Image default
Mesta i ljudi

Nesiba Palibrk-Sukić: Pančevačko-beogradski period života i rada V. A. Mošina

PANČEVAČKO-BEOGRADSKI PERIOD
ŽIVOTA I RADA V. A. MOŠINA

Piše: Nesiba Palibrk-Sukić

Jedan značajan period života poznatog ruskog naučnika Vladimira Aleksejeviča Mošina vezan je za boravak u Pančevu, koji se poklapa sa njegovim naučnim radom profesora vizantologije na Beogradskom univerzitetu i saradnjom sa poznatim imenima u nauci – Aleksandrom Vasiljevičem Solovjovim, Georgijem Aleksandrovičem Ostrogorskim i Sergejem Vasiljevičem Trojickim. V. A. Mošin (rođen u Sankt-Peterburgu 1894), paleograf, vizantolog i slavista, školovao se u Petrogradu, Tiflisu i Kijevu. Emigrirao je u Kraljevinu SHS 1920. godine, diplomirao na Zagrebačkom univerzitetu i predavao vizantologiju na univerzitetu u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Skoplju, bio je direktor arhiva Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, autor je mnogih naučnih studija, komentator i izdavač spomenika slovenske pismenosti na Balkanu. U vreme rata i okupacije Beograda rukopoložen je 1942. godine u đakona, zatim u Ruskoj crkvi u Beogradu u jereja, a dok je živeo i radio u Zagrebu, u protojereja (1951), i kasnije, u stavrofora (1952). Državljanin je SSSR (1945). Umro je u Skoplju 1987. gde je i sahranjen.

Pre Drugog svetskog rata bio je član Ruskog arheološkog društva u Jugoslaviji, Ruskog naučnog instituta u Beogradu, Slovenskog Ustava u Pragu, Instituta Kondakova, Jugoslovenskog istorijskog društva i Skopskog naučnog društva. Posle Drugog svetskog rata član je komisije vizantologa pri akademijskom savetu FNRJ, dopisni član Makedonske akademije nauka i umetnosti, član Međunarodnog društva istoričara hartije u Holandiji. Nosilac je odlikovanja: Orden Svete Ane IV stepena, Svetog Stanislava III stepena. Svete Ane III stepena s mačevima, Svetog Vladimira IV stepena s mačevima, Orden rada s crvenom zvezdom (1978).

U Pančevo je Vladimir Mošin došao sa suprugom Olgom i sinom Nikolajem 1932. godine iz Koprivnice, gde je proveo dvanaest godina na mestu profesora gimnazije. U jednom delu Autobiografije1O Autobiografiji (ili Memoarima) V. A. Mošina piše Rima Vladimirovna Bulatova u tekstu „Osnivač jugoslovenske paleografske nauke – V. A. Mošin“, objavljenom u Moskvi 1996. godine u zborniku Ruska emigracija u Jugoslaviji. U jednoj od fusnota ona piše: „Pri pisanju ovog teksta koristila sam neobjavljene Memoare V. A. Mošina (kucano na mašini, 223 strane). Memoari obuhvataju život Mošina od detinjstva do 1980. godine. On ih je pisao više godina. Vladimir Aleksejevič ih je diktirao pre svega svojoj sestri Galini Aleksejevnoj i drugim bliskim prijateljima. I ja sam imala sreću da budem „pisac“ ovih Memoara u martu 1979. godine u Moskvi. Godine 1984. dobila sam na poklon od Vladimira Aleksejeviča jedan primerak (od postojeća četiri) sa desetinom njegovih pisama meni, kao drago svedočanstvo o njegovom prisustvu u mojoj sudbini i zajedničkom druženju.“ Autobiografija V. A. Mošina, koja je korišćena za pisanje ovog poglavlja, pronađena je u zaostavštini Sergeja Trojickog, i verovatno je jedan od četiri primerka o kojima piše Rima Vladimirovna Bulatova. Ona se sada nalazi u privatnoj zbirci kolekcionara starih knjiga i dokumenata Ljubomira Boškova iz Bavaništa, a foto-kopija istog rukopisa je u Zavičajnom fondu Gradske biblioteke u Pančevu. o periodu života u Pančevu on piše kao verovatno najmirnijem razdoblju u životu svoje porodice:

„Tokom leta mi smo došli u Pančevo i iznajmili stan preko puta pančevačkog Sanatorijuma. Olja (supruga, prim. aut.) je uskoro počela da daje časove muzike i francuskog jezika. Ja sam morao da se naviknem na novu sredinu koja se razlikovala od Koprivnice. Istina, i ovde sam naišao na punu pažnju i srdačan prijem, ali odnosi su bili manje-više zvanični. Određenu ulogu odigralo je i to što smo Olja i ja preko moga brata i Sanatorijuma bili povezani sa mesnim ruskim društvom, a sa druge strane moj naučni rad tesno me je vezao sa Beogradskim univerzitetom, gde sam izabran za docenta na vizantologiji, a takođe sam bio angažovan u Ruskom naučnom institutu2Osnovan u Beogradu 1928. godine, prvi predsednik je bio J. V. Spektorski. Institut je prvobitno bio smešten u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti, a zatim od 1933. godine u Ruskom domu, u vreme kada je predsednik bio F. V. Taranovski. Ruski naučni institut u Beogradu postaje opšti naučni centar za celu rusku emigraciju i u vezi sa tim u Beograd je stigao ruski akademik P. B. Struve. Za 10 godina rada u RNI održano je 650 predavanja iz raznih naučnih oblasti. Predavanja su držali I. A. Iljin, A. A. Kizeveter, V. V. Zenjkovski, N. O. Loski, G. V. Florovski, D. I. Merežkovski, K. D. Baljmont, E. P. Čirikov. U Institutu je nastupala i Z. Gipius, I. Severjanin, A. Alehin. Značajnim se mogu smatrati dva izdanja Instituta: ”Trudы IV Sъezda russkih akademičeskih organizaciй za graniceй (1929. g.)” i ”Materialы dlя bibliografii russkih naučnыh trudov za rubežom (1920-1930)” (zarubezje.narod.ru/textst/Kosik_Mostovye_Belgrada.htm).. Sa pančevačkim Sanatorijumom sam se povezao preko brata Serjože koji je posle kraćeg boravka u Beogradu prešao u Pančevo i oženio se Nadeždom Vladimirovnom Zinovjevom, koja je radila kao medicinska sestra u Sanatorijumu. Moj brat, društven i druželjubiv, imao je divan glas i izražen glumački talenat koji ga je učinio vrlo omiljenim u Sanatorijumu gde je rukovodio horom u bolničkoj crkvi, a u to vreme radio je i u gradskoj upravi i bio horovođa srpskog pevačkog društva ‚Venac‘3Sergej Aleksejevič Mošin (Moskva, 1898 – Sao Paolo, 1965). Od 1920. godine konjički potporučnik (kornet), završio je realnu gimnaziju, u Dobrovoljačkoj armiji služio u odredu generala Kutepova. Nagrađen Krstom Sv. Georgija 6. reda. Dva puta bio ranjavan. U emigraciji je živeo u Pančevu. Tokom Drugog svetskog rata pristupio je Ruskom zaštitnom korpusu. Završio je vojnu obuku 1944. godine i bio lajtnant Nemačke vojske. Od 1948. kao protođakon živeo u Argentini, a zatim se nastanio u Brazilu (Nezabыtыe mogilы. Rossiйskoe zarubežьe : nekrologi 1917-1999. Tom 4 (l-i). Sostavitelь V. N. Čuvakov. – Rosiйskaя Gosudarstvennaя biblioteka. Otdel literaturы russkogo zarubežья. Izdatelьstvo „Paškov dom“. Moskva, 2004, str. 659) (…) Oljuška se u potpunosti posvetila sinu Nikoluški koji je već pošao u gimnaziju. On je rastao kao rusko dete, u ruskoj sredini u Pančevu, u našoj porodici i susednom Sanatorijumu, odlično je znao ruski jezik i koristio rusku literaturu iz bogatih beogradskih biblioteka. Zajedno sa nama bio je privržen ruskoj crkvi, pomagao je u oltaru našem protojereju o. Petru Golubjatnjikovu. Olja, između obaveza domaćice i privatnih časova jezika i klavira, mnogo se bavila muzikom iz zadovoljstva, a i u ulozi korepetitora na koncertima koje su u Pančevu priređivala tri pevačka društva (…) u jednom od njih sam i ja jedno vreme bio horovođa.“4Pod teretom : autobiografija / Vladimir Aleksejevič Mošin ; prevod i komentari Nesiba Palibrk-Sukić. – 1. izd. – Beograd : Narodna biblioteka Srbije ; Pančevo : Gradska biblioteka, 2008 . – Str. 108.

