Image default
Proza

Jovana Kuzmanović, Devojka koja je volela fado

Devojka koja je volela fado

Piše: Jovana Kuzmanović

****************

Porto. Zašto bi se jedan brod zvao poput luke? Čak i ako je usidren. Postoji li na svetu ijedna lađa koja želi da zauvek pristane ili sve one žude za lutanjem, nepoznatim morima i širokim plavim prostranstvom… Ne znam i nikad neću saznati… To je jedna od onih stvari koje nam nekako s godinama usade kao vekovnu istinu, pa o njima više ni ne umemo da razmišljamo drugačije. A i ko će prozreti o čemu sanja jedan brod…

Znam samo da je „Porto“ godinama stajao usidren na obali Save, tik ispod Starog mosta, trpeći talase i vetrove, ne žaleći se na dosadu… Da bih jednog jutra, tek tako, shvatila da je nestao. Nije zatvoren, nije potonuo, već baš to – bez ikakvog objašnjenja i vidljivog razloga nestao je. Otplovio, valjda. Najzad slobodan… Ili sam bar u to želela da verujem.

Od tada mislim da su brodovi najbolja slika, ili, zapravo, odraz svih naših snova koji postoji u stvarnosti. I da ih, kao takve, jednom moramo pustiti da otplove… sami… sve do zvezda… Dok konačno ne pristanu u nekoj bestežinskoj luci, zauvek zaleđeni u hladnoći svemira, kao siluete na mesečini.

****************

„… Ona je imala tršavu riđu kosu koju nikakva traka nije mogla sputati. Pegav nos. Bledu, gotovo prozirnu kožu i pomalo koščate ruke izuzetno dugih prstiju. On je bio malo niži od nje, plavooki dečak, u njenim očima najlepši i nahrabriji na svetu, tamne kose i vedra osmeha. Kao u onoj pesmi. Sećaš se? Oči boje bogova… Onaj stari fado… Ma nije ni bitno, pustiću ti jednom… A i Mina ga često peva, samo obrati pažnju…

Nema to ni veze – bitno je da su njih dvoje jednog maglovitog jutra zajedno pobegli od kuće. Ukrali su ribarski brodić koji se zvao „Porto“. Porto znači luka – kapiraš? I odlučili su da otplove negde na kraj sveta.

Ne boj se, šaputao joj je. Uvek ću biti tu, kraj tebe. Uvek ću biti tvoj. Čuvaću te.

Ne bojim se, odgovarala je, zavlačeći čelo pod njegovu jaknu da bi se zagrejala, čvrsto ga držeći za rame, kao da se plaši da će je vetar i kiša odneti. Ničeg se ne bojim kad sam s tobom…

Kao da ni sâm ne veruje u svoje reči, stiskao joj je prste kao da će ih slomiti, uplašen od pomisli da će se ona odjednom predomisliti i tražiti da je vrati kući. Šakama je pokušavao da joj obuzda kosu, grčevito joj grlio ramena… A ’Porto’ je plovio, ćutke, klizeći po pučini kao po površini nekog modrog sna…

Niko ne zna šta je bilo dalje… Neki kažu da se ona uplašila od tolikog pritiska, da ju je njegova ljubav gušila i da se namerno jedne večeri bacila u talase jer nije videla drugi izlaz. Drugi pričaju da joj se uže s palube obmotalo oko noge i povuklo je. Okliznula se i pala preko ograde. Šta je istina, nikad nećemo saznati. Njena riđa kosa rasula se kroz talase, bela haljina vijorila je oko bledog, mršavog tela kao neka utvarna morska životinja, a poslednji zraci sunca ogledali su se u njenim i dalje širom otvorenim očima… Bila je potpuno sleđena, kao da lebdi negde u dubokom svemiru.

Potpuno slomljen, on više nije jeo, nije čak ni pio vodu. Jecao je ležeći na palubi, sâm na brodu koji je nastavio da plovi nošen vetrovima…

I sada ga ponekad viđaju u magli – pravo je čudo kako se još nije nasukao na neku hrid. Ukleti portugalski jedrenjak…“

„Ako je bio uklet, zašto je onda gazda Marko nazvao svoj brod po njemu?“

„Ispričaću ti jednom. Ali znaš da romantične priče privlače goste, zar ne? Još kad uz to ubaciš lepu pevačicu, dobru klopu, još bolje vino, pa još i fado… Nije Marko blesav, zna on kako da zaradi…“

„A još ima i šankera koji ume da pripoveda…“

„Ne, ne, ne pričam ja to svakome. Samo lepim damama koje vole fado.“

Oboje su se zasmejali.

