Image default
Reč i misao

Dragana Vukanac, “Priče o Adamu” Lazara Pavlovića (Enklava 2021)

 „Priče o Adamu“ autora Lazara Pavlovića

(„Enklava“, 2021)

Piše: Dragana Vukanac

„Priče o Adamu ” je delo podeljeno u dvadeset i pet priča kojima jedinstvo daje glavni junak Adam. Ime glavnog junaka implicira svojevrstan pad iz raja bezbrižne rane mladosti. Pripovedna perspektiva fokalizatora je na distanci od  događaja koji se pripovedaju, ali prema intenzitetu osećanja koja izviru iz teksta moglo bi se reći da su se skoro desila ili da ih fokalizator nije sasvim prevazišao već ih delom i dalje proživljava pripovedajući.

Adam može biti paradigma generacije koja se kolokvijalno naziva milenijalcima. Globalno gledajući, to su oni koji su se rodili i u odrastali u analognom dobu, a od nekog trenutka odrastanja nezaustavljivo kreće  digitalno. Ako posmatramo malo lokalnije, Pavlović tu generaciju u priči „Godišnjica“ naziva posttranzicionim gubitnicima, aludirajući na tranziciju društvenih uređenja južnih Slovena i nasilje koje ju je pratilo. Ponašanje savremene omladine naziva i endemski defetizam. Ta se sintagma vezuje najčešće za intelektualce koji se predaju bez borbe, gde vidimo da pripovedač veruje da je omladina snažna intelektom, čime se samo intenzivira osećanje izdaje. Autoironija ogleda se u tome što je narator svesni predstavnik te skupine, te se otkriva polje samoizdaje, izneveravanja sopstvenih načela i temelj frustracije.

U okosnici tereta vremena,  težišni motiv ove zbirke je bol za preminulim roditeljem.

Kao najuspešniju možemo izdvojiti priču „Ne okreći se, sine“. U njoj se nalaze motivi koji čine jezgro ove zbirke, a u ostalim pričama se razvijaju. Ističe se motiv težine gubitka roditelja. Adam se udaljuje od studiranja, traži društvo za autodestrukciju. Osećamo atmosferu upada u život sa obavezama i potpunu zamagljenost pogleda i dezorijentisanost. Kreativno pisanje se nazire kao put olakšanja, strah od smrti pretvara se u unutrašnjem govoru u perverzno naslađivanje željom za smrću. Opšte stanje mladog bića najjasnije predstavlja motiv hladnog stakla na koje naslanja čelo, time pokazuje da je ta hladnoća jedino što prodire kroz opštu utrnlost.

Glavni junak vidi sebe kao kuglicu u fliperu. Polugicu kojom se podiže u život predstavljaju alkohol, droga, tablete ili sve zajedno. Kako je svestan da sve to ima kratak rok, lansira se u smeru poznanika, odbija se o njih ka jednom pa drugom prijatelju pa prijateljici, od njih se odbije dalje u nesigurne ljubavne odnose, jedan za drugim, različite poslove. Najviše se odbija o delove Grada, njegove ulice i parkove. Nemo je odbijanje i gluvo, nema treptanja svetla ni zvuka osvojenog poena. Nesvestan da je život izvan te vašarske kutije, zaprepašćen je idejom prestanka udaranja u dugme koje podiže polugu, verujući da jedino što ostaje je propadanje kuglice, ispadanje iz života. Ovaj trenutak ilustruje priča „Glodar“ i kada Adam uzma svoje stvari i kreće, gnevan na trenutno okruženje. Međutim, on shvata da nema čime dalje da se odbije pa se slobodnim padom vraća u isto okruženje, te se odatle odbija kući.

Osećanje pretećeg sveta koji ili odbacuje ili ignoriše ranjivu indiviuu vidimo u liku prosjaka na groblju koji osuđujućim pogledom predstavlja narodnu porotu („Godišnjica“). Okruženje koje okreće glavu jer ne može da se suoči dobijamo u detaljima rasutim po tekstu: majka nalazi svašta po džepovima, Adam se okreće od scene nasilja u javnom prevozu, kolege ne daju na važnosti Adamovom dobrom delu. Ta atmosfera dobija vrhunac u iskazu šefice u radnji zdrave hrane: „Vidite, nama ljudi kao što je Adam nisu potrebni“ („Trovač“). Glavni lik pokazuje visoku svest svoje krvice u stvaranju sveta koji ga odbacuje, te iz ovih redova curi samosažaljenje smrznuto samoprekorom.

Ideja o književnom stvaranju i podizanje morala svešću o darovitosti moguća je samo u omamljenom stanju, u treznom bilo koji vid kretanja ka sebi naziva poganim. Mogli bismo reći da trenuci Adamovog osećanja intelektualne nadmoći ili kompleks više vrednosti bivaju hitro zamenjeni samoporicanjem i kompleksom niže vrednosti. Samoodricanje i autoironija deluju kao ukorenjene navike koje se protive vitalnosti.

