Indiskrecija i smrt
Piše: Masimo Ricante
Preveo sa italijanskog: Božidar Stanišić
Otkad sam otkrio delo Aleksandrosa Papadiamantisa, jednog od utemeljivača moderne grčke proze, kontinuirano se vraćam njegovoj kratkoj priči Mrtvi putnik (1910). Uvek sebi postavljam isto pitanje: šta se skriva u enigmi utopljenika po imenu Kostas Stamatakis, koji je u stanju da za deset dana pređe četrdeset milja na morskim talasima i konačno iznova pronađe – kao da mu je za kompas poslužilo vlastito telo – svoje ostrvo, svoje groblje, vlastiti grob?
Ovo pitanje me podseća na Danila Kiša. Celi Kišov opus, od romaneskne trilogije koju čine Bašta, pepeo (1965), Rani jadi (1969) i Peščanik (1972), preko Grobnice za Borisa Davidoviča (1976) pa do Enciklopedije mrtvih (1983), veliki je izazov za svet umetnički neosetljiv za opisivanje Aušvica i Kolime. Njegov napor se oduvek iskazivao u zaštiti Homo poeticusa od zaslepljenosti Homo politicusa. Isto tako u ukazivanju na opasnost koja se krije iza nestanka tela bez grobnice: čoveka svedena na Homo sapiensa, lišena svih poetskih i političkih dimenzija.
Kiš je bio sin koji je, koristeći savremena i sofisticirana formalna sredstva, preuzeo zadatak da ponovo sastavi uspomene, kako je to već bio započeo, kao u Peščaniku, od jednog jedinog očevog pisma. Takođe nam je, u Grobnici za Borisa Davidoviča, pokazao u kojoj meri je ovo delo rekonstrukcija biografije moguća čak i u odsustvu porodičnih tragova. Ali ko može, nakon što su izvori uništeni, otrgnuti od zaborava pojedinca bez grobnice? I posledično tome: šta ostaje od individue ako je izbrisana svaka veza sa onima koji su mu prethodili? Ako nas ova pitanja vode u srce Kišovog dela, možda nam mogu na isti način pomoći da razotkrijemo enigmu koja čini Papadiamantisovu priču. Naravno, istorijski trenutak u kojem je Boris Davidovič, pojedinac bez grobnice koji je 21. novembra 1937, ostavivši samo „nekoliko cigareta i četkicu za zube“, progutan u staljinističkom gulagu, nije uporediv sa onim Kostasa Stamatakisa, „mrtvog putnika”, koji se, početkom dvadesetog veka, tokom svoje plovidbe molio Bogorodici da ne dozvoli ribama da pojedu njegovo telo ukoliko nastrada u brodolomu daleko od svog rodnog ostrva (molitva je uslišena: svedoci smo fatalnog brodoloma u priči, božanskog čuda i zbunjenosti ostrvljana kad otkriju da se telo utopljenika nasukalo blizu groblja). Ono što je uporedivo nije istorijska, već egzistencijalna situacija. Ono što je zajedničko Papadiamantisu i Kišu je njihova patnja zbog iščeznuća smrti među onima koji nastavljaju da žive. Još više: muka što se o tom nestanku ne može više svedočiti pomoću konkretnih i duhovnih tragova. Čovečanstvo je prvi put u istoriji videlo mogućnost takvog nestanka u nacističkim i sovjetskim koncentracionim logorima, kojim je ostalo obeleženo. Ali, ovaj nestanak je oduvek bio moguć. Dešava se svaki put kada prestanemo da budemo Telemasi sposobni da rekonstruišu, zahvaljujući tek nekolicini detalja – „nekoliko cigareta“, „četkica za zube“ – sve faze Odisejevog putovanja. Nije slučajno što pripovedač Grobnice za Borisa Davidoviča, pre početka svoje posebne odiseje u arhivima i bibliotekama cele Evrope u svrhu rekonstrukcije biografije njegovog lika, izjavljuje u obliku upozorenja: Stari Grci su imali običaj vredan divljenja: za one koji su umirali goreći u vatri, koje su vulkani progutali ili ih zasuli lavom, rastrgle ih okrutne zveri ili proždrle ajkule, ptice grabljivice im raznele kosti po pustinji, u njihovoj domovini su im gradili takozvane kenotafe, prazne grobnice: pošto je telo vatra, zemlja ili voda – duša je Alfa i Omega, njoj je potrebno podići svetilište.
