Image default
Proza

Marija Kosovskaja, Sanduk

Sanduk

U Preobraženskoj ulici, u dvorištu elitnog stambenog kompleksa “Oblaci”, u gradu N. moskovskog predgrađa nalazile su se kante za smeće uredno ograđene metalnom rešetkom. U jednoj od njih udubljeno je nešto tražio Nikolaj Petrovič, niski i omršaveli čiča. Bio je uredno obučen u sive i smeđe boje, njegov tanak vrat, neobmotan šalom, nezaštićeno je virio iz okovratnika. Pored Nikolaja Petroviča tamanio je nešto iz konzerve mladi prljav i prost čovek, Sevka,  da li beskućnik, ili skitnica, u svakom slučaju – deklasirani lik.

– Razumem te, Petrovič! Ni ja ne bih tako mogao, kad žena zarađuje. Svaki čovek treba da ima neko zanimanje. Ali ne posao. Posao je za idiote koji se boje siromaštva. A šta je to tako strašno u siromaštvu? Uvek može da se nađe neka klopa – izvadio je iz kante kesu sa ubuđalom veknom, pocepao plastični omot i odgrizao sa strane na kojoj još nije bilo zelenkastih mrlja.

– Ljudske instinkte ne može da pobedi civilizacija- reče on punih usta, mašući veknom u vazduhu. Kad je završio sve što je bilo jestivo, iz džepa je uzeo bočicu sa natpisom “Pupoljci breze”, odvrnuo poklopac i popio.

– Eto ja, na primer, u duši sam sanjar. Moj posao je da razmišljam o univerzumu. Šta ja da radim što mi se smisao javi kad popijem. Žrtvujem se. Možda sam kao Hrist, samo što je on umro na krstu, a ja ću od votke.

Nikolaj Petrovič, činilo se, nije slušao Sevku, tresao je smrdljive kese i prebacivao smeće sa jedne gomile na drugu. Konačno je našao nešto i nasmešio se.

U blizini kanti zaustavio se crni grand čiroki. Zatamnjeno staklo se spustilo, iz moderne tame izvirilo  je  lice supruge Nikolaja Petroviča, Raise Stepanovne, sedefasto od šminke i puno silikona. Ona je neko vreme ćutke posmatrala muža. Odjednom vikne:

– Da li si ti potpuno skrenuo?!

Nikolaj Petrovič se namršti, nevoljno podiže ramena i nakostreši se kao vrabac.

– Gospođo, naravno, razumem, imate mandat, ali hajde budite malo blaži.

– Inteligentni ljudi – reče Sevka smireno, i čačnu zube dugim noktom malog prsta. Raisa Stepanovna značajno pogleda Sevku, a usne joj se izobličiše od nezadovoljstva.

– Ti si kao neki intelektualac? Takve intelektualce kao što si ti treba poslati van grada i spaliti u gasnim komorama da ne kvare vazduh!

– Divna ti je žena – reče Sevka i pogleda saosećajno Nikolaja Petroviča  – Hitler u suknji.

– Slav – obrati se Raisa Stepanovna nekome u kolima – da li ima kesa za smeće? Raširi ih, inače će sve da uprlja. I ubacuj ga u kola.

Mladi čovek u dobrom plavom odelu, sa urednom frizurom i bočnim razdeljkom izašao je sa vozačeve strane. Bezvoljno je otvorio je prtljažnik i izvukao rolnu.

Nikolaj Petrovič je držao lemilicu u rukama i molećivo gledao svoju ženu. Činilo se da je tražio dozvolu da ponese kući štene lutalicu za koje se već vezao.

– Baci to! Brzo! – naredila je Raisa Stepanovna.

Nikolaj Petrovič sakri brzo lemilicu ispod jakne.

– Slav, dovuci ovog glupog ovamo.

Slava, koji i dalje nije izražavao nikakve emocije, ode u deo gde je smeće ograđeno rešetkom, pažljivo podigne Nikolaja Petroviča za okovratnik i povuče ga. Nikolaj Petrovič je jedva stizao da pomera noge.

– Da mu uzmemo lemilicu? – pitao je izvršno Slava, pošto je zaustavio Nikolaja Petroviča kod automobila. Raisa Stepanovna još jednom pogleda muža, teško uzdahne, okrene se i umorno reče:

– Neka, ostavi.

Slava gurne Nikolaja Petroviča na druga vrata i pažljivo pridrža kesu na sedištu dok je ovaj sedao.

