Muma Paduri – terenska istraživanja i delovi transkripta

Muma Paduri – terenska istraživanja i delovi transkripta

 

Piše: Aleksandar Repedžić

U svim tradicionalnim kulturama mitska bića postoje kao deo „realnog” sveta. U vlaškoj narodnoj tradiciji možda je najbolje izraženo kroz verovanje u Muma Paduri koja može biti i dobra i zla. Ona ispunjava svet van naselja i obrađenih polja. Sa ovim mitskim bićem čovek je delio svoju svakodnevicu, ona je delovala na njegovo ponašanje i razmišljanje, svojim postojanjem činila je svet potpunijim i razumljivijim. Ovaj segment čudesne svakodnevice najbolji je odraz sfere fantastičnog za čoveka iz balkanskih, ali i drugih predmodernih kultura.¹Ljiljana Gavrilović, „ETNOS” Religija i indetitet, Zbornik radova, Beograd (2014) str. 207

Nastavak teksta će pratiti delove transkripta i terenska istraživanja o Muma Paduri. Koristeći metod kvalitativnog intervjua, došao sam do biografskih priča o tome kako su, gde i pod kojim okolnostima kazivači susretali Muma Paduri. Jedan deo kazivača nije nikada video Muma Paduri, već su je samo čuli, dok su drugi imali susret sa njom. Obe grupe kazivanja su podjednako bitne za dalju analizu. Petar Grujić iz Bukovske u svom kazivanju o susretu sa njom daje detaljan opis Muma Paduri, kao i Zlatko Stojković iz Bosiljkovca.

„Radio sam sa konjima u šumi, proleće je bilo, krenula je kiša da pada i mi smo prestali da radimo, vezali smo konje i zapalili smo vatru.

Jedan od mojih kolega se probudio i ćuti, ali me grana pobada da pogledam u onom pravcu, kada sam video o čemu se radi. Primetili smo ženu kako sedi. Probudismo mi i trećeg kolegu koji je bio sa nama, ukazala nam se žena koja je imala crnu dugu kosu poput gavrana… Znaš šta je gavran… Gleda ona nas, gledamo mi nju, i u jednom trenutku, ona je podigla svoja krila i poletela ka nebu, tada su se spustile grane sve do zemlje. Ja sam čuo i od starih kako su oni pričali da nije dobro ukoliko je sretneš da pričaš jer ćeš ostati nem za čitav život, bilo je toga dosta, pričali su meni stari… Kažu da ukoliko se ona čuje blizu kuće, da će svi pomreti iz te kuće i da će domaćinstvo ostati pusto. Prema Brodici je ostalo domaćinstvo pusto, ali čula se i ptica ćuvika, ona kada se čuje, kraj kuće neko mora da umre, to ti je 100% garantovana stvar. Ona izgleda poput sove, ona dođe pred kuću i peva ćuvik, čuvik… I ne prođe mnogo i neko iz porodice obavezno umre.” Pera Grujić (1953) iz Bukovske.

I Zlatko Stojković se susreo sa njom na kraku Stanki: „Može da se smeje kao dete, da peva kao žena, da kuka, postoji kod Ruskića na njihovom imanju jedna Muma Paduri… Bilo je to i u Leskovu, jednom se izdrala na uvo uaaaaaaaaa, on je pao na zemlju od straha… Ja sam je video sa detetom, odjednom se pojavila oluja i u tom trenutku smo čuli, vrisku, plač, smeh. Zamisli to kada čuješ u šumi i sin me pita, tata šta je ovo, i ja kažem to je, sine, Muma Paduri, a nevreme je tu samo oko nas, a sa svih strana vedro, rekao sam sinu samo se prekrsti i gledaj napred ne osvrći se… Drugi put sam je video na istom mestu, odavde kada gledaš kao ka onom brdu to je žena obučena u spavaćicu crne duge kose i stajala je u topoli visoko na grani. To mi svi meštani znamo gde je i ona se tamo čuje na kraku Stanki.”

U zaseoku Krš kod Rudne Glave često se čuje Muma Paduri, prema rečima Zorice Petrović (1959). Muma Paduri se na Kršu nije čula godinama, a kada se oglasila, ubrzo je nestala jedna porodica sa Krša.

