Image default
Prostor i oblik

Nekoliko reči o strašnoj arhitekturi

Piše: Miloš Ilić

 

Moderna arhitektura daje prioritet minimalizmu i funkcionalnosti; a radi jednostavnije, jeftinije i brže gradnje nestaju ornamenti bogati simbolizmom (koji su obeležavali tradicionalnu arhitekturu). Vrednost se nalazi u armiranom betonu, staklu, metalu i sličnim materijalima.

Simboli su u istoriji imali važnu ulogu u usmeravanju mase i kulture. Slično se dešava i danas, samo što sada simbole moći predstavljaju velike korporacijske kuće (robne, digitalne itd.) i političke partije.

Strašna arhitektura je strašna upravo zbog svoje simbolike, u zavisnosti od toga kako je interpretira individua ili kolektiv. Vreme u kome se znakovni uticaj takve arhitekture pretpostavlja je takođe od značaja. Verujemo da je u određenim nestabilnim istorijskim razdobljima arhitektura totalitarnih režima, kao i religijskih koncepata izazivala strah.

Druga referentna tačka bi bila ona očiglednija – strah od sablasnih, napuštenih građevina, ili od građevina gde je poznato da je počinjeno neko nedelo (dakle, “ukletih” iz nekih razloga).

S druge strane, imamo rogobatne sigurnosne sisteme kako u rezidencijalnim, poslovnim objektima, tako i u shematama gradova. Ti sistemi su u suštini projektovani tako da se emocija straha svede na minimum (kao i realne opasnosti od krađe, terorizma, itd.). Nekad se dešava da ti složeni visokotehnološki sistemi dovedu same korisnike u nepriliku, tj. ti sistemi upravo postanu kontraproduktivni. To je arhitektura koja razdvaja. Razmislimo na trenutak o arhitekturi ambasada, o arhitekturi policijskih stanica, o arhitekturi zatvora, o arhitekturi mentalnih institucija, o arhitekturi sudnica. Arhitektura je onoliko strašna koliko joj pridajemo značenja.

Izgleda kao da arhitektura danas ide ka tome da olakša život kako pojedincima tako i grupama, manjinama, turistima; da pojednostavi kretanje i izazove prijatne utiske, svede stres na minimalnu meru, i to dobrom funkionalnošću, estetikom i rešenjima u sferi tehnoloških prevencija. Ipak, da li arhitektura danas olakšava život? Neke građevine, više nego ikad, izazivaju klaustrofobična, a neke agorafobična osećanja. Neke nam ulivaju strah, i to ne zbog detalja strašne ornamentike, kao nekad, već upravo zbog potrebe da se svi detalji ukinu, da sve bude svedeno i otvoreno. Zaključujemo da je strah, kao i lepota, u očima posmatrača. Koliko god referentnih kvalifikacija napravili, uvek će biti objekata ili prostora u kome će jedan psihološki tip ljudi rado boraviti, dok će drugi birati drugačije prostore i objekte u zavisnosti od psihološkog senzibiliteta.

 


Miloš Ilić, rođen 1989. u Majdanpeku. Inženjer arhitekture i vizuelni umetnik.

Pogledajte portfolio ovog autora.

 

 

 

 

 

 


Pogledajte ostale radove ovog autora:

Organska arhitektura (februar 2011)

Miloš Ilić, proces crtanja (Searching for a perfection) (Strašni Libartes, decembar 2018)


Ovaj članak je objavljen u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Prostor i oblik.


Možda će vas interesovati i:

https://libartes.rs/dogville-eksperiment/

Povezani članci

Organska arhitektura

Ostavite komentar