Image default
Proza

Milena Živkov, Broj 37

Broj 37

–     Svucite se, moramo ponovo da snimamo.

–     Zašto ponovo, pobogu?

–     Nisam dobro uhvatio levo plućno krilo.

U svlačionici je bilo hladno, jer je prozor sve vreme bio otvoren. Moralo je tako jer su lekari smatrali da se virus širi vazduhom. Na televiziji su stalno govorili da često provetravamo prostorije. Njoj izgleda ni to nije pomoglo. Dobila je blagu temperaturu i još neke tipične simptome i sutradan je već bila u Kovid ambulanti.

Njen redni broj ispred ambulante bio je 37. Ovaj broj je podsetio na atmosferu logora gde su ljudi izgubili lična imena i pretvoreni u brojeve. Broj 37. Mogao je to da bude i broj u loto izvlačenju, ako se samo pogleda sa vedrije strane. Možda bi mogla i tako da razmišlja. Možda bi to bio sedmi, željno iščekivani broj koji bi nekom srećniku mogao da donese veliku sumu novca koja bi mu rešila sve finansijske probleme.

Život u maloj sredini ima svoje prednosti i mane. U roku od nekoliko sati svi su čuli da je kovid pozitivna. Usledili su brojni pozivi i poruke. Nikome nije odgovarala na njih. Čak i sada, dok se ponovo skidala, iz njene tašne čula se vibracija mobilnog telefona. Neko je bio uporan, baš poput ovog virusa.

Svukla se i ponovo sačekala da joj naprave novi snimak pluća u nadi da će ovog puta biti uspešniji.

Još jedno nepotrebno zračenje, pomislila je.

Ništa nije mogla da uradi po tom pitanju. Pomirila se sa činjenicom da mora da ponovi snimak.

Setila se kada su joj jednom, kada je bila mnogo mlađa, na jednoj privatnoj klinici snimali stopalo koje je povredila na treningu. Nakon snimanja, prišla joj je vidno uznemirena medicinska radnica, koja je upitala da li je možda trudna. To pitanje postavila joj je tek nakon snimanja. Veliki propust za jednu privatnu kliniku na dobrom glasu koja je još bila i poprilično skupa. Sada joj je ponovo prošlo kroz glavu da su i ovog puta propustili da joj postave to pitanje. Zar im je stvarno izgledala toliko staro da su smatrali da je pitanje potpuno besmisleno?!

Ćutke se oblačila sa nekom pritajenom tugom, što zbog bolesti koja ju je zadesila, što zbog činjenice da je očigledno počela vidno da stari.

–     Javićemo Vam rezultate telefonom. Budite strpljivi. Nemojte Vi nas zvati, mi ćemo Vas – rekla joj je prilično neljubazna medicinska sestra.

–     U redu. Doviđenja – uzvatila joj je rezignirano, kao da je ti rezultati nisu ni zanimali. Kao da se radilo o nekoj drugoj, njoj potpuno nevažnoj osobi.

Nije sačekla otpozdrav. Izašla je u dugačak hodnik u kome su takođe svi prozori bili otvoreni. U hodniku su bila tri starija muškarca. Jedan od njih obratio joj se sa podsmehom:

–     Izvinite gospođo, zašto ste se toliko zadržali unutra? Ovi pre Vas bili su mnogo brže gotovi.

–     Morali su da ponove snimak, prvi nije bio validan – ljubazno mu je odgovorila.

–     Vi mora da ste baš fotogenični!

Muškarci su počeli grohotom da se smeju. Uputila im je prezriv pogled i ćutke napustila čekaonicu.


Milena Živkov je rođena u Kikindi 1989. godine. Osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik. Kratke priče je počela da piše kao student.

Radila je kao profesorka srpskog jezika i književnosti i kao urednica kulturnog programa u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“ u Kikindi.
Objavila je zbirku kratkih priča „Mehur od sapunice“ koja je nagrađena na konkursu Prva knjiga Banatskog kulturnog centra i grada Kikinde.


Autorka naslovne slike: Erna Paljevac

Povezani članci

Zoran Skiljević, Legenda o svilenom i četrdeset vrdalama

Lidija Dimkovska, Rezervni život

Bojana Draganić, Sam

Ostavite komentar