Slične priče zabeležio sam od svoje babe Petrije Repedžić (1938), koja je više puta i sama čula Muma Paduri. Najraniji susret odigrao se tokom Drugog svetskog rata:

„ U jednom trenutku naišla je velika oluja, kao neki vetar, otac nas je sve pokupio i odveo u kuću i rekao da ćutimo, tiho nam je rekao da je čuo da neko kaže “ej bre”, zatim je taj glas počeo sve brže da mu se približava i drao se za njim, “ej bre, ej bre bre”…. Naši kerovi su zalajali i sećam se tako je brzo nešto prošlo kraj kuće i čulo se kako se dere “ej bre ej bre ej bre”, dok nije prošlo tamo gore kod Šalarevića. Moja majka Ruža Šalarević je jednom videla, ne znam šta je to bilo, ali stajalo je kraj puta kao lopta onako veliko i sijalo, ona je pogledala u to i brzo otrčala kući po oca, a kada su se vratili, ta usijana lopta nije više bila kraj puta. E, posle sam je čula kada su deca bila velika mislim da se i tvoj otac seća toga. Moja sestra je skupljala seno i mislila sam da me doziva i ja sam odgovorila, i odjednom taj zvuk se preneo sve bliže i bliže dok nije otišao tamo gde Stepan prvu ima kuću, tamo smo ga posle jedva čuli, nije dugo prošlo i Stepan je umro. Ona može da lepo peva, da plače kao malo dete, da se smeje, može da se pretvori u plast sena, tvoj deda mi je pričao da je video jednom kako brzo ide ka njemu plast sena kada je bio sa ovcama u šumi, ali on se nije plašio, on je čuo nju mnogo puta, i kada bi je čuo nije mi govorio da se ne bih uplašila. Ne valja da joj odgovaraš pošto ćete tada gađati kamenjem, ukoliko je čuješ u šumi ti gledaj svoja posla, ne imitiraj je i ne smej joj se, čula sam i to sam videla kada sam bila mala da se plaši kerova. Mnogi su je čuli i ne valja kada se ona čuje, uvek neko posle toga umre.”

Od kazivača Mike Vojvodanovića iz sela Blizna čuo sam da je neko imao seksualni kontakt sa Muma Paduri. Ovu priču sam čuo od Mike kada sam bio u srednjoj školi, a pošto je umro, njegove reči, kojih se sećam ću prafrazirati u daljem tekstu. „Bio sam tada još momak i nisam bio oženjen, krenuo sam ja tako u lov tu gde ima kuću Ilija Golubović, onaj što je bio manipulant u ŠIK-u, i bre krene neko nevreme odjednom kad se ispred mene pojavila lepa žena sva u belom, ćuti ona ćutim ja kad odjednom nešto mi se pomuti u glavi i mi jedno preko drugog i bre trajalo je to mnogo pravo da ti kažem, bre nije me puštala. Okrenuo sam se ja na jednu stranu kad ona odjednom nestade, e posle toga nikada mi se nešto slično nije desilo”.

Marija Mladenović (1939) iz Lučkog Polja koja zna mnoštvo bajalica ispričala mi je da je naučila bajalicu od njene babe kako da se otera Muma Paduri. Prema njenim rečima, Muma Paduri napada malu decu, i često mala deca ne mogu da zaspe ili su jako plačljiva. Tada ona izgovori bajalicu i plač nestane. Nažalost, zbog jakog vetra tokom terenskog rada sa Marijom nemoguće je izvršiti transkript basme.

Tokom terenskog rada zabeležio sam mnogo snimaka u kojima kazivači ističu da se nije čula jako dugo, a razlog je taj što su se ljudi odselili sa svojih imanja. Možda su je ranije ljudi češće čuli jer je nagoveštavala da će zaseoci ostati pusti i bez ljudi. Ova konstatacija me je poprilično iznenadila objašnjenjem zašto su zaseoci opusteli u predelu Zvižda, Gornjeg Peka i Poreča.

