je to u redu. Bili su bliski, ona mu je često spremala kolače i dopuštala mu da uđe u kuću i popije čaj sa njom. Vozio sam nekoliko sati do mesta u kome je rođena moja majka. Negde pred kraj puta bio sam već jako umoran i mislio sam, ako sada sletim sa ovog puta i poginem, šta li će pisati u policijskom izveštaju, da li je u nesreći stradala jedna ili dve osobe. Jer, bila bi tu zapravo dva mrtva tela, zar ne? Prenoćio sam, posle mnogo godina, u kući u kojoj sam rođen. Majku sam prvo nameravao da ostavim u kombiju, a onda mi se, tokom noći, učinilo da to nije u redu. Ali nisam znao kako da je sam iznesem iz kombija i unesem u kuću. Nisam mogao sam da unesem kovčeg u kuću, a nije dolazilo u obzir da bilo koga iz okolnih kuća budim radi toga. Napokon sam odlučio, otvorio kovčeg, podigao majku i preneo je u kuću. Stavio sam je na krevet u drugoj sobi. Poravnao njenu haljinu. Pokrio sam je jorganom, kao da je to imalo nekog smisla. Čak sam joj i cipele izuo pre no što sam je stavio u krevet. Mrtvoj ili ne, sigurno joj se ne bi dopalo da leži u krevetu sa cipelama na nogama. Nakon toga, uspeo sam čak i da spavam neko vreme. Bio sam zapravo zadovoljan, činilo mi se da sam sve do tada uradio kako je trebalo. Ujutru sam je opet vratio u kovčeg. Da, moram ti reći i ovo, bio sam na neki smešan način iznenađen da se ona u toku noći uopšte nije pomerila. Ležala je ujutru tačno onako kako sam je ostavio. Sve u svemu, sahranio sam je na malom groblju u tom gradu. Cveće sam nabrao na obližnjim livadama i zapravo napravio jedan sasvim lep buket. Ne znam šta bih radio da je bila zima. Verovatno bih poneo samo suve, promrzle grane do njenog groba. Kovčeg smo nosili ja i još tri čoveka iz naše ulice, ljudi koje je ona dobro poznavala i čije joj prisustvo nije smetalo ni kad je bila živa. Mada joj je toliko mnogo ljudi zapravo bilo mrsko. Verujem, ipak, da bi bila zadovoljna kako sam sve to obavio. Sveštenik, onaj isti sveštenik koji se na početku na mene ljutio kada sam mu rekao da sve moram obaviti sam, na kraju je izgleda promenio mišljenje. Jer, dok smo se vraćali sa groblja, pogledao me je onako blatnjavog od kopanja groba i rekao: “Svako bi trebalo ovako da sahrani svoju majku”.

Jasno sam videla – dok je ovo govorio, njegove su oči bile prepune suza. Nije se naročito trudio da ih prikrije. Pustio ih je da se polako spuštaju niz obraze, ka usnama, i kada je prva suza stigla do usne, on ju je naprosto liznuo.

– Slano, zar ne?

– Da, slano – nasmeši se on, očima sada još svetlijim, od onih suza.

Neke stvari uzaludno je naknadno objašnjavati. Razmišljati o tome odakle smo izvukli osećanje koje smo izvukli. I šta nas je na to navelo. Neke stvari naprosto nemaju objašnjenje, osim onda, i samo onda, kada se događaju. To je bila jedna od takvih stvari. Ustala sam i obišla oko stola. Prišla mu, krenula ka njemu prvo rukama, a zatim i čitavim telom, zagrlila ga svime što sam imala. I vrlo polako pila sa njegovog lica suze. Bili su to prvo sasvim sitni jecaji koji su drhtali negde po sredini moje bluze, zatim se čitavo njegovo telo treslo od plača kakav se u životu događa samo nekoliko puta, zatim se polako sve smirivalo i osetila sam kako postaje svestan mojih prstiju u svojoj kosi, na vratu, na licu.

Naredna dva dana i noći proveli smo uglavnom u krevetu. Njegovu majku više nijednom nismo pomenuli, niti bilo šta drugo što bi moglo biti mučno. Smejali smo se i prepričavali jedno drugom smešne i zabavne događaje iz naših života. Pričao mi je o tri žene sa kojima je živeo i od kojih je svaku, pre ili kasnije, ostavio. O tome da dugo nije mogao odlučiti čime će se baviti u životu, što je molitve njegovog oca dovodilo u konfuziju. Skuvao je sledećeg dana još jedan lep ručak i otpevao mi nekoliko pesama koje voli. Stigli smo još da pomenemo nekoliko knjiga, da jedno drugom ispričamo o svojim najboljim prijateljima, onima kojima ćemo čitavu ovu epizodu jedino smeti da poverimo, pokazali smo čak jedno drugom po nekoliko fotografija iz svojih života sa one strane sna, trudili smo se da ne gledamo previše često na sat, ponašali smo se kao ljudi koji su u prostoru zaštićenom od svega, pa i od proticanja vremena.