***

Radionicu je Nikolaj Petrovič opremio u lođi. Zastakljena i ugrejana, po veličini bila je skoro kao mala soba. Nikolaj Petrovič je sedeo na maloj stolici i vrteo  u rukama stari fiksni telefon. Retka stvar, retko se pronalazi tako nešto u smeću. Plastika požutela od vremena je napukla sa strane, bio mu je odlomljen deo iz slušalice, nedostajala je tablica sa nazivom modela, ali Nikolaj Petrovič je ionako znao da je to TA-72M-2Sh. S ljubavlju je prstima prešao preko plastičnih pukotina na telefonu, kao da tako može da ih izleči. Nikolaj Petrovič izvadi odvijač i počne da odšrafljuje male vijke sa ivice aparata. Raisa Stepanovna uđe u lođu.

– Šta ću s tobom da radim?

Ne podižući pogled, Nikolaj Petrovič nastavi da odvija.

– Objasni mi – zašto? Na kraju krajeva, ne radi se o novcu! Ima novca! Koliko ti treba? Nikolaj Petrovič izvadi prvi šraf i pažljivo ga stavi na radni sto.

– Hoćeš da ti nađem neki posao? Da budeš stražar u opštini? Ili magacioner? Šta bi hteo da radiš?

Drugi šraf iskoči iz otvora i pade na pod. Nikolaj Petrovič se sagne i poče da ga traži po podu.

– Ja sam javna ličnost, predstavnik države! A ko mi je muž? Beskućnik? Tumara po smeću? Razumeš li koliko se stidim zbog tebe? Ako me neko u intervjuu pita zašto moj muž vršlja po smeću, šta da odgovorim?

Nikolaj Petrovič nađe šraf i poče da odvija treći.

– Je li to sve zbog Jure?

Nikolaj Petrovič se ukoči, a onda pažljivo pogleda Raisu Stepanovnu. Bila je niska, punačka žena u pedesetim godinama. Dobro obučena, doterana, ali kao nekakva lutka. Kozmetičke procedure kojima se Raisa Stepanovna zatezala i poravnavala kožu učinile su joj lice plastičnim, a Nikolaj Petrovič više nije mogao da razume šta Raisa oseća i da li uopšte išta oseća.

– I meni je teško – reče Raisa Stepanovna drhtavim glasom, a Nikolaj Petrovič požele da oseti sažaljenje.

– Možda čak i teže nego tebi.

Usne joj se razdvojile, usta raširila, kao da će se razvući u osmeh, nozdrve joj zadrhtaše. Nije bilo jasno da li se smeje ili plače.

– Samo, Juru ovo neće vratiti! –bes joj ispuni glas. – I ja ću dati sve od sebe, čuješ! Sve! Da sprečim da se takve stvari dešavaju drugoj deci. A ti? Šta ti radiš? Tumaraš po smeću?

Nikolaj Petrovič je teško uzdahnuo, spustio pogled na telefon i počeo da odvija poslednji šraf.

– Dobro – glas Raise Stepanovne postao je umoran – Radi šta hoćeš. Samo nemoj da me sramotiš. Da komšije ne vide. Van grada, eno, tamo idi na deponiju. I ne dovlači sranje u kuću. Bude li smrdelo – baciću.

***

Sunce se dizalo u smrdljivoj magli deponije i obasjalo pejzaž pun smeća toplim jutarnjim svetlom. Plastične kese su izgledale kao polje misterioznih svemirskih oblika. Tamo, u plastičnim šikarama bilo je skriveno blago zbog kog je i dolazio Nikolaj Petrovič.

Hodao je u plavom kombinezonu nalik na skafander, podižući noge visoko, sa ogromnim praznim rancem, sa štapom za skije u ruci, kao neki kosmički Mojsije koji je pronašao obećanu zemlju. Palicom je pomerao gornji sloj smeća, otvarao kese, podizao kutije i prevrtao đubre. Iznad njega nadletali su galebovi.

Nikolaj Petrovič je dolazio na deponiju jednom nedeljno, lutao ceo dan. Najviše je voleo kad iskopa stare mobilne telefone, one sa dugmićima i na preklop. Baš od takvog uređaja, od motorole na preklop je sve i počelo.