Od beogradskog kruga prijatelja Vladimir Mošin ističe porodicu profesora Aleksandra Vasiljeviča Solovjova5Aleksandar Vasiljevič Solovjov (Kališ, 1870 – Ženeva, 1971), istoričar slovenskog i vizantijskog prava, slavista. Diplomirao na Pravnom i Istorijsko-filozofskom fakultetu u Varšavi. Emigrirao u Kraljevinu SHS 1920 godine. Profesor istorije slovenskih prava u Beogradu, profesor i rektor Pravnog fakulteta u Sarajevu. ,

„…koji je pored velikog naučnog obrazovanja, pravnog, istorijskog i filološkog, prekrasno svirao klavir, njegova žena Natalija Nikolajevna imala je divan sopran, njegova majka-pedagog, bivši rukovodilac ruske škole, bila je vrlo interesantna i sa bogatim sećanjima iz Peterburga. Ja sam vrlo često odlazio kod njih u Beograd i oni su dolazili kod nas u Pančevo.“6Pod teretom : autobiografija. – Str. 109.

Druga bliska porodica koja je često boravila u Pančevu bila je porodica Vladimira Ivanoviča Borotkeviča, sa kojim je Mošin služio u I Kavkaskom korpusu u Erzrumu i Erzidžanu (1915 – 1917), zatim porodica Sergeja Vasiljeviča Trojickog7 Sergej Viktorovič Trojicki (Tomsk, 1878 – Beograd, 1972), istoričar crkvenog prava, završio duhovnu akademiju u Petrogradu. Bio profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1920-29; 1941-45), redovni profesor crkvenog prava na Pravnom fakultetu u Subotici, profesor Sergijevske akademije u Parizu. i posebno, od 1933. godine, porodica Georgija Aleksandroviča Ostrogorskog8 Georgij Aleksandrovič Ostrogorski (Petrograd, 1902 – Beograd, 1976) vizantolog, istoričar, akademik SANU. Klasičnu gimnaziju završio u Petrogradu, Filozofski fakultet i doktorat filozofije u Hajdelbergu. Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnivač i direktor Vizantološkog instituta SANU.. Ostrogorski je bio u rodbinskim vezama sa porodicom A. V. Solovjova, a obe porodice živele su u Beogradu u istoj ulici. Vladimir Mošin se veoma lako uklopio u njihov život.

„Posećivao sam ih redovno boraveći u Beogradu skoro dva puta nedeljno, a i oni su često, obično nedeljom, dolazili kod nas u Pančevo.“9Pod teretom : autobiografija, 109.

Ove porodice posebno je zbližio zajednički naučni rad Mošina i Solovjova na izdavanju Grčkih povelja srpskih vladara koji je pokrenut na predlog A. V. Solovjova, a koji je podržala Srpska akademija nauka već 1934. godine.

Rad na ovom projektu povezao je Mošina sa još jednim značajnim naučnikom iz pančevačke sredine, Antonom Sovreom, koji je u isto vreme kada i Mošin bio profesor u pančevačkoj gimnaziji. Sovre je završio klasičnu filologiju u Gracu, izvanredno vladao latinskim i grčkim jezikom i važio za najboljeg prevodioca klasičnih autora. Objavio je prevod Ispovesti blaženog Avgustina.10Anton Sovre, od 1932-33 radio u Gimnaziji (Pančevačka gimnazija : 1963-64 / grupa autora. – Pančevo : ”Uroš Predić”, 1965. – Str. 110.)

„Pripadao je grupi najboljih ljubljanskih slavista koji su radili na rečniku slovenačkog jezika. Svojim snažnim slovenskim patriotizmom izazvao je negodovanje tadašnjih vlasti u Ljubljani i zbog toga je premešten u pančevačku gimnaziju gde je odmah stekao najiskrenije poštovanje svojom blistavom evropskom kulturom i širokim obrazovanjem. Mi smo ubrzo osetili uzajamnu simpatiju, a moji grčki rukopisi, na kojima sam radio u gimnaziji i između časova, privukli su njegovu pažnju i on je postao moj bliski saradnik ne pretendujući na mesto trećeg autora. Radio sam sa njim u slobodno vreme u gimnaziji i posle časova. Sovre je postao moj istinski učitelj i samo zahvaljujući njemu mi smo uspeli u roku od godinu i po dana da pripremimo obimnu knjigu Grčke povelje srpskih vladara, koja je u izdanju Srpske akademije nauka izašla u leto 1936. godine.“ 11Pod teretom : autobiografija, 111.

Dok se završavalo štampanje knjige, Mošin zajedno sa Sovreom putuje u Grčku.

„Hteli smo da vidimo svojim očima otadžbinu Homerovih junaka, da sami upitamo Apolona u Delfima o svojoj sudbini, da sa visina atinskog Akropolja pogledamo gde je Temistokle pobedio persijsku flotu i gde je Sofokle ispevao svoje zvučne stihove.“12 O tim sećanjima Sovre piše u časopisu ”Mladinka” za 1938. godinu.