Ono što ostaje da se sazna, ako se prihvati pretpostavka o zajedničkom egzistencijalnom preispitivanju Kiša i Papadiamantisa o fizičkom i metafizičkom prisustvu smrti među živima, jeste: gde se rađa teskoba Papadiamantisova i pripovedača Mrtvog putnika? Drugim rečima, koja je stvarna opasnost koja preti utopljeniku, a koja je, verovatno, uzrok njegove misteriozne plovidbe, kao i avantura koje odlažu njegovo sahranjivanje? Ovde smo veoma daleko od koncentracionih logora; nema ni progonitelja ni progonjenih; ni revolucija ni političkih procesa, ni tortura; ovde nije istorija, već more koje proždire svoju decu. Čini se da deca mora – mornari, pastiri, monasi, seljaci malog ostrva, prihvataju svoju sudbinu u tišini, uzdajući se u Bogorodicu, čija je ikona puna svetlosti pronađena jednog prelepog jutra pre hiljadu šeststo godina, zakačena o granu hiljadugodišnjeg bora. To je takođe slučaj Kostasa Stamatakisa, utopljenika.
Tražio je od Bogorodice – kaže pripovedač – milost da bude sahranjen u zemlji svog malog ostrva, na steni udaranoj valovima, gde se čini da se talas obraća mrtvima misterioznom uspavankom. A Bogorodica je uslišila skromnu molitvu. Na početku se čini da je sve dovoljno jasno: utopljenikovo telo pronađeno je u podnožju jednog školja, nedaleko od groblja. Bogorodica je stvarno uslišila njegove molitve. Ali molitve mrtvog čoveka ne mogu učiniti ništa pred lokalnim vlastima i lekarima koji moraju utvrditi uzroke smrti. Da li su oni njegovi neprijatelji? Da li su oni neprijatelji „čistog i autentičnog naroda” koji veruje u čuda? Brodolom je preživeo jedan čovek, Kostasov brat. Gianis, preživeli, za razliku od svog brata koji je bio „sam na svetu”, ima ženu i petoro ili šestoro dece. Uprkos žalosti koja ga je pogodila, on misli da je „nakon svega, ako se već njegov brat utopio a on se spasio, izgledalo da je more u svojoj blagonaklonosti jednom učinilo pravednu stvar“. Gianisova tiha pomisao odmah postaje vox publica: Nije on jedini razmišljao na taj način; svi oni koji su poznavali situaciju dva brata pomislili su to isto, takođe kad su saznali za tragediju, ali naglas. Da li je mrtvac putovao deset dana plutajući morem da bi se udaljio od svojih porodičnih veza, od trga, od gomile radoznalih koji su se, otkrivši leš, izgubili u hiljadu nagađanja i hiljadu sumnji o njegovom putovanju? Živeo je diskretno, smerno, skromno. Mrtav, nije nameravao nikome da smeta. Na ovom malom grčkom ostrvu veoma smo daleko od velikih progona dvadesetog veka, ali izuzetno blizu onome što je zaista ljudsko: veri u vlastiti intimni svet siguran od svakog progona. To je nešto što je čak i na tom malom ostrvu veoma teško doživeti ako mrtva osoba mora da postane „putnik“ kako bi vodila „diskretno postojanje“. Ono što je neuporedivo kod Papadiamantisa: njegov stalni pokušaj da otrgne smrt iz nesmotrenosti, bilo da se radi o lekarima, vlastima ili stanovnicima koji ne veruju u čuda. Postoji još jedan aspekt u priči, koji se na kraju otkriva na neočekivan način. Mrtvi muškarac je prevezen na groblje, ali vlasti se ne odlučuju za autopsiju. Leš će ostati nesahranjen cele noći. U sledećem poglavlju scena se odjednom menja. Nalazimo se „u malom baru Aleksisa Barbadimosa” u društvu vesele družine koja raspravlja o „grobovima i leševima”. Jedan od drugara se kladi da će sa mrtvacem provesti sat vremena