Motorolla RAZR. Kultni model. Više ih ne proizvode. Sin mu je imao takav telefon, bio je naveden kao dokaz. Ubistvo povodom pljačke. Sinu su prerezali grkljan kancelarijskim nožem. Ubica je uhvaćen, osuđen na osam godina. Telefon su vratili roditeljima. Bio je slomljen, nije radio. Nikolaj Petrovič ga je popravio, a dve godine nakon smrti sina video je video snimke koje je Jura snimio na svom telefonu: neka vikendica, on jede ražnjiće, neko psuje u pozadini, on se ljubi s devojkom, sipa pivo u plastične čaše, mlada lica njegovih drugara. I još jedan klip. Zalazak sunca u polju. Kamera se trese. Jura ide negde i peva: „Mogao bih da popijem more, mogao bih biti neko drugi. Zauvek mlad, zauvek pijan”. Mogao je. I bio je. Ostao je. Zauvek mlad. Nikolaj Petrovič nije plakao, nije mogao, samo je ponovo gledao ove video snimke i fotografije u maloj rezoluciji, nepogodne za štampanje. Da, bilo je i drugih fotografija: Jura u desetom razredu, Jura mali, s kapom. Ali u tim papirnim fotografijama nije bilo života. A u Jurinom telefonu jeste. I Nikolaj Petrovič je gledao ekran i pažljivo držao telefon u ruci, poput ptice, male i žive. Činilo mu se da u rukama drži Jurinu dušu. I mora da je zaštiti kao zenicu oka.

A onda je počeo da popravlja druge telefone. Sviđalo mu se da ih vraća u život. I nekako se dogodilo da je Nikolaj Petrovič počeo da dovlači kući kamere, radio-kasete, konzole za igrice, televizor, skoro ceo laptop. Uzimao je i druge stvari: šilo, muzičku kutiju, fiksni telefon sa brojčanikom. Jednom je pronašao uramljenu reprodukciju još u prilično dobrom stanju i okačio je u lođi iznad radnog stola. Na njoj je bio prikazan čudan mladić koji je leteo nad selom i nosio plavu ženu sa ispruženom rukom. Nikolaj Petrovič nije mogao tačno da objasni zašto mu se dopala ova slika, verovatno zbog osećaja letenja, koje je i sam imao dok luta po deponiji. A i ovaj mladić je nekako podsećao na Juru.

***

Slobodnim danima Nikolaj Petrovič je odvozio popravljene stvari na pijacu. Dovezao bi se u  svom starom, ali još uvek jakom moskviču, stavio bi stvari na drvene kutije ispred tržnog centra Orhideja i tiho sedeo pored njih. Retko su kupovali. Raspitivali bi se, ali onako, iz radoznalosti. Nikolaj Petrovič nije bio pričljiv, pa su pričalice brzo gubile interesovanje. Telefone su uzimali Azerbejdžanci, nešto je Nikolaj Petrovič prodavao za sitne pare u radionici za popravku kućnih aparata. Ostatak stvari nije bio potreban nikome. A ni sam Nikolaj Petrovič nije baš umeo da trguje.

Ipak, vreme  provedeno na pijaci, dok je okružen popravljenim stvarima, bilo je za Nikolaja Petroviča sreća slična onoj koju oseća majka kad vodi svoju decu u šetnju. Nekada je do njega dolazio Sevka, a ako je izgledao pristojno i ako nije smrdeo, Nikolaj Petrovič bi mu dozvolio da „stoji iza pulta”, jer je Sevka izmišljao fantastične priče o svakom predmetu.

– Držite u rukama nešto što nije obično šilo. Ovo je šilo sa stola poslednjeg predsednika Centralnog komiteta sindikata Maljceva. Njime su ga ubili. Balašihinska braća nešto nisu podelila sa Ljubereckom, a on je izgleda stajao između njih. Ne šilo, nego Maljcev. Duga priča. Tad su svi izginuli. Sto, kancelarija, zgrada – sve je izgorelo. A šilo je bilo zavedeno kao oružje ubistva. Ne, ne bojte se, oprali su krv, dezinfikovali alkoholom, kupite – retka stvar.

– Preko ovog telefona je Danil Bodrov zvao Saltikovu. “Brat 2” da li ste gledali? Tamo je bila takva scena. Ovaj telefon je bio iz Saltikovinog stana, izbacila ga kada je sređivala i krečila. Prvo je htela da ga proda obožavaocima, ali se onda predomislila, možda je nešto naljutilo. Nije joj uspelo s Bodrovim, on je bio nabeđen i voleo je sebe. Ja sam pokupio ovaj telefon, njena čistačica mi je dojavila. Kao poseban uređaj, može da se proda za velike pare. A ja ga prodajem budzašto.

– Znate kome je pripadala ta lula? Ne onom na koga ste pomislili. Te lule se čuvaju u muzeju savremene istorije. A ova je pripadala čuvenom piscu sa margine. Antonov, čuli ste za takvog? Legenda književnog instituta. On tek treba da postane poznat. Pomirišite. Miriše na dim? Osećate? To nije duvan, to je miris ruske književnosti.