U drugom delu putovanja po Grčkoj Mošin i Sovre mesec dana borave na Svetoj Gori. Taj boravak značajan je jer je, kako kaže Mošin,

„mome drugu doneo uvid u političku strukturu monaške republike, u njen duhovni život u manastirskoj stvarnosti, što je on kasnije obradio u putopisnim zapažanjima. Meni je putovanje dalo mnogo vrednog materijala koji sam kasnije iskoristio u radu Dokumenti iz svetogorskih arhiva štampanom 1939. godine, i koji je okrenuo moja interesovanja ka istoriji Svete gore i donekle prema istoriji srpskog manastira Hilandara. Tim temama posvećena je većina mojih kasnije objavljenih radova od 1936. do 1950, kada je moj prelazak u Arhiv Jugoslavenske akademije u Zagrebu poslužio kao povod za novi preokret mojih interesovanja za slovensku filologiju i pomoćne istorijske discipline.“

Kao rezultat zajedničkog rada i prijateljstva koje je nastalo još u pančevačkoj gimnaziji, godine 1948, u izdanju Slovenačke akademije nauka, izašao je zajednički rad V. Mošina i A. Sovrea Supplementa ad Acta Chilondarii, s tekstom na latinskom jeziku i objavljenim do tada nepoznatim dokumentima.13Pod teretom : autobiografija, 110.

U vreme pančevačko-beogradskog perioda života i rada, Mošin 1937. po četvrti put putuje na Svetu Goru, sada zajedno sa Ostrogorskim, sa kojim je, kako sam kaže, postao veoma blizak prijatelj. Tada je najveći deo vremena proveo u Hilandaru, radeći na fotografisanju srednjevekovnih rukopisa i pečata, a zatim i u bugarskom manastiru Zografu, gde je sa Ostrogorskim sastavio katalog grčkih rukopisa u obliku rukopisne sveske (ispisane rukom Ostrogorskog).

I sledeće godine Mošin boravi na Svetoj Gori sa celom porodicom, a sa njim su tada putovali beogradski ruski sveštenik o. Petar Belovidov i pančevački lekar Tihomirov. Ovo putovanje Mošin je posvetio paleografskoj analizi originalnih rukopisa u manastiru Hilandaru. U ovom periodu naučnog rada sastavio je katalog svih fotografskih dokumenata (snimaka) u arhivu Srpske akademije nauka. Taj rad mu je poslužio, kako je sam rekao, kao osnova za dalje detaljne studije srpske paleografije, diplomatije i hronologije.

Veliku pomoć u tumačenju srpskih rukopisa pružio mu je Aleksandar Solovjov, a o grčkim izvorima ponovo prijatelj iz vremena rada u pančevačkoj gimnaziji, Anton Sovre, koji je sada već radio na mestu inspektora prosvete u Beogradu. Godine 1939. Mošin je završio rad na katalogu koji je početkom 1940. godine objavljen u Godišnjaku Srpske akademije za 1939. godinu.

Period od 1935. do 1939. godine Mošin ističe kao posebno značajan period rada „vizantološke“ trojke (Otrogorski, Solovjov, Mošin) čije je polje naučnog interesovanja i rada bilo usmereno na unutrašnja pitanja istorije Vizantije, finansijsku i socijalnu strukturu i poreski sistem.

U ovom periodu Mošin postaje i aktivni član i saradnik Instituta Kondakova u Pragu,14 Institut Kondakova osnovan je u Pragu 1926. godine kao veliki ruski centar arhelogije, vizantologije i umetnosti (prvo kao Kondakovski seminar) posle smrti velikog istoričara umetnosti Nikodima Pavloviča Kondakova. Institut izdaje serijsku publikaciju Seminarium Kondakovium u kojima Mošin sarađuje (za 1932, 1933. i 1938. godinu). U vreme kada je institut promenio ime u „Institut Kondakova“, menja se i naziv te publikacije u Anale (Annales l Institut Kondakov). a posebno je značajan njegov rad i zalaganje na preseljenju instituta u Beograd. Godine 1937. zajedno sa Ostrogorskim putuje u Prag na poziv Instituta i učestvuje na naučnom skupu, gde glavna tema razgovora na zatvorenom sastanku postaje pitanje spasavanja Instituta od nastupajuće hitlerovske agresije. Smatrajući Jugoslaviju bezbednom, doneta je odluka o preseljenju Instituta u Beograd. Na tom projektu preseljenja posebno se angažuju Mošin, Solovjov i Ostrogorski. Zahvaljujući vezama koje je Mošin imao u Beogradskom muzeju, koji se u to vreme nosio naziv „Muzej kneza Pavla“ (velikog pokrovitelja i mecene umetnosti) i poznanstvu sa Milanom Kašaninom, Mošin uspeva da za Institut dobije pokroviteljstvo kneza Pavla.

