Image default
Reč i misao

Jelena Pilipović, Vergilijev dar

Vergilijev dar

*Tekst je odlomak iz monografije Vrt od slova – Platonova misao i Vergilijeva idilična poezija (Službeni glasnik – Filološki fakultet, 2020), u kojoj autorka uspostavlja intertekstualne veze između Ekloga, prvog dela velikog rimskog pesnika, i Platonovih dijaloga, zasnivajući njihov simbolički susret na fenomenu anagogije, uspinjanja ili hoda duše ka nadnebesju.

Piše: Jelena Pilipović

Ovamo, dečače divni, dođi: ljiljane za tebe,
U korpama punim, evo, donose Nimfe. Blistava Najada
latice maka i blede ljubičice za tebe bere!
Sa miomirisnim cvetom kopra narcise spliće,
Za tebe kasiju i druge divlje trave u venac svija,
Mekanu resnicu boji žutim cvetom lepirnjače.
Jabuke, paperjastim prekrite maškom, ubraću sam,
A kestenje – Amarilida koje je volela moja. Poput voska
žute šljive ukras tom voću će biti. I vas, lovori,
braću, i tebe, što uz njih si, mirto – tek kad se spletete
u jedno, sjediniće se vaši mirisi blagi.
Ekloge, 2.45-55

Sjedinjenje lovora i mirte krije u sebi alegorijsku sliku sjedinjenja Apolona i Venere,1O organskoj vezi seksualnosti flore – biljke, cveta, ploda – pogledati: Thornton 1997: 140 – 146, kao i Calame 2002: 181 – 186. budući da su dve miomirisne biljke prepoznatljivi fitomorfoni dva božanstva. Splitanje u jedan venac, koji dovodi do stapanja blagih mirisa, predstavlja i simbolički opis stvaranja poezije – splitanja reči u jedan venac, koji dovodi do stapanja značenja. Darovi prirode, koji se nude Aleksidu: cvet ljiljana, maka, ljubičice, narcisa, kasije, resnice, plodovi jabuke, kestena, šljive docvetavaju i dozrevaju u različita godišnja doba, od ranog proleća do kasne jeseni i, u realnom vegetativnom ciklusu, nikada se ne mogu naći u istoj korpi ni u istom vencu. Ove posebne korpe, kojih ima više baš kao što i pojedinih pesama Ekloga ima više, i ovaj poseban venac, jedinstven baš kao što je i celina zbirke jedinstvena, simbolišu samodarivanje kojim se Vergilijeva poezija prepušta čitaocu, sagledavajući sebe kao poklon koji je njemu, kao svojevrsnom ljubljeniku pesme, namenjen koliko i „dečaku divnom“, ljubljeniku pastirovom. Okupljeni u isti naramak, cvetovi i plodovi koje Koridon nudi ne obećavaju samo uživanje oka, ukusa i mirisa, nego i bezvremenost. Intertekstualno, arkadijski dar bezvremenosti ima književne pretke u cvetnom vencu koji takođe spaja nespojiva godišnja doba u Teokritovim Idilama (3. 21 – 23, 11. 56 – 9), kao i u bajkolikom vrtu homerovskog kralja Alkinoja (Odiseja 7. 112 – 126), koji stapa nicanje, listanje, cvetanje, dozrevanje, opadanje u čudotvornom simultanitetu.2Idile 11. 56 – 9, Odiseja 7. 112 – 126. Vid. širu analizu u Pilipović 2005: 85 – 7 U ovom deliću predstavljenog sveta Ekloga tako se gradi snoviđenje o ukidanju vremena, o poništavanju kruga života i smrti.

Helenistički i rimski pesnici često su svoja dela završavali izabranim pojedinostima iz svoga životnog ili tvoračkog puta, udarajući na konačan tekst svojevrstan pečat, neponovljiv i ličan. Ispovedni se epilog, autopoetički ili autobiografski, stoga i naziva sfragida. Samozatajan, Vergilije ni u sfragidi Ekloga ne progovara u prvom licu, ali ipak to čini iz ugla tvorca dela. Svoje stvaralaštvo opisuje jezikom simbola kao kotaricu koju je pleo, texit:

Dosta je, boginje, pevao pesnik vaš, od sleza
nežnoga, sedeć, kotaricu pleo! Vi, Pijeride,
sve što se može učinite za Gala – Gala, prema kome
ljubav moja svakim časom raste, kao što, s proleća
ranog, jova zelenim izdancima buja. Ustajmo:
nad raspevanima se često duboka nadvije senka,
Duboka senka smreke; i plodove im nagrize sen.
Pođite kući site, veče se spušta, pođite koze.
Ekloge 10. 70 – 77

Dar ponuđen divnom dečaku, Aleksidu, otkriva se kao naveštenje simboličkog dara koji sam tvorac Ekloga nudi čitaocu. Naime, Vergilijeva metapoetika razasuta unutar zbirke ukazuje pre svega da poezija može biti spoj heterogenih uživanja – dar u kome se nalazi i voće i cveće, i svakovrsni mirisi i ukusi:3Metafora poezije kao korpe pune plodova dominira Eklogama – II, X može sadržati i čulna i natčulna, i iracionalna i racionalna, i katastemična i kinetička4Upotrebljavam tehničke termine Epikurove etike, potcrtavajući time njeno prisustvo u delu. Katestematična, uživanja u mirovanju, pre svega su ataraksija i aponija, dok su kinetička mnogo razgranatija. uživanja. Darovi vanvremene prirode mogu, međutim, biti i metaforički opis Vergilijevog intertekstualnog postupka: pretkivanje pesničkih tkanja nastalih u različitim epohama vodi svojevrsnoj atemporalnosti – vanvremenosti – novoistkanog dela, teksa.