Ali moja dva dana su prošla i trećeg jutra ja sam polako počela da sakupljam svoje stvari koje su se volšebno razmilele svuda po njegovoj kući. On je stajao u kuhinji i ćutke mi pravio nekoliko sendviča za put. Onda se okrenuo i kazao:

– Upravo sam razmišljao o tome kako je šteta što moraš da odeš.

Ali ovo nije bio poziv da ostanem. Ovo je bilo upravo to što je rekao – jedna misao koja je u času izgovaranja bila pomalo bolna, ali sa kojom se mirio.

Još smo se neko vreme ljubili u toj kuhinji, pre polaska, a onda je već bilo kasno za bilo šta, osim da se pođe. Nekoliko trenutka pre no što smo pošli, imao je neku sumanutu ideju o tome da ponovo odemo u krevet, ali smo oboje znali da je to bila samo šala.

Nad Veneslom je sijalo hladno jesenje sunce i nije bilo mnogo ljudi na ulicama kojima smo prolazili. Shvatih, hodajući prema železničkoj stanici, da zapravo nisam ni stigla da vidim taj grad, ni onu riblju pijacu, ni bilo šta po čemu bih ga pamtila. Sve što ću uvek znati o Venesli biće kuća onog čoveka i pogled na grad sa njegove terase.

– Idi sad – rekoh mu u vozu.

Činilo mi se besmislenim da čeka još tih deset minuta, do polaska voza. Što se moralo dogoditi, neka se barem dogodi što pre, tako sam jedino mogla da razmišljam. Klimnuo je glavom, poljubio me još jednom, kratko, stisnutih usana, pomalo oborene glave i izašao. Duboko sam udahnula vazduh. Širom otvorila oči. I još jednom. I još jednom. Onda sam ga videla kroz prozor, samo još za tren, osvrnuo se, pogledao me i mogla bih se zakleti da je u njegovom pogledu bila neka čudna mešavina topline i straha. Ne znam jesam li uspela da mu se nasmešim. Ne verujem.

Bilo je jasno od samog početka da se tu ništa drugo ne može dogoditi. Naši su životi, po mnogo čemu, bili definitivno razdvojeni i nespojivi. “Dobili ste ono najbolje što ljudi mogu dati jedno drugom”, govorio je kasnije jedan moj prijatelj, pa ipak, to nije moglo smanjiti moju želju, u prvo vreme zastrašujuće jaku, da ponovo budem tamo, u onoj kući, i gledam ga kako sprema večeru za nas. Napisala sam mu tih dana nekoliko pisama koje neko ko drži do sebe nikada ne bi napisao. Ali ja sam uvek verovala da ponos u ovim stvarima ne igra naročitu ulogu. Napisala sam mu koliko mi nedostaje i kako je dovoljno da pomislim na njegov glasni, zarazni smeh, pa da me obuzme silna čežnja za njim. Napisala sam da i tako daleko od njega mogu jasno osetiti miris njegove kože. Napisala sam mu da sanjam sve one stvari koje smo jedno drugom grozničavo šaputali u mraku.

Od njega je, posle nekog vremena, stiglo samo jedno pismo. Prilično kratko i prilično nejasno za mene, u ono doba. Danas, međutim, tačno znam šta je želeo da mi poruči. U pismu je stajalo ovo:

“Probudio sam se pre dve noći, u mraku, i shvatio da je moj jastuk mokar od suza. S naporom sam pribrao sva osećanja, sve ono što je želelo da se rasprši, pobegne, da ponovo potone u san… Polako sam prikupio deliće tog sna. Učinilo mi se da sam u snu video neke slike iz svog detinjstva, neka mesta i neke događaje, i sve je to, na neki neobičan način, bilo obojeno emotivnim prisustvom moje majke. Sećam se da sam u snu rekao sebi: Ovo je sada gotovo. Sve scene iz tog sna prikazivale su samo lepe momente sa njom. Nije bilo više nikakvih drugih osećanja osim najobičnije i najčistije ljubavi. Bio sam očišćen od ljutnje. Sa nekom konačnom tugom prihvatio sam da moje majke više nema. Ali sam znao da sada ove slike imam zauvek u sebi. One su od tog trenutka postale moje vlasništvo. Deo mene. I to je bilo dobro.”


Jelena Lengold je rođena 1959. u Kruševcu. Do sada je objavila jedanaest knjiga, šest zbirki poezije, četiri knjige priča i jedan roman. Zastupljena je u mnogim antologijama poezije i priča, a prevedena je i na više stranih jezika. Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu “Đura Jakšić”. Za zbirku priča Vašarski mađioničar dobila je nagrade “Biljana Jovanović”, “Žensko pero”, “Zlatni hit liber” i Nagradu EU za književnost. Za knjigu pesama Bunar teških reči dobila je nagradu “Jefimijin vez”. Živi u Beogradu.

 

 


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Jelena Lengold – Jebaća mašina (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes Amatoria.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Ranko Trifković – Ursa i učkur

Slobodan Martinović – Zapis iz ležaljke

Jelica Kiso – Vitomirova praznina

Ostavite komentar