Via, snovia, basnosnovia
*
Mardin. Ruka prirode i čovekova stremljenja izrodili su i veća čuda, a ruke sravnile sa zemljom i trajnija utvrđenja. Na ulazu u grad gledam pravo, sanjivost iščezava. Prodirem kroz kružne slojeve popravljajući držanje.
Nekad propustljivi vid postao je neumoljiv. To što vidim, ne znači da razumem. To što vidim, ne dozvoljava mi da u stranom uvidim svoje nedostatke, da ponesen primerom ovog ugla Anatolije predvidim budućnost, svoju, sutrašnjicu bliskih ljudi i gradova. To što vidim, ne znači da želim da vidim.
Odjednom posustajem, krivica me pritiska, moji bakarni prsti savijaju se, usporavam, zadihan, promašio sam stepenik, zamalo da se srušim, iz predostrožnosti dlanu pripajam zid, bližim se neminovnom, svi oko mene već znaju šta će se desiti, znam i ja ali me to ne sprečava da zanosim telo u pokušaju da progutam još koji korak, da upijem još neki zamah prašine, posmatrači su već digli ruke, grabim napred, samo dva koraka do olakšanja, padam. U ovom usponu sam pobeđen. Konačno priznajem da sam se na svakom kilometru pitao zašto idem u Mardin.
*
Rue Larmée. Smušeni oktobar u predvečernjem sirupu. Stojim ispred ogledala, zašiljen neonskom pukotinom, žvaćem hemiju vazduha, rotiram lice u potrazi za uglom. Ne mogu da se oduprem utisku da se nešto promenilo, ali se odgovor sluzavo otima. Peglam prednji deo košulje, naličje ostavljam izgužvanim, zavrćem rukave.
Stanodavac mrmlja, polaže račune nekom savesnom dvojniku, klima glavom iz pristojnosti, odvlači glomazno telo u dno dvorišta. Tamo umešno samuje, osim kada oko mermerne brade i sibirskog pogleda okupi hor rumopija.
Plava vrata ispraćaju me uz tresak. Obilazim crkvu Svetog Bruna, treptim od otuđenosti, žmirnem, usporim.
Sad sam ušna školjka. Reči se slivaju jedna u drugu, postaju neodređena masa tvrdih i mekih glasova, zatim bolno nejasne. Tant, temps, autant, antan, ton, teint, hautain, nazali su mandarinska zubobolja, nervi igraju bolero. Naprežem se, kasno je: više ne razumem francuski. Odbijam da poverujem, bližim se govornicima, lovim razmake između reči, dubim mnemotehniku, uvek prema poslednjem slogu. Nadomak osmeha, ponovo mi izmiče. Tajac. Mimika će poslužiti.
I ta agonija je završena: oslobođen sam jezika, jedna briga manje. Sada mogu nemo da posmatram zvezdolika zdanja, pa Muzej lepih umetnosti, park kroz sito gvozdene kapije, irski pab, tablu šaha u izlogu, tramvajske šine, kragnu Žaka Šabana Delmasa. Stižem na dogovoreno mesto na keju, gde me je jednom neko nazvao prijateljem. Reka, sva u prividu, čekam, u tome sam vešt.
*
Bordo, neprepoznatljiv.
Opažanje mi jeste razuđeno vodenom parom, ali mi je radoznalost na vrhuncu. Krupnim neujednačenim pomacima razbijam tešku novembarsku bljuzgavicu. Zakoračio sam u istorijski centar, odmerio neugledni spomenik palim borcima, ispratio uspravnu kamenu strelu, pogledom ošmirglao smrče. Grad bez ljudi živi sasvim spokojno. Reke mu plaču ono što su nekad ljudi, a taj mu je plač razumljiviji.
Beli akvarel progutao je stanovnike. Stuštio se u osvajačkom pohodu na sopstvenu decu, naslagama ih kaznio za licemerje i sitna zlodela. Mnogi su odabrali egzil. U kolonama su se zaputili prema Baskiji, noseći samo neophodno. Sada više nema žive duše: poslednja starica jutros se ugasila u svom hladnom čeličnom krevetu, lica pokrivenog venčanim velom.
I moje lice je progutano, belo i unezvereno. Trčim ka železničkoj, noć ubrzano pada, noć ne štedi belinu predela, u njoj je daleko i teža.
Nikola Radić (1989) prvu zbirku poezije « Prolećima si potreban » (Kovačnica priča, Beograd) objavljuje 2017. Pre toga pesme objavljuje u zbornicima (tri izdanja Rukopisa, Zbornik savremene ljubavne poezije), časopisima (Književne vertikale) i na portalima (Strane, fake poet). Jedan je od osnivača beogradskih književnih večeri « Trop Autsajder ».
Kao član dve pozorišne trupe i bubnjar-perkusionista brojnih muzičkih sastava nastupao je u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Italiji i Francuskoj. Od 2013. godine predvodi beogradski bend Barka Dilo u kome peva, piše tekstove i muziku. Sa Barkom Dilo 2018. godine snima album « Karta slučaja ».
Autorski članci, intervjui i prevodi objavljivani su mu na portalima Courrier des Balkans, Courrier d’Europe Centrale, Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa,Before After, Danas, Kultiviši se, Buka i u srpskom izdanju Le Monde Diplomatique. Sarađivao je sa više frankofonih televizija (TV5 Monde, TF1, RTBF). Nakon studija Francuskog jezika i književnosti u Beogradu, kao stipendista Vlade Francuske završava Master Inžinjerstva kulturnih i interkulturalnih projekata na Univerzitetu Bordo Montenj. Posle Beograda, Bordoa, bretonskih gradova Ren i Trelevern, trenutno živi u Zagrebu gde radi na svom prvom romanu.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.