„Porto“ je bio usidren ispod Starog mosta; neugledan beli brodić, zastakljena sala, karirane plave zavesice, mali podijum, sve ukupno desetak stolova, ne više. Jedna lepa devojka, kratke, crne, kovrdžave kose, u uskoj, preuskoj crnoj haljini pevala je dubokim, polupromuklim glasom jednu od onih pesama kakve mogu da se slušaju samo uz teško, crno vino.

„Zbog koga dolaziš ovamo? Mora da ti je gitarista slomio srce, he-he.“

„Zašto misliš da dolazim zbog nekoga?“

„Pa zašto bi inače tako lepa devojka sedela sama za šankom?“

„Možda zato što voli dobro vino i dobru muziku?“

„I dobre priče?“

„To je samo trešnja na šlag.“

„Ne brini, neću da se mešam. To je tvoja stvar. Samo si mi simpatična. Volim devojke u cvetnim haljinama. Obožavam tvoj osmeh. Dopada mi se tvoja potpuno omašena, staromodna frizura. Jednostavno… podsećaš me na neka stara, bolja vremena… Još jednu čašu?“

„Još jednu, molim te.“

*************

„Znaš, ovo ti još nisam rekla… A posle svih ovih nedelja i meseci, red bi bio. Mada, znaš, malo sam pripita…“

„Mmm, slušam te.“ Nagnuo se prema njoj i dosuo joj još jednu čašu merloa.

„Neko koga sam volela, jednom davno, zaista davno, skočio je s ovog mosta, baš tamo, gore. Vidiš? Pravo u reku. Bila je zima. Nikad više nije isplivao. Nikad neću saznati zašto.“

Gledao ju je pomalo ispod oka kroz zadimljeni vazduh. Sala je mirisala na mešavinu duvana, riblje čorbe i nekog čudesno slatkastog parfema. Ili laka za drvo. Ko zna… Vrtelo mu se u glavi.

„Onda sam počela da dolazim ovamo. Da sedim dole na obali. Ponekad ponesem neki cvet i bacim ga u vodu, pa čekam da otplovi. Brojim odsjaje mesečine na talasićima. Slušam Minu kako pesmom boji veče i mislim na njega. Jedne večeri, pljuštala je kiša. Kao iz kabla. Jaka, uporna, hladna. Tada sam prvi put rešila da uđem na splav.“

„Sećam se, kao da je juče bilo… Kao da je neka rečna nimfa našla put do našeg brodića… I od tad te viđam svakog petka… Da li ti on još uvek nedostaje?“

„Ne znam. Mislim da ne. Ne umem to da objasnim. Volela sam ga, ali oduvek je bio čudan. Melanholik. I danas, kad čitam njegove pesme, uvek pomislim kako je to bio savršen način na koji je odabrao da ode s ovog sveta. Nije on bio osoba za kredite, stalni posao, musavu decu… Ovako uvek mogu da ga zamišljam kako plovi negde nizvodno… možda sve do mora… Uvek je voleo more.“

„Kako plovi i nikad se ne nasuče… Kao ukleti brod. Kao originalni ’Porto’.“

„Baš kao originalni „Porto“.“

„Možda si i u pravu. Možda to i jeste najsavršeniji način da se ode s ovog sveta. Niz vetar, niz talase, niz sve magle i neispunjene snove…“

**************************

„Ti si uvek bila iskrena prema meni. Hajde da i ja tebi onda nešto ispričam…“

„Naspi prvo još jednu.“

„Naravno.“

Neko vreme su oboje ćutali. Kao da je nakratko zažalio što je uopšte odlučio da joj se otvori. Slušali su Minu kako savršeno dubokim glasom izvodi neku prastaru stvar Amalije Rodriges.

„Ovu pesmu čak ni ja ne znam“, šapnula je da bi prekinula tišinu.