Beograd je u ovoj zbirci najvažniji sporedni lik koji se oglašava pre svega kroz motive ulica, mostova, parkova, naselja. „Autobus je cvileo kao foka na samrti“ („Godišnjica“) zvuk je grada koji otkriva uznemirujuću i humorističnu stranu pogleda na urbani život. Autodestrukcija na selu ili u prirodi ironično čini Adamu više štete nego u gradu („Hemingvej, ide li taj roman“, „Tri krpelja“). Time vidimo da je Beograd grad saučesnik i jedino u njegovim okvirima ovaj lik preživljava uz pomoć autopilota navika. Ipak, celovitu sliku o ovom gradu dobijamo iz „Beogradske priče“. Povezanost ove i priče „Maslovljev trapez potreba“ pokazuje kako se dobro delo glavnog junaka obija njemu o glavu. Ako je prosjak personifikacija Grada, možemo reći da je njegov odgovor na dobrotu istovremeno komičan i rugalački.

Pojedinačne priče su dobri primeri žanra, dinamične, sadržajne, sa duhovitim i iznenađujućim završecima, slojevitim likovima, autentičnim kolovijalnim govorom. Celovitost ove zbirke čini jedinstveni poredak priča u kojima vidimo rast i razvoj unutrašnjeg sveta našeg junaka. Ovaj se svet menja i ako pažljivo pratimo uputstva, videćemo da glavni junak počinje da vežba optimizam strpljenjem prema samome sebi, menja strogi unutrašnji govor u skromni motivacioni, opštu negativnu sliku menja stavom uživanja u malim pobedama.

Poslednja priča izuzetno je potresna. Međutim, ako gledamo njenu finalnu poziciju, kao i naslov „Tačka“ vidimo pomeranje ka oporavku. Spoznajemo da u svim pričama postoje dva Adama. Jedan je Adam pripovedač. On bira motive koji će prikazati kako spolja izgleda mlad čovek priklješten bolom. Takođe je metakognicija drugog Adama, onog koji neposredno proživljava poslednje trenutke života svoga oca. Motiv tačke jasno označava kraj ove zbirke, takođe, simbolično govori o završetku jednog perioda života. Ako se malo duže zagledamo u ovaj motiv, Adam pripovedač navodi čitaoca da se seti svega pripovedanog. Tako otkriva da se razvija pozicija glavnog junaka sa kuglice u fliperu u igru u dečijim časopisima u kojoj se spajaju tačke da bi se dobila slika, koja je vidljiva tek kad se sve spoje. Od tačke glavnog junaka s kraja, vraćamo se na početak i krećemo putem ka Nikoli, majci, baki, posjacima, Marini, Kasji, Glavatom, Mateju, Marku, poznanicima poznanika, prosjacima, kolegama, Olji, mačku Emilu, dedi, Mrtvaji, Kosmaju, Jovani, ocu i vraća nazad ka glavnom junaku. Unutar ovih spojenih tačaka prostire se konkretni urbani prostor. Čitava slika je zaokružena priča o odrastanju u svetu otuđenosti od sebe pa i od drugih. Ali, pažljivog čitaoca Adam uči kako se kreće na put zbližavanju sebi, kako se zaokružuje iskustvo.

Svet ove zbirke možemo zamisliti kao večernje druženje Adama i njegovih prijatelja sa liste za literarne podvige. Skoro možemo pred njih  i govori: – Pišem zbog vas, brate. – Dok to izgovara autoironočna  atmosfera mogla bi se ilustrovati  praskom u smeh nekoga od prisutnih. Ali Adam nastavlja da govori preko tog smeha: – Da brate, pišem zbog vas, pogotovo zbog tebe koji se smeješ grohotom na izkazivanje ranjivosti i dubokih emocija. Mi ne vidimo da iz neznanja o sopstvenom unutrašnjem svetu i strahu od istog bežimo što dalje od sebe, da potisnemo nemir. Svi se borimo sa skoro istim stvarima, i svima nam treba pomoć, neka podvig bude izgovoriti i priznati, a ne ćutati i oduzimati se stalno ili se oduzeti jednom zauvek. I to se sve broji u zabavu dok te ne spljošti meteor stvarnosti i pomeri te od samog sebe, a od pređašnje bezbrižnosti ostanu samo loše navike.- „Zaključio sam kako smo svi mi članovi jedne rasparčane kosmičke porodice u beskrajnoj potrazi za jedinstvom“(„Zen“).

Lazar Pavlović otvara veliku i značajnu temu odrastanja. Jasno je da njegovog junaka ostavljamo tek na počektu borbe za povezanost sa sobom.  U tom smeru, nedvosmisleno podvlači da korišćenje opijata dovodi do jaza uma i tela, uma u duha, tela i duha. Upućuje da su Adami svuda oko nas i ako ih uočimo, najmanje što možemo je da ih ne osuđujemo. Ako Adama ne nalazimo nigde oko sebe, možda ga nađemo upravo u ogledalu.


Dragana Vukanac (1992) Završila je osnovne i master studije srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Voli da istražuje svet, čita, piše i misli o književnsti.


Autor naslovne fotografije: Milomir Kovačević Strašni

Povezani članci

Boris Petrović, Borba za emancipaciju i prostitucija krajem 19. i početkom 20. veka

Šila na gig figure u Irskoj

Donatela di Čezare, Tortura-odlomak (Dereta, 2020)

Ostavite komentar