U Sarajevu, dok je buktao rat
Jedna prijateljica iz Bosne mi je pričala da su u Sarajevu, dok je buktao rat, cipele same od sebe hodale, nošene barutnim gasom od eksplozija i talasima detonacija od rafalne paljbe.
Sa italijanskog prevela Sofija Živković.
Iza kulisa Kabarea Volter
Njegov portret u kubističkom kostimu ikona je 20.veka, svugde ga ima po priručnicima iz istorije umetnosti, postao je simbol oslobađanja jezičkih kodeksa, međutim, kada se dublje zagledamo, predstavlja suštu suprotnost, a to je bunt protiv obeznačavanja reči. Uoči pokolja Velikog rata, sam jezik se Hugo Bolu činio kao neizlečivo oboleo organizam, izdat i maskiran od strane političara i novinara, trebalo ga je svezati i pokušati da rodimo drugi, sličniji bebećem brbljanju nego smislenom govoru bilo koje vrste. Dvanaestog juna 1916. Bol beleži u svom dnevniku da dadaista veruje u jedinstvo bića i baš zato ,,pati od disonantnosti do autodestrukcije’’. Desetak dana kasnije eto ga na sceni Kabarea Volter, u Cirihu, u čvrstom kostimu od kartona i sa ogromnim zlatastim okovratnikom koja mu pada do nadlaktica. Pomičući laktove mogao je drmati rubove okovratnika kao krila kokoši, ali je ostatak praktično paralisan. Visoki cilindrični šešir na plavo-bele pruge čiju ravnotežu održava luk obrva. Hugo Bol počeo je da čita svoju fonetsku poeziju, i tada se događa nešto neočekivano i možda presudno za ono što će biti njegova naredna istraživanja. Teatar groteske stvara epifaniju ipred publikom koja se odjednom uozbiljila dopuštajući mu da povrati svoje religiozno osećanje iz detinjstva koje je posle skoro sasvim bilo zaboravljeno: Primetio sam tada da moj glas – piše on u dnevniku – dobija prastaru kadencu svešteničkog tužnog pevanja, stil liturgijskog pojanja, čiji se jecaj diže u svim katoličkim crkvama Zapada i Istoka… (…) U jednom trenutku mi se činilo da se iz moje kubističke maske izdiže bledo i uzbuđeno lice mladića, to lice je pola uznemireno, pola radoznalo lice dečaka od 10 godina koji dok traju zvanični pogrebi i uzvišene mise u njegovoj parohiji budno i uplašeno prati sveštenikove usne.1Ovde je reč, čini se, o dečaku koji pomaže svešteniku tokom službe (italij.chirichetto’’). Prim.prev. Sada se svetla gase i odneli su me preko vrata u koja se nalaze u podu, obliveg znojem, kao čudesnog biskupa.’’
Hugo Bal je ostao upamćen pre svega kao jedan od osnivača dadaizma, ali za njega je dadaizam bio faza od par meseci. Kada je Tristan Cara dočekivan u Parizu i u svetu kao ambasador novog umetničkog pokreta, Bol je već mislio o drugom, vodio je redakciju ‘’Freie Zeitung’’ , pacifistički list sa sedištem u Bernu, pisao je novu kulturnu istoriju Nemačke u esejima poput Kritika nemačkih intelektualaca , ponovo se vraćao korenima sopstvene spiritualnosti u studijama poput Vizantijsko hrišćanstvo. Van fotografske ikone, odeven u kartonsku odeždu koju je nosio na sceni Kabarea Volter večeri 23.juna 1916.godine, Hugo Bal , šampion nonsensa, otkriva se kao čovek sposoban da se odrekne svega, osim potrage za reči koja sadrži značenje.
Sa italijanskog prevela Sofija Živković.