„Zar postoji neka takva?“ – zasmejao se. „Predivna je… Nego, znaš, ovo što ću ti reći malo ljudi zna… Ali, evo, tebi ću ispričati… I ja sam jednom davno skočio s ovog mosta. Baš ovde. Malo nizvodno. U suton… Uz onu nežnu polusvetlost pred kraj dana… Samo što ’Porto’ tad nije postojao. Gazda Marko se još mučio s nekom kafanom na Ibarskoj… pokušavao da zaradi za svoj životni san… Samo je povremeno dolazio da sedi na obali i posmatra galebove. I budale koje skaču s mosta.“

Ovog puta je bio red na nju da zažmiri. Pekle su je oči. Od duvana, od mirisa čorbe, od gorčine njegovih reči.

„Bila je tada u mom životu jedna devojka koja je mnogo volela fado. I volela je da pleše, sama, u zadimljenim kafićima. Džez-klubovi, Plato… znaš već i sama gde se izlazilo u to doba… A ja sam mnogo voleo nju. Nije mi verovala. Tvrdila je da nisam tip koji ume da voli. Da sam vetropirast, pisac koji nikad neće uspeti u životu, propali pesnik, da stalno izmišljam neke priče… Da ni pola onoga što kažem nije istina…

Da bih joj dokazao da sam ozbiljan, popeo sam se na most i skočio.

Srećom, nije bila zima. Srećom, umeo sam odlično i da skačem i da plivam. Srećom, u tom trenutku nije prošla nijedna barža. Srećom, gazda Marko me je video i izvukao iz reke.

Od tada smo nas dvojica postali nerazdvojni.

On je nešto kasnije ostvario svoj san: napravio je brod-restoran pod mostom, s muzikom kakvu voli, vinom kakvo voli i ženama kakve voli. Ja sam mu predložio da ga nazove ’Luka’, to jest ’Porto’, pošto je hteo mediteranski šmek, i da tako možda stavi tačku na svoja, a time i na moja lutanja. U međuvremenu sam batalio neuzvraćene ljubavi i ostao ovde da pričam priče ženama koje to umeju da cene.“

„Znači i ranije si voleo da pričaš?“

„Uvek. Takav sam. Istina, voleo sam i da izmišljam. A najviše od svega voleo sam kad priča nema kraj… Kad sve ostane otvoreno… Kapiraš?  Pa da svako može da izmisli neki kraj koji mu odgovara… Mislim da je to poenta umetnosti – da nikad ne otkrijemo istinu, već da svako može da nadogradi neke svoje snove, da uplete svoje srce. Da pružimo samo nagoveštaj. Kao dašak vetrića. Kao latica cveta koja nam sleti na dlan.

Pazi… Razumeo sam ja i nju – frustriralo ju je što nikad nije znala na čemu je sa mnom, nikad nije znala šta je bajka, a šta istina. Više od svega – bar je tako govorila – što nije mogla znati da li je stvarno volim… A ja sam bio zaljubljena budala. Nisam shvatao da nije problem u meni, već da samo treba da nađem ženu koja će umeti da živi snove sa mnom, bez potrebe da ih svodi na nešto tako surovo i šturo kao što je stvarnost. Devojku koja će od svetlosti mojih reči sagraditi sebi svet.“

„Šta je posle bilo s njom?“

„Pojma nemam. Obično volim da zamišljam kako se udala za nekog bankara ili sudskog činovnika koji ne bi znao šta su to slutnja ili čežnja ni da mu život zavisi od toga…“

**************************

„Već mesecima svakog petka dolaziš na ovo isto mesto… Sediš sa mnom za šankom, vidim da uživaš u muzici, piješ koje god ti vino sipam i slušaš moje priče… Otkrij mi svoju tajnu. Siguran sam da tu postoji još nešto što mi nisi ispričala…“

„Pa da i o tome ispredeš neku misteriju? Da i mene ukrcaš na neki ukleti jedrenjak?“

„Zašto misliš da bi to bilo toliko loše?“

Nije odgovorila, samo se zakikotala. Zapazio je da joj glas postaje nekako grublji kad se smeje, kao da ga boji neka gorčina iz dubine stomaka. A opet je delovala iskreno. Oči su joj blistale u polumraku. S druge strane, Minin glas je bio malo napukao od prehlade, pa je zvučala još senzualnije nego inače. Opijao ga je njen pomalo tvrd izgovor portugalskog i španskog, onaj večni slatkasti miris laka za drvo… Ili je ipak to bio parfem… Dunav se te večeri talasao jače nego inače, duvala je košava i nije mogao da ne primeti kako se koža devojke u crvenoj haljini s belim radama blago naježila ispod tanke tkanine.