pod zvezdama. Pripovedač se priseća sudbine Sofoklovog Ajaksa. Čak i ako izgleda da je drugaru znana epizoda opisana u tragediji, niko ne želi da sahrani i oplače „mrtvog putnika“: radi se o priči, o opkladi u kojoj nema ničeg ozbiljnog i čija je jedina svrha smeh nad „grobovima i leševima”. U sledećem pasusu scena se ponovo menja. Ujutro lekari stižu na obdukciju. Narator se seća citata: „Hoćete li učiniti čuda za mrtve? Hoće li lekari ustati da vas hvale?” Pitanja su preuzeta iz Psalama 88. Naratorova patnja zbog sudbine mrtvih je opipljiva. Da li je biblijski citat tu da ga naglasi? Ili, naprotiv, da nas oslobodi tereta smrti? Da li naglašava usamljenost pripovedača – vrlo sličnu onoj mrtvog čoveka? Ili to označava njegovu udaljenost od zajednice lekara, vlasti i suseljana pokojnika koji negiraju dokaze o čudu? Priča se završava citatom koji je ovaj put preuzet iz Odiseje: Elpenorovom molitvom Odiseju da ne napusti njegovo telo „bez suza ili sahrane” i da mu sagradi grobnicu „pored mora što se peni”. Koja je svrha ovog poslednjeg citata? Je li to upozorenje da se ne napuštaju stari običaji? Ili se, kao u prethodnim slučajevima, radi o dokumentima čiju vrednost, osim pripovedača (a možda i pokojnika), niko više ne razume? Beskorisno je pitati se previše o značenju ovakvog završetka. Zaista – a to vredi za sve novele ovog grčkog pisca – Papadiamantisova umetnost je drugde: u koegzistenciji registara, naizgled udaljenih i međusobno nespojivih izvora unutar krajnje ograničenog prostora kratke priče. Nije li to izuzetno iskušenje umetnosti da se na osam stranica spoje životni uslovi mornara, siromaštvo, verovanja jednog naroda, božanska intervencija, prozaičan i beznačajan život male zajednice, priroda koja je ponekad strašna, ponekad saosećajna, Sofokle, komična anegdota, Biblija, Homer? Koegzistencija naizgled nespojivih elemenata u okviru jedne arhitektonske celine predstavlja izum i lepotu moderne umetnosti, od kojih je Papadiamantisov Mrtvi putnik iskra koja rasipa nesvakidašnju svetlost i obasjava jutro grčke proze 20. veka.
Masimo Ricante (Massimo Rizzante – 1963) – italijanski pesnik, esejista i prevodilac. Od 1992. do 1997. bio je učesnik pariskog Seminara o evropskom romanu koji je vodio Milan Kundera. Predaje na Univerzitetu u Trentu. Objavio je pesničke zbirke Ljubavna pisma i druge propasti (1999), Niko (2007), Škola topline (2013) i Samoća bez usamljenosti (2020). Objavio je knjige eseja Nismo poslednji (2009), Beskonačni dijalog (2015), Geograf i putnik (2017) i Stablo romana (2018). Za izdavača Adelphi je preveo sa francuskog Zavesu (2005), Susret (2009) i Praznik beznačajnosti (2013) Milana Kundere te Novembarsku simfoniju i druge pesme Oskara Miloša (2008). Između ostalih, uredio je izdanja na italijanskom: Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog (2010), Mesečare Hermana Broha (2010), Svetsku školu – devet eseja o romanu 20. veka (2012, Ranjivu tačku Nikosa Kahtitsisa (2012), Doktor Harc i druge pesme Osvalda Lamborginija (2012), Izgnan ovde i tamo Huana Gojtisola (2014), Živote romana Tomasa Pavela (2015), Kritiku i fikciju Rikarda Pilje (2018), Neobjavljeni život. Dnevnik – antologija 1933-1993 Miguela Torge (2020). Esej Indiskrecija i smrt je objavljen u njegovoj zbirci eseja Nismo poslednji.
Autor naslovne fotografije: Milomir Kovačević Strašni