„To je poslužilo kao povod da posetimo kneza Pavla u Belom Dvoru gde nas je knez očarao svojim ljubaznim prijemom i u opuštenom razgovoru interesovao se za položaj Instituta, veličinu, biblioteku, saradnike, odobrivši državnu novčanu pomoć, a rešenje svih ostalih praktičnih pitanja poverio je Milanu Kašaninu“.15 Pod teretom : autobiografija.

Za potrebe Instituta godine 1938. iznajmljen je četvorosoban stan (u Cvijićevoj 61) u blizini stana Ostrogorskog i Solovjova, prebačena je biblioteka iz Praga sa svom dokumentacijom, doputovao je i D. N. Rasovski (koji se oženio Irinom Nikolajevnom Okunjevom, ćerkom poznatog istoričara umetnosti) u službi stalnog sekretara. Institut je počeo sa radom, štampan je XI tom Anala, a nekoliko dana pre aprilske katastrofe izašao je i poslednji, XII tom. U bombardovanju Beograda, srušena je zgrada u kojoj se nalazio Institut, poginuli su supružnici Rasovski, a ostatke vredne biblioteke odneli su Nemci.

Godine 1938. profesor Vladimir Ćorović je postavio pitanje prelaska Vladimira Mošina u Skoplje na Katedru za vizantologiju. Skopski Filozofski fakultet je raspisao konkurs za docenta ili profesora, a Mošin bio jedini kandidat. Mošinova porodica iz Pančeva u Skoplje prelazi pred početak školske 1939. godine. Time se završava značajan pančevačko-beogradski period – kako ga je sam Mošin nazvao – života i rada ovog značajnog naučnika.

Šta je V. A. Mošin u toku svog dugog života uspeo da uradi za jugoslovensku nauku možda najbolje govore reči koje je izrekao zaključujući svoj uvod u opis ćirilskih rukopisa Arhiva Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti: „Uradio sam sve što mogu prema svom znanju i svojim snagama – faciant meliore potentes. Vjerujem da sam se tim radom odužio Jugoslavenskoj akademiji, koja mi je povjerila na čuvanje svoj dragocjeni Arhiv, jugoslavenskoj nauci, koja je određivala moja interesovanja u proteklih trideset godina, i narodu čije sam gostoprimstvo za to vrijeme uživao.” Ili na kraju Autobiografije, u poglavlju „Nezavršeni radovi i mogući planovi” kada govori o svojim daljim planovima u nauci, pa kaže: „Da li ću doživeti ostvarenje ovih želja naivno je pitanje, ali nezavisno od toga ne mogu da sakrijem svoje zadovoljstvo zbog saznanja šta sam uspeo da unesem u jugoslovensku nauku i da prenesem na moje saradnike i učenike. Moj naučni život za mene je bio ne samo interesantan nego i radostan, jer je proticao u živoj duhovnoj saradnji sa mladima koji su stremili znanju i sa saradnicima koji su sa žarom prihvatali moje interesovanje za istraživački rad i, kroz plodnu stvaralačku saradnju, postajali moji iskreni prijatelji.”16Pod teretom : autobiografija , 234.


Literatura:

Vladimir Aleksejevič Mošin, Pod teretom: autobiografija; prevod i komentari Nesiba Palibrk-Sukić, Beograd, Narodna biblioteka Srbije.


Nesiba Palibrk-Sukić, Diplomirala na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. U okviru svog istraživačkog rada bavi se ruskim nasleđem u srpskoj kulturi (kulturnom istorijom između dva svetska rata, sa posebnim osvrtom na rusku emigraciju). Objavljivala je stručne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i tri knjige: Ruske izbeglice u Pančevu 1919 ‘19441; Pod teretom: Autobiografija Vladimira Aleksejeviča Mošina; Francuski klub u Pančevu i Francuska škola Jalene Spiridonove. Učesnik je više međunarodnih simpozijuma u zemlji i inostranstvu. Saradnik je Pančevačkog čitališta.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Mesta i ljudi.

Povezani članci

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

Vesna Smiljanić Rangelov: Pa(m)tim (o)dakle postojim

Vesna Smiljanić Rangelov: Put na Alpe, nažalost nezaboravan

Ostavite komentar