Otkrivena biblioteka
Postoji jedna čuvena fotografija načinjena u Londonu 1940. godine na kojoj se vidi sala biblioteke obeskrovljena usled bombardovanja. Zidovi su okrnjeni, pod prekriven krhotinama. Ova slika ruševine poklapa se sa jednom drugom, za koju bi se moglo verovati da je foto-montaža: trojica muškaraca radoznalo gledaju u police kao da nije ništa, prelazeći preko naslova na poleđinama knjiga koje su ostale čudesno netaknute na svome mestu, vade jedan tom, prelistavaju ga, i verovatno , uprkos situaciji, brižljivo vraćaju nazad. Onaj s desne strane, sa rukama zavučenim u džepove od kaputa, gledan iz profila neodređeno podseća na Džejmsa Džojsa, koji je ipak, ove godine, poslednje za njega, boravio u Cirihu. Ovo je misteriozna, dvosmislena slika: izgleda kao da se krov gotovo srušio na njihove glave, a da oni to nisu primetili, toliko su bili usredsređeni na svoje knjige. Međutim, sva trojica nose šešire što bi značilo da su znali da se nalaze u biblioteci pod otvorenim nebom. Prisetio sam se ove fotografije tokom događaja koji poneki vole da zovu „Svetski dan knjige”, kada sam na radiju čuo naklapanje direktora jedne biblioteke, koji je ushićeno pozvao slušaoce da ga posete na radnom mestu: „Svi ste dobro došli”, kao da se radi o nekoj diskoteci. Sećam se i sam svoje prve posete toj biblioteci. Samo zbog jedne stvari je nalikovalo odlasku na ples: trebalo je da pronađem hrabrost i prepustim se. Pregledao sam katalog koji se čuvao u drvenoj komodi i koji će odavde nekoliko godina kasnije dobiti šut kartu, prepisao sam autora naslova, segnaturu na odgovarajuću karticu i predao je radi pozajmice. Čitaonica je bila prepuna odraslih osoba savijenih nad papirima i sveskama od najveće važnosti, zabarikadiranih među gomilama knjiga. Jedna osoba me je na brzinu pogledala, kao da želi da me upozori: „Znaj da te držim na oku, dečko!” Zauzeo sam mesto u zadnjem delu čitaonice, postavio olovku i papir na sto, osvrnuo se oko sebe: nikoga nisam poznavao. U jednom uglu sam prepoznao ćelavu glavu jednog čuvenog pisca, koga sam već video na televiziji. Bibliotekar, krupan, spokojan čovek, dosadan, tupog pogleda, ali sposoban, kako sam ga ja zamišljao, za iznenadne i strašne izlive besa – pogleda kroz mala staklena vrata izgovarajući moje ime. Nisam odmah ustao, moglo bi se čak reći da se obraćao nekom mom imenjaku. Bibliotekar je izgovorio moje ime još jednom, ustao sam, proklinjajući adidas koji je zastenjao svaki put kao da se lepio za pod, otišao sam da pokupim dela Luisa Kerola. Šta onda znači ova fotografija biblioteke uništene i istovremeno neoštećene u bombardovanju Londona 1940. godine? Nakon što je pročitala pesmu pronađenu u Kući ogledala, Alisa je prokomentarisala: „Ponekad kao da mi sine nekakva zamisao. Samo što ne znam tačno na šta se ona odnosi!”
Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović.
* Ovde objavljeni odlomci, preuzeti su, uz ljubazno dopuštenje izdavača iz knjige Kancelarija za svetlosne projekcije. Quodlibet, Macerata 2013. Sva prava zadržana.
Mateo Tercagi rođen je u Belinzoni (Švajcarska) 1970. godine. Studirao je filozofiju i autor je knjige Zasluga jezika (Il merito del linguaggio). Sarađivao je sa umetnikom i ilustratorom Markom Zurherom, na projektima poput Tower Bridge i ostale fotografske priče, kao i Hotel Silesia. Osvojio je švajcarsku nagradu za književnost 2013. godine.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.