Motiv buđenja u televizijskoj seriji Crno ogledalo (Black Mirror)
Piše: Miloš Cvetković
Pesma „Wake Up“ benda Rage Against the Machine je pre dvadeset godina stavila tačku na film Matriks. U međuvremenu se mnogo toga promenilo, kako filmovi tako i svet o kojima govore. Ne, mašine se nisu (još) osvestile i podigle pobunu, ali ako to ostavimo po strani, i fokusiramo se na naše doživljavanje realnosti, dolazimo do toga da nam osvešćene mašine nisu potrebne. Dovoljno je da se samo dobro zagledamo u ogledalo…
Motiv buđenja u televizijskoj seriji Crno ogledalo drugačije je tretiran nego u filmu Matriks. Dok za Nea taj trenutak predstavlja njegovu inicijaciju u ulogu spasitelja, svojevrsnog superheroja koji bi trebalo da donese izbavljenje ostatku čovečanstva (ako se zaustavimo na prvom filmu), za većinu junaka Crnog ogledala buđenje ne predstavlja spas. Zapravo, moguće je pratiti na koji način je kreator serije Čarli Bruker preko ovog motiva došao do jednog zastrašujućeg koncepta koji figurira u mnogim epizodama – digitalnog pakla. Nije reč o metafori, već o uverljivoj (u domenu spekulativne fikcije) rekreaciji nečeg što je u kroz istoriju ljudske vrste i kulture tretirano kao božanska tvorevina. Kada je Dante u svojoj Božanstvenoj komediji ponudio tada originalnu viziju pakla, to je bila kreativna interpretacija onostranog, metafizičkog koncepta u koji se veruje. Kada je Čarli Bruker stvorio Crno ogledalo, iz TV serijala je proizašao drugačiji koncept pakla, stvorenog od strane čoveka koji preuzima božanske ingerencije.
Jedna od velikih zabluda u vezi sa serijom Crno ogledalo jeste banalizovano shvatanje da ona govori o opasnostima koje leže u novim tehnologijama. Jedinu opasnost, kao i oduvek, predstavlja sam čovek, odnosno način na koji se služi postojećom tehnologijom. I pre nego što se neko pobuni kako je to samo stvar semantike, da podsetimo da je jedna od najvećih vrlina ove serije to što prikazana tehnologija deluje znatno verovatnije od bilo čega što smo mogli videti u Matriksu. Bruker, dakle, u većoj meri konstatuje nego što upozorava; on je manje zainteresovan da nas frankenštajnovski suoči sa sopstvenom kreacijom koliko da kronenbergovski pokaže kako je sve to sastavni deo nas kao ljudske vrste. Autodestrukcija se nikako ne može odvojiti od ideje progresa, ma koliko to paradoksalno delovalo. U skladu sa takvim, neki bi rekli ciničnim pogledom na svet, jeste i ideja da će ljudi, ukoliko se mogućnost ukaže, pre pribeći tome da stvore digitalni pakao umesto digitalnog raja; uostalom, u ukupno četiri sezone serije ovaj prvi koncept bitno figurira u više epizoda, dok je potonjem posvećena samo jedna.
Ono što prethodi ideji digitalnog pakla svakako jeste zamisao o paklu na zemlji, i ovde Bruker kreće od nečega što počinje kao metafora ka znatno konkretnijem pojmu. Tako se već u drugoj epizodi prve sezone naslovljenoj kao „Fifteen Million Merits“ daje prikaz društva u kojem je život gotovo u potpunosti preveden u jednu repetitivnu matricu. Glavni junak je pozicioniran kao neko ko bi u sličnoj priči bio heroj koji će srušiti sistem, ali takva vrsta „buđenja“ ovde ne postoji – izlazak iz jedne samo predstavlja prelazak u narednu matricu. Suština pakla je upravo u nemogućnosti promene, u stalnom ponavljanju u okviru vremenske ravni koja je dovedena do zastrašujućeg apsoluta. Junak ove priče se nalazi u svom ličnom paklu, ali to i dalje nije istinski pakao – ostavljena je mogućnost kompromisa, svojevrsnog ugovora sa đavolom.
Motiv ponavljanja koje je užasnije od bilo kakvih fizičkih muka konkretizovan je u drugoj epizodi druge sezone „White Bear“. U ovoj epizodi Bruker direktno vezuje motiv buđenja sa ponavljajućim užasom. Junakinja se tako budi u košmaru iz koga ne može da pobegne – njen lični pakao ovde predstavlja veštačku konstrukciju u stilu elaboriranog rijalitija, kao zamene za zatvorsku kaznu. Novina se sastoji u tome što se svakog dana ona budi kao osoba bez sećanja, a time, paradoksalno, i bez prošlosti zbog koje biva stavljena na muke. Iako bi neko pomislio da je ovde Bruker došao do logičnog kraja kada je reč o paklu koji je stvoren uz pomoć ljudske ruke (i misli), on odlazi korak dalje u možda i ključnoj epizodi, božićnom specijalu s prigodnim imenom „White Christmas“. Užas beskonačnosti je ipak ona temeljna odrednica paklenih muka, a beskonačno je nešto čime čovek ne može upravljati, niti ga uopšte pojmiti. Tu se Bruker, u okvirima jedne SF serije, opasno približava hipotetičkom tvorcu tako što užas beskonačnosti postavlja u domen naučno mogućeg. Digitalni pakao tako postaje nešto najbliže simulaciji onostranog iskustva. Umesto duše reč je o kloniranoj svesti – digitalne replike su stvorene samo da bi patile i pritom poseduju istu samosvest kao i originali od krvi i mesa. Za razliku od analogne konstrukcije u epizodi „White Bear“ ovde je reč o pravom digitalnom paklu, koji se približava onom mitskom onoliko koliko to ljudske mogućnosti dozvoljavaju. Ključ leži u manipulaciji vremenom, odnosno u subjektivnoj percepciji njegovog protoka, pa tako nečija digitalna kopija, nečiji „otisak duše“, može biti kažnjena danom koji se ponavlja i po nekoliko milijardi puta. Mogućnost bekstva ne postoji.
