gledam je lepa je još uvek je volim vodili smo ljubav svaki dan pa svaki drugi pa petkom pa s mene pa na uštap ali sada čisto da se otresem pokušavam da je podsetim na stara dobra vremena zguza ali prekasno poče rat pade bomba pade zid bežimo u podrum gologuzi goloruki
u podrumu gužva smrad plač izvlačimo se potrbuške ukočenih zakrvavljenih očiju napolju mrak blato buka prelazim pogledom preko jedva vidljivih zgrčenih tela
s leva nadesno s desna nalevo pomeramo se gologuzi goloruki pomera se svaki od nas i svi zajedno pomeramo se sa zapada na istok ili sa istoka na zapad u mraku u blatu mučenje hladnoća
guram vučem noga se opruža ruka se savija svi zglobovi rade glava sustiže ruku potrbuške predah
to se dešava u prostoru ničijem prostoru koji se ovde uzima kao put u slobodu put u slobodu prema istoku ili prema zapadu čudno a i smrt vreba prema zapadu i prema istoku po pravilu pa bilo nas četvorica ili milion
znači i četvorica i milion
nijedan konačan broj bilo parni bilo neparni
spreman sam kolena na slami dupe u vazduhu šake na zemlji raširene kao stopala jasno kao dan bol u kukovima dupe se mrda glava još uvek bistra hteo bih kući konačno
u štali mračno ali vidim svaku slamku napolju se oglašava pištolj bar tri četiri puta poneki jauk možda vrisak ili nešto slično
četvoronoške do vrata mogao bih tako i na kraj sveta ako treba četvoronoške na put oko sveta na kolenima ruke prednje šape oči dva prsta iznad tla
podižem glavu virim kroz pukotinu napolju deru kožu naprave rez oko pojasa pa je onda svlače kao džemper
ležim potrbuške u mraku u slami zastoj nigde ne putujem nazirem veliki džak brzo mu prilazim
savijenih kolena povijenih leđa stiskam džak uz stomak znači sad sam na boku držim ga džak reč je o džaku jednom rukom iza leđa podvlačim ga pod glavu ne ispuštajući ga bojim se da ću ga izgubiti ako budem brz zavući ću u njega glavu pa ramena glavom ću dotaći dno
jedino poneka slika i majčin glas eto u nekakvim časovima pre nego što je otišla rekla mi je da se čuvam nije rekla ni čega ni zašto ja sam poštovao tu njenu brigu i uspeo sam živ sam ukoliko je stvar u tome
pa još jedna slika još jedna već treća možda ih uskoro više neće biti ja od glave do pete i lice pobednika gledam ga odozdo ne liči ni na šta
ogromne glave sa šeširom punim cveća i ptica nagnut nad mojom sedom kosom pogled mu plamti strogošću
ukratko ukočen klečim na nekoj poljani ruku stisnutih da prsnu molim ga po njegovim uputstvima
još nije gotovo žmuri i zapeva na meni nepoznatom jeziku ja krišom gledam u njegove usne
završava opet me gleda užarenim pogledom ja brže-bolje dižem svoj i ponavljam sve tumbe
vazduh treperi od zujanja insekata
u trenu trenu kojim prolazi sva moja prošlost hvatam leptire
seckam leptirima krila makazama na uske trakice jedno pa drugo ponekad za promenu i oba odjednom i puštam na slobodu telo
za jednu osobu predviđeno je pet kilograma mislim žita o žitu je reč nesamlevenog za četiri člana znači četiri puta više što bi po garantovanim cenama uz bonove koštalo 20 pa se isplati stati u kilometarski red žito se deli iz džakova od po pedeset kilograma zato je potrebno imati kese jedna kesa košta 500 za dvadeset kilograma žita treba 20 za četiri kese 2000 što znači bez sopstvenog džaka ništa
sam džak na dodir prijatan mali nekad služio za ugalj dvadeset kilograma juta vlažna stisnem curi sad ali nekad davno davno beskrajno dugo početak ovoga života drukčije je izgledao
pa se pridignem na lakat zavlačim u njega u džak reč je o džaku zavlačim ruku milujem žito pokušavam da brojim zrna jedno po jedno nemoguće jednom rukom i dalje pokušavam jednog će dana biti moguće
izručiti žito na zemlju vratiti zrna u džak jedno po jedno nemoguće nemam snage bojim se izgubiću
apetit slab zrno žita čini mi se buđavo žvaćem buđavo bez brige neću umreti nikad neću umreti od gladi
uhvati me da spavam san a ja čim legnem ja na žalost odmah ustanem pa sam nervozan strašno sam besan
onda se setim onda se vraćam njoj mojoj slobodnoj šaci radije nego nekom drugom delu tela pomaže kad ničeg nema slika snova sna povoda za razmišljanje govorim što mi pada na um slabim pokretima donjeg dela lica mrmljam
dolazi mi do očiju ne vidim je zatvaram oči nešto fali inače su mi oči obično zatvorene ili otvorene
ako to nije dovoljno mrdam je šaku reč je o šaci deset petnaest sekundi zatvaram oči pada zavesa
san
dat mi je san kao varam ženu kao okusio sam ljubav sa nekom ženicom po mojoj meri koja i sama sanja i to u snu o muškarcu po svojoj meri to mi je u životu dato ovaj put
Napomena:
Pojedine rečenice su preuzete iz romana “Kako jeste” Samjuela Beketa i, s neznatnim izmenama, ugrađene u ovu priču.
Zoran Spasojević: rođen je 1949. godine u Kragujevcu. Autor je knjiga poezije: „Dar praznine“ (1986) i „Glad“ (1998), knjiga kratkih priča: „Odelo za odlazak“ (1997), i „Kratke priče bez muke” (2003, 2006), knjiga drama: trilogije „Amerika ima rupu” (2003), kratkih drama „Rezervat Srbija“ (2006), dokumentarne komedije „Gavrilov Princip“ (2008), ljubavne komedije „Voliš li me, Jakove“ (2008) i lagane komedije „Moj čovek“ (2010), knjige satire „Tu zeka pije vodu“ (2008), kao i knjige i-mejl arta „Mala noćna pošta“ (2009). Autor je CD-ROM-a (digitalne grafike, knjige i tekstovi) „Cirkus“ (2006). Аutor je TV drame „Amerika ima rupu 2“ (1999), scenarija humorističe TV serije „Bez naslova“ (2000) i radio-drame „Kratka istorija naizmeničog stajanja i padanja“ (2004). Zastupljen je u oko pedeset antologija i zbornika poezije, kratke priče, kratke drame i satire. Bavi se mejl/i-mejl artom, digitalnom grafikom i digitalnim kolažima. Digitalne radove objavljuje na razglednicama, u štampi i knjigama, kao i u brojnim internet-magazinima. Objavio je preko sto mejl art razglednica u više izdanja. Njegove razglednice nalaze se u privatnim kolekcijama, bibliotekama i muzejima mejl arta. Učestvovao je na više kolektivnih izložbi mejl arta u zemlji i svetu. Za svoje radove nagrađivan je više puta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 2003. godine autor je izdavačke kuće „Alma“.