Nikolaj Petrovič je slušao Sevku kao opčinjen. Voleo je takve trenutke. Njegovi predmeti kojima je ovaj udahnuo život, tako su dobijele priče i duše. Nikolaj Petrovič je znao da Sevka lupeta, ali šta ima veze da li priča istinu ili ne. Nigde na svetu Nikolaj Petrovič nije video istinu.

***

Jednog dana dok je lutao po deponiji, Nikolaj Petrovič je našao nešto neobično. Kutija od tamnog neobojenog drveta, škrto je sijala na ćoškovima i stajala je među smećem kao da čeka. Taj sanduk je bio veliki, gotovo do struka Nikolaju Petroviču, sa metalnim ručkama sa strane. Poklopac je bio čvrsto zatvoren, Nikolaj Petrovič nije pronašao bravu ili neki drugi deo za zaključavanje. Vukao je sanduk nekoliko sati. Sudeći po težini, u njemu je bilo nešto. Kada je posle podneva, umoran i oznojen, Nikolaj Petrovič napokon dovukao sanduk do kola, već je bio zaljubljen u njega i ono nepoznato što u sebi krije. S teškom mukom, uz kidanje tapiserije, Nikolaj Petrovič je gurnuo sanduk na zadnje sedište i odvezao ga kući.

Kod kuće, Nikolaj Petrovič je pregledao rubove, pažljivo prošao prstima po obodu linije gde je poklopac zatvoren sa kućištem. Nema dela za zaključavanje. Nema procepa, ni neke tajne brave.

– Kako si to dovukao! – upitala je Raisa Stepanovna kad je ugledala sanduk – Mogu misliti, nadaš se da ima nekog blaga u njemu. Nekakvih zlatnika.

Nikolaj Petrovič nije odgovorio, samo je pogledao u njene noge, obmotane najlonkama. Ranije, kad su bili mladi, voleo je tanke gležnjeve i mala stopala svoje žene. Sad su joj se pojavile neke ružne izbočine. Čukljevi. Kad bi video te izbočine, bilo bi mu žao Raise.

– Šta se bakćeš oko njega? Zamahni sekirom i to je to. Ako nema ničega, vrati ga na deponiju.

Ali sanduk je stajao u središtu lođe i činilo se da zauzima sav prostor. Masivan, od grubo obrađenih, vremenom potamnelih dasaka, opasan tupim metalnim trakama. Nikolaj Petrovič, pokušavajući da zamisli kakva li je tajna skrivena unutra, zamišljao je blago. Šta god da je bilo unutra, činilo mu se da može to da spasi. Kako da spasi? Od čega? – o tome Nikolaj Petrovič nije razmišljao. Želeo je samo jedno – da otvori sanduk a da ga ne ošteti. Iz nekog razloga to je bilo važno. Ali nikako nije uspevao da ga otvori.

Jednog jutra Raisa Stepanovna je ušla u lođu i bacila sekiru na poklopac sanduka:

– Evo, lomi. Specijalno sam ti kupila. Ajde, da vidim! Želim da se uverim da tamo nema ničega.

Nikolaj Petrovič se nije mrdnuo.

– Nećeš? – uzela je poliranu dršku sekire – Onda ću ja.

Raisa Stepanovna zamahnu. Nikolaj Petrovič joj zgrabi ruku, povuče sekiru. Ona ne popusti. Nikolaj Petrovič povuče jače.

– Znači tako? – Raisa Stepanovna pusti dršku, odgurne muža i odmakne se – Pa, u redu!

Usne joj se stisnuše u liniju, a brada zadrhta.

– Videćemo mi ko će koga.

***

Kada se oglasilo zvono na vratima, a ne interfon, Nikolaj Petrovič je, bez posebnog iznenađenja, otišao da otvori. Možda ponovo skupljaju potpise ili proveravaju gasni sistem. Ali iza vrata je stajao Sevka, obučen u belu platnenu jaknu, ispod koje nije nosio ništa,  i bele platnene pantalone.

– Kod vas kao u Beloj kući – ne može da se uđe – rekao je dok je bez poziva ulazio u stan. – Morao sam da podmitim portirku. Ona voli šale. Vrela žena. Druže! Možeš da pozajmiš stotku? Imam takvo egzistencijalno stanje, pa makar s mosta da skačem.

Nikolaj Petrovič je čuvao novac u maloj torbici za pojasom, koju je držao na polici iznad bušilice. Ušao je u lođu, a Sevka je, nakon što se izuo i pažljivo na policu odložio cipele zalepljene lepljivom trakom, krenuo za njim. Dok je Nikolaj Petrovič išao po svoju torbu, Sevka je razgledao sanduk.