Očigledno je Bruker shvatio kako je ovde napipao nešto bitno. Manje je važno pitanje da li je tehnologija koja bi omogućila kreaciju digitalnog pakla nešto što je ostvarivo u bliskoj budućnosti, od onog da li bi ljudi tako nešto poželeli da naprave, i još bitnije da iskoriste. Čini se da Čarli Bruker nema nikakvih dilema koji je odgovor na ovo pitanje, pošto korišćenje iste ili njoj slične tehnologije postaje svojevrsni lajtmotiv serije.
U petoj epizodi treće sezone „Men Against Fire“ pratimo junaka koji se nalazi u matriksovskoj situaciji u smislu da je realnost u kojoj živi lažirana, međutim kada bude stavljen pred izbor on se ipak ne odlučuje da uzme „crvenu pilulu“, jer u njegovom slučaju to ne znači samo surovo buđenje iz jednog već i automatsko buđenje u novi košmar – u kome će biti prinuđen da iznova i iznova preživljava traumatično iskustvo. U prvoj epizodi četvrte sezone „USS Callister“ koketira se sa idejom digitalnog raja samo da bi se takva mogućnost pervertirala u digitalni svet u kome njegov kreator sebi dodeljuje ulogu gnevnog boga, koji ima apsolutnu kontrolu nad digitalnim kopijama ljudi iz stvarnog sveta (u kome je društveni parija).
U finalnoj epizodi četvrte sezone „Black Museum“ dodatno se usložnjava koncept digitalnog pakla tako što se uvodi motiv paklenih muka. Naime, reč je o kloniranoj svesti osuđenika na smrt čija je egzistencija prolongirana na neodređeno vreme u obliku holograma koji iznova i iznova prolazi kroz trenutak pogubljenja na električnoj stolici. Umesto gnevnog i/ili pravednog božanstva, odnosno njegovog ljudskog ekvivalenta, postoji tek pohlepni manipulator i bezbroj zastrašujuće običnih ljudi – manje ili više prikrivenih sadista koji stoje u redu za priliku da bar na nekoliko sekundi osete kako je to biti bog… U istoj epizodi nam se nudi još jedno pervertiranje ideje nečega nalik na digitalni raj – reč je o transferu svesti osobe koja je na samrti u drugu osobu (konkretno, žene koja je u komi u um svog supruga), gde će ona funkcionisati poput putnika sa zadnjeg sedišta (slični koncept smo mogli videti u filmu Being John Malkovich i Get Out). Potreba za privatnošću u ovom slučaju ipak trijumfuje nad ljubavlju, pa se tako i ova naizgled plemenita ideja izopačuje, a supruga završava u telu plišane lutke čiji je „um“ sveden na primitivni kompjuterski čip koji se u praksi svodi na dve snimljene replike.
Ova vrsta antropološkog pesimizma ipak je neznatno ublažena, i to pre svega u trećoj i četvrtoj sezoni. Tako se neke od gore pomenutih priča ipak završavaju izbavljenjem nevinih junaka iz digitalnog pakla, odnosno kažnjavanjem onih koji su to zaslužili (Mada u vazduhu visi neizgovoreno pitanje: Da li iko zaslužuje takvu kaznu?) Čak se i inherentno užasavajući koncept klonirane svesti uspeva prikazati u relativno pozitivnom svetlu u četvrtoj epizodi četvrte sezone „Hang the DJ“ (Iako i tu ostaju izvesne moralne nedoumice na kraju.) Četvrta epizoda treće sezone „San Junipero“ jedina je u kojoj se izlaže koncept digitalnog raja, koji ne biva porušen do kraja epizode. Nije slučajno da je raj predstavljen kroz virtuelno rekonstruisane dekade XX veka (sa posebnim naglaskom na 80-e); kao da time želi da se poruči kako je takva vrsta pozitivizma ipak više stvar prošlosti.
A što se neizvesne budućnosti tiče, ona u kojoj ćemo se možda jednog (ne toliko dalekog) dana neprimetno probuditi, ima više izgleda da bude nalik na večiti beli Božić koji nam nemo uzvraća pogled iz crnog ogledala.
Miloš Cvetković je rođen 1979. u Beogradu, gde trenutno živi i pod stare dane studira književnost. Objavljivao je filmske kritike i eseje u magazinima: Popboks, Yellow Cab, Huper i Filaž. Esej pod nazivom: „Film osvete – Balada o svirepom Radivoja Lole Đukića“, objavio je u okviru zbornika Novi kadrovi (CLIO, Beograd, 2008). U inostranstvu je objavio eseje u knjigama: 101 Sci-Fi Movies i 101 War Movies (Barron’s, New York, 2009). Priredio je dve antologije kratkih priča fantastike: Anomalija 1 (2012) i Anomalija 2 (2015), u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Povremeno i sam napiše neku kratku priču, ali više voli da ih čita i uređuje.