PETROGRAD I MOSKVA TO SU SRCA DVA
ili: I Puškin može da pogreši
(deo rukopisa o putovanju u Moskvu i Petrograd)
Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Nije lako vratiti nebrojene utiske pet godine kasnije. S druge strane, pravi je čas da se pogledaju folderi koje uobičajeno pohranjujemo u kompjuterskoj arhivi – jednom kad budemo imali luksuz-vremena da rifrešujemo sećanje.
Iz Moskve za Petrograd u današnje vreme najzgodnije je putovati vozom. Iz Beograda je, međutim, makar je tako bilo 2014, nemoguće rezervisati kartu za veoma brzi munja voz „sapsan“. Ipak, sa Šeremetjeva se, pobesnelim kombi taksijem u cik zore, glat stiže za pola sata do centra Moskve te se ima vremena i da se pretrkeljiše nekoliko železničkih stanica i najzad nađu poslednje dve karte za „sapsan“, u dobar čas, last minut, kad im cena ponovo pada.
„Sapsan“ tričavih sedamsto kilometara prevali za tri i po sata črezvičajne vožnje u papučama koje vam ljubazno osoblje uruči zajedno sa maskom za oči i zapušivačima ušiju; uz vino i lagani ručak, sa daleko više prostora nego u avionu. I nenadmašnim pogledom. Zvučalo je preteće i isprva sam se bojala da taj ludak juri toliko brzo da će najbolje biti žmureti (sigurno nam zato i daju ovu masku) i da će izostati starinsko uživanje putnika vozom kada neodređeno bulje u daljinu… Međutim, smenjivale su se nesmetano stepe, seoca, brezove šume i pustare na nepreglednom prostranstvu sve do Pitera. Valjda je daljina tolika da prkosi zakonima fizike.
Putevi, zahvaljujući tom prostranstvu, i nisu loši, a bili bi i bolji ako bi se gubernatori manje bavili njima – zabeležio je Puškin u svom „Putovanju iz Moskve u Petrograd“ (1832–35), truckajući se ne baš ovom trasom, ali držeći isti smer. „Nazadovanje Moskve je neminovna posledica uzdizanja Petrograda. Dve prestonice u jednoj državi ne mogu cvetati istovremeno, kao što ne postoje ni dva srca u jednom telu“ – pisao je on. Pre njega pisao je Radiščev (1790) „Putovanje iz Peterburga u Moskvu“. Provukla se ta knjiga, zahvaljujući nevinim naslovima poglavlja, isprva kao putovođa, a kada su je cenzori i pročitali, autor je, zbog huškanja protiv društvenog poretka, dobio smrtnu kaznu velikodušno zamenjenu robijom, knjiga uništena, ali se, pored još svega nekoliko, kod Puškina očuvao jedan primerak. Dobio ju je od prijatelja koji ga je inače snabdevo dosadnim knjigama (jer Puškin je za putovanje voleo dosadne knjige). Fjodor Mihajlovič ju je takođe voleo i nije mu bila dosadna.
Onovremeni Moskovljani govorili su da se za novcem ide u Zamoskovrečje, za znanjem i poslovima u Petrograd a za uspomenama na Arbat. „Nadmeni Petrograd iz daljine se smeškao ne mešajući se u prostotu starice Moskve“, svedoči Aleksandar Sergejevič. Od Radiščeva do Puškina mnogo šta se promenilo. Nekada je Moskvom grmela muzika i svuda je bila gužva. A Moskovljani, bezbrižne velmože koje su napustile dvorski život željne nezavisnosti tj. života van protokola, živeli su svoj fazon. Recimo nekom bogatom ekscentriku prohtelo se da na glavnoj ulici napravi kuću u kineskom stilu, sa zmajevima… Ili neki lik upregne konje, napuni sanke čudnom ekipom i vozika se gradom po ceo bogovetni dan usred leta… Omladina je iz Peterburga željna razonode hrlila u Moskvu. Danas, kaže, u utišaloj Moskvi stoje ogromne gospodske kuće u velikim dvorištima zaraslim u travu, zapuštenim i podivljalim vrtovima… skoro svaka druga je na prodaju. Ulice su mrtve, retko se čuju kočije, a gospođice se čičkaju oko prozora samo li naiđe kakav policijski glavešina u pratnji kozaka. U njegovo vreme, Petrograd je već postao grad elite, kulturni centar, lik o kome se raspredalo po moskovskim balovima. Smatrali su ga snobom, oholnikom, bespotrebnom novotarijom.