Mit o Muma Paduri i njenu pojavu možemo da svrstamo u kategoriju priviđenja koja su karakteristična u verovanjima našeg naroda. Priviđenja su tema brojnih radova, a prema dr Danijelu Sinaniju, istraživanja koja se tiču fenomena koji se mogu svrstati pod ovu kategoriju spada i Muma Paduri. Takavi radovi doveli su do lažnog utiska o dobroj proučenosti same pojave priviđenja. Ispostavilo se da je opšti pojam zapostavljen zarad proučavanja njegovih pojedinih segmenata, odnosno delova kompleksa verovanja vezanog za kontakt sa onostranim koji se ostvaruje putem priviđenja. Zbog toga ću se prilikom analize terenskih istraživanja oslanjati na rad dr Danijela Sinanija o priviđenjima.²Danijel Sinani. Priviđenja u zapadnoj Srbiji, Glasnik Etnografskog instituta SANU LIII.

Slično priviđenjima u zapadnoj Srbiji koja istražuje Sinani, i Muma Paduri se pojavljuje uglavnom noću, tačnije od sumraka do jutra. Međutim, iz prethodnog transkripta vidimo da priviđenja mogu da se pojave i usred „bela dana” što prema Sinaniju daje potvrdu da je onostrano uvek prisutno. Takođe se veruje da nisu sve osobe sposobne da vide i da osete prisustvo onostranog. Veliki broj kazivača kaže da nije imalo nikakav susret sa njom, ali da su čuli da ju je neko čuo i video.

Sinanijev rad o priviđenjima može da se upotrebi u etnološkoj analizi Muma Paduri. Kao i kod priviđenja, i ovde su važne prevencije prilikom susreta sa Muma Paduri, koje autor u svom radu deli u dve etape: izbegavanje priviđenja i postupke izbegavanja negativnih posledica susreta (prvo i osnovno šta treba da se uradi jeste da se ćuti, da se ne imitiraju zvukovi koje ona proizvodi, da se prekrsti). Prilikom susreta sa Muma Paduri, dešava se direktni kontakt sa onostranim, i ovde se kao i sa priviđenjima u Sinanijevom radu, ostvaruje neposredna veza između ovostranog i onostranog sveta. Uglavnom su ti susreti kratkoročna predskazanja, koja ukazuju na nečiju iznenadnu smrt. Za razliku od priviđenja u zapadnoj Srbiji, kontak sa Muma Paduri ne ostavlja direktne posledice po onoga ko se sa njom susretne. Štetno dejstvo se neutrališe jedino kod dece putem basmi, koje umiruju plač i nesanicu.

Zaključak

Prostor oivičen Dunavom na severu, Moravom na zapadu i Timokom na istoku, bio je dom mnogim kulturama, ali i mesto susreta i njihovog preplitanja, mesto na kojem su razmenjivale verovanja, mitove, običaje i rituale. Muma Paduri je samo jedan od mnoštva demona i mitskih bića koja i dalje obitavaju na ovom čarobnom prostoru. Ovaj tekst nije naučni rad, već pokušava da objasni raznolikost verovanja u Boginju Majku i kako je ona opstala kroz razne kulture i dugi niz vekova sve do Muma Paduri. Muma Paduri, stanovnica naših šuma, sve ređe se čuje, a još manje viđa, tako da smo svedoci ali i hroničari modifikacije Muma Paduri u neka druga priviđenja. Kao takva, ona će i dalje ostati ono nepoznato što ćemo čuti i neki od nas imati prilike da vide još mnogo puta. Ona će još dugo živeti u sećanjima našeg naroda kroz nova mitska bića koja još danas možemo videti u raznim filmovima i serijama epske fantastike. Zaključak ovog rada završiću citatom mog velikog prijatelja, arheologa Dragana Jacanovića:

„Legende i mitovi ovog podneblja nisu plod bujne mašte njegovih stanovnika. One predstavljaju kodirano znanje o svetu i životu, prenošeno usmenim putem vekovima sa generacije na generaciju.Te legende i mitovi neraskidivo su vezani u strogo određena imenovana mesta kao nepomerive orijentire i belege u prostoru i vremenu.” Upravo takava je i Muma Paduri.

---