U Eklogama koje pesnik, pišući, metaforički tek sadi, da bi u čitaocu pustile izdanak, nalaze svoje mesto i odavno dozreli plodovi, poput Hesiodovih ili Homerovih stihova, biljke koje su punom cvatu, poput Teokritovih pesama, kao i stabla sa kojih se ubira sočno voće, poput Platonovih dijaloga. Metapoetska upotreba vegetativnih metafora ima prethodnika u metapoetskoj alegorizaciji biljaka u Vencu Meleagra iz Gadare, skupini epigrama, nastaloj između 100. i 70. g. st. e., koja predstavlja verovatno najdrevniji deo Palatinske antologije. U proemiju svoga Venca, Meleagar svakog od izabranih pesnika poistovećuje sa po jedinim cvetom, ili nekim drugim delom biljke, uplićući tako u svoj venac Sapfine cvetove „retke možda, no sve ruže same“, Kalimahovu „slatku mirtu, uvek punu gustog meda“, „novorođene izdanke“ koje zvezdoznanac Arat odseca sa „palmovog stabla što do neba seže“.5Palatinska antologija4.6:Σαπφοῦς βαιὰ μέν, ἀλλὰ ῥόδα; 4.21–22: „ἡδύ τε μύρτον Καλλιμάχου, στυφελοῦ μεστὸν ἀεὶ μέλιτος“; 4.49–50: ἄστρων τ᾽ ἴδριν Ἄρατον ὁμοῦ βάλεν, οὐρανομάκεως φοίνικος κείρας πρωτογόνους ἕλικας“. Sve pesnike tako sabira u jednu zbirku cvetova ili antologiju.6Sama reč antologija u značenju „izbor vrednih ili značajnih pesama“ prvi put se navodi tek u Sudinom leksikonu, u lemi posvećenoj Diogenijanu, jednom od poznih sastvaralaca Palatinske antologije, a slično značenje može se pripisati Stratonu Epigramatičaru. U ranijim upotrebama, pre svega kod Aristotela (Historia animalium 6. 28b32) i Plinija Starijeg (Historia naturalis 21. 13), znači prevashodno sakupljanje iz cveća, te se povezuje sa pčelama, premda može označavati i zbirku cveća.

Dok pastir svome ljubljeniku u Drugoj eklogi nudi korpe prepunjene najprimamljivijim cvećem i plodovima, dar koji je i hedonistički splet mnogih uživanja i intertekstualni splet mnogih književnih tvorevina, „pesnik Pijerida“, unutrašnji autor, u završnim stihovima Desete ekloge, plete i, prećutno, nudi korpu koja još nije ni dovršena, a kamoli nečim ispunjena. Ako je tekst tek kotarica u koju imanentni pesnik, dovršivši svoj posao, ne stavlja ništa, onda je praznina upisana u stvaralački postupak. Kao nešto što zahteva da bude napunjeno – možda voćem, možda cvećem… – kotarica, jezikom simbola, iskazuje želju teksta za sadejstvom čitaoca.

*Preuzeto iz: Jelena Pilipović, Vrt od slova – Platonova misao i Vergilijeva idilična poezija, Službeni glasnik – Filološki fakultet, Beograd, 2020, poglavlje „Bezoblačni svet?“ , str. 30 – 33.

 


Foto: Anđelko Vasiljević

Jelena Pilipović (Beograd, 1972) redovna je profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na kome je stekla zvanje magistra, kao i doktora nauka, dok je postdoktorsko istraživanje na Institutu za antroplogiju i istoriju antičkih svetova u Parizu privedeno kraju radom Transfiguracije erosa – mnogolikost fenomena ljubavi u Sapfinoj poeziji (Les transfigurations de l’éros – le polymorphisme du phénomène d’amour dans la poésie de Sappho). Objavila je monografije Orfejev vek (2005), Locus amoris – dijaloško čitanje Sapfine poezije (2014), Ka lepoti – erotološko čitanje Sapfine poezije (2016), i Vrt od slova –  Platonova misao i Vergilijeva idilična poezija (2020), kao i mnogobrojne naučne radove na srpskom, engleskom i francuskom jeziku, poglavito posvećene sagledavanju antičke književnosti u svetlosti savremene teorijske misli. Dobitnica je „Istraživačke nagrade grada Pariza“ (2012) i „Nagrade Nikola Milošević“ za najbolje delo u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije (2016), a romanu Divotnice (2018) dodeljena je „Nagrada Veselin Lučić“ kao najboljem književnom ostvarenju Univerziteta u Beogradu.

 

Članak koji ste upravo pročitali je bio besplatan, ali je na njega utrošeno vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Povezani članci

Radmilo Anđelković – Sudaranje

„Junak našeg doba” i demonizam

Vilijam Blejk, naš savremenik: proročki vizionar ili revolucionarni prorok?

Ostavite komentar