Ako se toliki obrt odigrao za četiri decenije, možemo slutiti koliko je puta lopta prebačena u naredna skoro pa dva veka. Po viđenome mnome, proleća 2014. glamur je opet na strani Moskve.
Petrograd, u ravni površnih ali trajnih utisaka, pamtim po najlon čarapama i prašnjavim cipelama, Moskvu po plavom kaputu. Da li je to bila samo neka piterska subverzivna moda, tek nije bilo ženske noge da nije u najlon čarapi, onoj podebljoj a boje kože, što se vidi ali bi htela da se ne primećuje, premda i za to je zabole uvce, i najčešće prašnjavim cipelama neretko patikama, te cokulama. To je ta stonoga Andreja Belog, kako je u romanu „Peterburg“ (1916) sažeo duh tog grada. Pojedinac je nevažan po sebi, postoji samo kao element gomile, koja organizovano protiče i promiče uvek u istom smeru. Najlona u Moskvi nema, sve svila i kadifa. Takvog jednog sveg svilenog sam zapazila kako gustira pretpostavimo konjak u ekstremno luksuznom ambijentu restorana, kao u izlogu za koji će se uskoro plaćati ako hoćeš da pogledaš. Ostao mi je u dragoj uspomeni, mada frajera sam (doduše s malim f) viđala i inače, ali onakvu plavu boju dotle ne. U modernom trgovačkom i luksuznom epicentru Moskve gde se u deset sekundi mimoiđete s pedesetoro ljudi, mala je verovatnoća da se sreću ista lica. Odnosno, sve vreme se sreću ista lica jer lica su u toj gužvi sva ista. Ali kaputi! Tu plavu boju ni na jednom slikarskom platnu ni u katalogu tapeta dotle nisam videla. Sad znam šta znači želeti biti primećen i koliko je to jalova potreba. Jer pamtim kaput a ne ofinjger.
A jednom uveče na moskovskom Kuznjeckom mostu (ulica se tako zove) gde se izlazi u provod i u majsko prohladno veče već rade bašte, tako da se u kafee i ne ulazi nego se ulica celom širinom i dužinom meškolji od dobrog raspoloženja – u jedan čas pristiže konj. Sjahala je devojka, privezala ga tu sa strane i priključila se ekipi za buretom u svojstvu šank-stola. Dakle nije policijska konjica. Jednostavno, izašla u grad. U kakvom je srodstvu sa onim Puškinovim ekscentrikom, ne zna se, ali kao da malo liče. Ili je ovo ipak samo napredni kurs snobizma koji se isprva usrdno pripisivao onoj drugoj, novoj prestonici dok je za Radiščeva Moskva oaza duhovnog odmora…
Petrograd je na lošem glasu od početka, otkad ga je proklela, priča se, neljubljena prva supruga cara reformatora. Ljubomorna na njegovo milo čedo, uzviknu Evdokija jedared usplahireno: „Peterburgu, pust ostao!“
Petar Veliki nije nervirao samo ženu, mnogi ga nisu voleli. Još za vreme njegovog života kolale su glasine da je on lično antihrist, a opet u folkloru 18. i 19. veka nastaju mnoge bajke u kojima je pozitivan lik. Ili na primer Tolstoja: početkom 1870-ih, završivši Rat i mir, iskobeljavao se on iz stanja duševnog rastrojstva koje rad na epopeji nosi sobom, i spremao za pisanje novog dela. Skupljao je i čitao građu o Petru Velikom, ali nije ga htelo. Ljutio se, mrmljao sebi u bradu, psovao na sav glas, svađao se sa sobom i s ukućanima i najzad gotovo da se razboleo. Onda se, po njegovim docnijim izjavama, opet malo umešao Puškin i ovaj je presekao. Jednoga jutra seo za sto i na čistom listu napisao: „Sve se izmešalo u domu Oblonskih.“ Prvu, čuvenu rečenicu Ane Karenjine, posle je dodao. Od Petra odustao.