„Znaš šta… nije ni bitno. Reci mi bar kako se zoveš?“

„Stela. A ti?“

„Luka.“

Ovog puta joj je smeh bio zaista zvonak, poput šake bakrenjaka. „Znači, ako želim da nađem svoju mirnu luku, ne moram daleko?“

On se nije smejao. Noktom je kopao po drvenom šanku spuštena pogleda. „A ja sam svoju sretnu zvezdu već našao…“

„Pleši sa mnom“, iznenada je tiho zamolio.

„Zar smeš da napustiš šank?“

„Kao da će iko da primeti…“

Čvrsto ju je privio uz sebe. Osećao je kako joj srce glasno bije uz njegove grudi, osećao je njen topli dah na svom vratu, prste na košulji… Minin opojni glas probijao se kroz pomrčinu, lepljiv i zanosan kao ponoćna vrelina leta. „Embarca en mí, que el tiempo es corto“ – „Ukrcaj se na mene, jer vreme nam izmiče…“

„Bio jednom jedan brod… Luka… i jedna zvezda“ – šapnuo je mazeći je po kosi.

„Ćuti… Dosta je bilo priča!“ – popela se na prste i lako ga dotakla usnama. Duboko je udahnuo… miris njenog parfema… ili je to ipak bio lak za drvo… Žena ili brod… zar je uopšte bitno – mirisalo je na zanos, smelost i uzdahe. Strastveno je počeo da je ljubi po vratu. Osetio je kako mu drhti u naručju. Nestali su i barmen, i pesnik, i propali samoubica, i pisac. Na podijumu je stajao samo jedan nesigurni, visoki, tršavi dečak kome klecaju kolena dok grli devojku u tankoj haljini, a ona ga steže oko vrata kao da će svakog trena nestati. Svetlost lampe slivala joj se niz kosu i leđa. Izgledala je kao vila… kao duh žene iz nekog minulog vremena… kao… zvezda…

************

Više ih nikad niko nije video. Neki su pričali da su se zajedno popeli na most i skočili u talase. Drugi da su se sakrili na prvom velikom turističkom brodu koji je naišao, kao slepi putnici, i otišli nekud… Ko zna gde. Sve do mora, verovatno. Samo se gazda Marko uvek pijano smejao, uvrtao brke i mrmljao nešto o ukletoj lađi koja će večno ploviti po Savi. Ili možda Dunavu. Ali samo kad duva košava.

A mesečina je i dalje obasjavala Stari most. I „Porto“. I neke lepe žene koje su tu dolazile jer su volele fado…

Sve dok jedne kišne večeri gazda Marko nije skupio konopce i podigao sidro. Kažu da je duvala košava, da je Mina pevala lepše nego ikad, a da je ledena svetlost zvezda obasjavala most i reku… i ukletu portugalsku lađu koja se nikad neće nasukati na hridi…


Jovana Kuzmanović (rođena 1979. godine u Beogradu) diplomirala je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevodi knjige za decu i razne tekstove sa engleskog na srpski i obrnuto, bavi se novinarstvom, lekturom i korekturom tekstova. Prevodila je, pisala i uređivala članke na engleskom i srpskom za časopise o računarima Kompjuterske igre, Bonus i Gamer i pisala članke o knjigama za decu (časopis za decu Veliko dvorište), kao i članke za Politikin Zabavnik. Trenutno radi kao prevodilac, lingvista i redaktor tehničke dokumentacije u preduzeću Continuum, piše tekstove za časopis Svet kompjutera i prevodi romane za decu u izdavačkoj kući Odiseja. Piše priče, eseje i poeziju i bavi se umetničkom fotografijom. Govori engleski i španski jezik. Objavljivala je eseje u časopisu “txt” (studentski časopis za književnost i teoriju književnosti), a priča “Apokalipsa danas” objavljena je u zbirci „Ljubav u mom srcu“ (CEKOMS, Kreativno pisanje, Beograd 2019). Živi i radi u Beogradu.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Nikola Zelenković – Žvaka

Ljiljana Pticina, Nedostojni samoubica

Lana Bastašić, Kako preživjeti generaciju

Ostavite komentar