– Moja baka je imala ovakav. Baka je umrla. Ne znam gde je onda on nestao. Bacili ga, verovatno.

Sevka se nagnuo.

– Ima ovde skriveno – nešto je čačnuo noktom.

Sanduk se otvori.

Nikolaj Petrovič se okrenu i ispusti novčanik iz kojeg se glasno rasuo sitniš i jedan novčić koji je lupio zakotrljao se ispod stola.

– Praznina! – zapanjeno reče Nikolaj Petrovič dok je gledao u sanduk.

– Znači nisi znao? – Sevka se spusti na pod i brzo pokupi novac, pa čak i onaj koji se otkotrljao u ćošak. – Dobro, odo’ ja. Dužan sam ti.

Nikolaj Petrovič je gledao u prazan sanduk i posvećeno o nečemu razmišljao. Naposletku, izvukao je iz fioke onu Jurinu Motorolu, uključio je. Neka laka i jednostavna misao mu ozari lice. Nikolaj Petrovič prigrli telefon na grudi, sede u sanduk i pažljivo zatvori poklopac za sobom. Tajna brava tiho je škljocnula za njim.

***

Zalazeće sunce je osvetljavalo sanduk. Metalni okvir na uglovima je imao blagi odsjaj, a iznutra je plavičastim sjajem sijala Motorola. Dok je tonuo u san zbog nedostatka vazduha, Nikolaj Petrovič je držao telefon u rukama, puštao snimak i slušao Jurin glas iznova i iznova.

 „Mogao bih da budem reka, da budem tamna voda. Uvek mlad, uvek pijan.”Snimakje pušten i odgledan poslednji put. Telefon na preklop je neko vreme svetlio, a onda se ugasio.

Raisa Stepanovna je otvorila vrata, ušla u stan, brzo pogledala u sve prostorije i u lođu – nigde nikog.

– Da, penjite se. Najmanje dvojica, i bolje četvorica, – rekla je nekome preko telefona. – Ne, ne dajem više para. Ovde ima pet minuta posla.

U stan su ušla četiri Tadžikistanca u istim plavim jaknama. Dvojica starija, dvojica su bila mlada, ali Raisa Stepanovna svejedno nije mogla da ih razlikuje.

– Ne izuvajte se! Ovuda – odvela ih je do lođe. – Uzmite. Nosite u kontejner, samo u onaj građevinski. A ja ću da pozovem kamion za odnošenje smeća.

Tadžikistanci, čudeći se koliko je teško, teglili su sanduk ka izlazu iugurali ga u teretni lift. Duž ulice nosili su ga uz česti predah. Hteli su da ga ubace u kontejner, ali podići ga do otvora kontejnera činilo se nezamislivim. Raisa Stepanovna je rekla da mora da se ubaci unutra, inače neće da plati. Tadžikistanci su se dugo mučili, pokušavali bez uspeha. Kada je sanduk napokon prebačen, Raisi Stepanovnoj se učini da je neko iznenađeno udahnuo.

Kamion je već stigao i čekao. Raisa Ivanovna se čak cenjkala radi reda, pokušavajući da spusti cenu, ali je ipak platila koliko je vozač tražio. Ubacili su kontejner i otišli.

***

Nasred deponije stajao je sanduk. Masivan, od grubo obrađenih, vremenom potamneloh dasaka, opasan metalnim trakama koje sijaju na suncu. Bio je poklopljen. Iznad njega su lagano nadletali galebovi.


Sa ruskog prevela Aleksandra Anđelić

Marija Kosovskaja – rođena u Moskvi, pohađala Književni institut „Maksim Gorki”, odsek za prozu. Učestvovala u kreativnim radionicama, objavljivana u almanahu “Tverski bulevar”, književnim časopisima: “Književne studije”, “Volga”, “Sibirska svetla”, u online časopisima: “Prsten A”, “Лиterraтура”, “TEKST.ekpress” i drugim. Članica Saveza pisaca Moskve.

 

 

 

 

 

 


Aleksandra Anđelić (1991) – zanimljivo joj je kako ljudi biraju reči kad nešto pričaju ili objašnjavaju, kad žele druge u nešto da ubede ili kad vode pregovore. Bolje sluša, nego što govori. Rasla je uz porodične priče i ima brata Vladu kog niko ne sme da joj dira.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Ivana Milaković – Mačka na suncu

Radoslav Slavnić  – Osmesi, vino i neurohemija

Jelena Lengold – Katarza

Ostavite komentar