Predrevolucionarni srebrni vek osuđivao je njegov koncept „policijske države“, a opet Ivan Iljin se oduševljavao Petrovim likom. Za Jesenjina je „prvi boljševik i poslednji mudri ruski car“. Petar ne samo da je kapu monomaha zamenio krunom nego je bio i golem tiranin, ali marksističkim istoričarima to odnekud nije smetalo. Pošto je konačno Tolstoj, ali Aleksej, napisao roman o njemu (1929) a deset godina kasnije snimljen i film, malo-pomalo postao je Petar sovjetski ljubimac.
Svi ovi aspekti percepcije oličeni su u spomeniku koji je u svojstvu poklona smestio gradu veliki ruski umetnik Šemjakin 1991, pa su mu mesto našli u okviru Petropavlovske tvrđave (od koje posedujem ključ, ali nećemo sad o tome). Kontroverzan, nesrazmernih udova, prsti predimenzionirani, glava, rađena prema voštanoj maski načinjenoj za života, deluje umanjeno, visina tačna ali udovi nesrazmerni, ramena jeste imao uska, ali ćelav kažu vala bio nije. Groteskan lik. Polemike i danas traju i oko spomenika i samoga spomenika s drugim spomenicima tom velikom sinu, a ponajviše s Bronzanim konjanikom na Senatskom trgu, koji prikazuje zamah, moć i slavu. Šemjakinov Petar pak narušava uvreženu predstavu o caru reformatoru i tera na razmišljanje o protivurečnosti njegovog lika i dela. U svakom slučaju, već se uvrežilo verovanje da koja hoće da se uda treba da mu sedne u krilo. To je malo više soft varijanta od veronskog turističkog sujeverja, gde je potrebno uhvatiti Juliju za sisu.
Kada se sa balova, gde je bio glavna tema, Petrograd preselio u književnost isprva je bio sporedni a potom postao i glavni književni junak. Posle Puškina, kod Gogolja, Dostojevskog, Mandeljštama, Ahmatove, Belog… Kod svakoga od njih pokazivao je neko novo lice: simbol vlasti i bogatstva, tužni romantik, tmuran, mističan i proklet, najnestvarniji i najnerealniji grad, grad siromašnih i obespravljenih, ubica mladosti i nade, grad koji ljude pretvara u senke, oličenje uzvišenosti i harmonije, grad ljubavi, grad mučeništva i junaštva, grad iza kojeg nema ničega, srce ruske kulture… S kojim li će preda me izići? Hoće li me prevariti, budući da su mi sva ta lica poznata? No mi, evo, prvi put nije milo zbog toga. Svako zaslužuje šansu da ostavi prvi utisak bez predubeđenja druge strane.
A utisaka toga dana beše mnogo, od iskrcavanja na stanici Moskovskoj, koja je bezmalo u istorijskom centru Petrograda, pa je to još jedan razlog da se izbegne aerodrom. Iskoračili smo u svečani doček. Trenutak pre nego što ćemo se opasuljiti da ta svečana muzika „Himna velikom narodu“ iz baleta „Bronzani konjanik“, koja se računa kao himna Peterburga dolazi sa razglasa, pogled se zakiva na napisu GRAD-HEROJ LENJINGRAD. Napis je razastrt na zdanju iz polovine 19. veka, hotel Oktjabrskaja, veoma prestižan. Carskoj arhitekturi nimalo ne smetaju sovjetska slova triput veća od naziva hotela. I sva su tu, nijedno nije očkrnjeno uprkos tome što se grad više ne zove tako. Kada ga je osnovao 1703, Petar Veliki ga je, sav zadovoljan što su imenjaci, nazvao po zaštitniku apostolu Petru Sankt Peterburg (ne Petersburg!), a 1914. postao je Petrograd, od 1924. Lenjingrad do 1992. Nikome nije padalo na pamet da poruči izradu novih slova, a da onih devet zameni novima. To se valjda zove kontinuitet.
Nevograd, Grad belih noći, Severna Palmira, Severna Venecija, Severna pesonica, Piter nezvanični su nazivi, isto kao i Grad Heroj. Drugi, još ubedljiviji svedok herojstva tokom Blokade Lenjingrada stoji na Nevskom prospektu, jednoj od prvih gradskih magistrala i današnjem velikom srcu grada. Upozorenje građanima da ne idu tom, sunčanom, stranom Nevskog, jer je najopasnija za vreme nemačke artiljerijske paljbe, sačuvan je na jednoj fasadi, a bilo ih je mnogo. Ubeležen je na turističkoj mapi, ali nije baš uočljiv pa smo ga, budući još uvek bez mape, ugledali gotovo slučajno, čekajući da nam ljubazni mladi čovek s buketom cveća izgugla mapu te da vidimo gde nam je hostel. Tu odmah, preko Trga umetnosti, srešćete Puškina pa pored Ruskog muzeja, i onda Inženjerna ulica, tu ste. „Reče li on ovo meni da ću sresti Puškina?“ „Ma hajde, videćemo spomenik, to nam je orijentir…“ „Nije rekao videćete nego srešćete“, cepidlačim. Uostalom, poznato je da ovde spomenici šetaju. Bronzani konjanik silazi noću s konja, ide u posetu revolucionaru, a konj tako van kontrole može da se vine u oblake i izgubi ili da se strmoglavi u haos podvodnih sila. „Strmoglaviću ja tebe, moja podvodna silo. Mislim da smo blizu.“
Evo nas. Previše Ikee za moj skromni ukus, ali tako je sad svuda, glavno je da ima – samovar i podokonik. To je ona tzv. „prozorska daska“, a u stvari mesto u zidu ispod prozora, u slučaju ruskih građevina iz 19. veka, kao što je ova u kojoj su nekad bile kasarne inženjerijskog bataljona, široko metar i dvadeset (toliko je debeo zid), a dugačko koliko i prozor – bar metar i po. Na podokoniku je Sofija Andrejevna, Lavova žena, slučajno ostavila Puškinove „Belkinove priče“, jer su staroj tetki bile dosadne pa je zaspala dok ih joj se čitalo. Spazio Tolstoj u prolazu knjigu, uzeo i po sedmi put čitajući Puškina, shvatio u čemu se krije savršenstvo Puškinove proze: „sve je tako kratko, lepo i divno kao sam život“. Tu on ukapira da mu je vakat sa istorijskog da pređe na lirski diskurs i započne nov narativ. Sem te književnoistorijske uloge, podokonik je služio i služiće za leškarenje, sedenje, dremku, prepovijanje bebe, čitava galerija, niša, separe. Sviđaju mi se Rusi što peć i prozor koriste i u te svrhe. Malu decu šljusnu mirne duše ledenom vodom a spavaju na peći. Da popijemo čaj? Posle ćemo samovar, dan je pred nama dug i sadržajan.
Sadržajan nastavak dana počeo je i završio se na moćnoj Nevi. Na njenoj obali dogodio se jedan posve zauman susret, kakav je i sam taj somnabulni grad stvarnih čudesa.
(toliko za sada)
Vesna Smiljanić Rangelov: rođena 1977. Detinjstvo provela u Murtenici. Đak-pešak. Magistrirala na Katedri za slavistiku BU. Svršila Studije kulture i roda na AAOM-u. Piskara, majkuje i palamudri.