Piše: Uroš Smiljanić
Nekoliko godina nakon izlaska romana Pornografija, njegov autor je primetio da je naslov trebalo da ima i provokatorsku funkciju, ali da je ubrzo rasprostranjenost pornografije otupela oštricu te provokacije.
Vitold Gombrovič je umro devet godina nakon izlaska Pornografije, 1969. godine, duboko poštovan u zapadnoj Evropi i, zahvaljujući odluci da zabrani objavljivanje svojih knjiga u Poljskoj dok se ne dopusti publikovanje necenzurisane verzije njegovih Dnevnika, skoro nepoznat kod kuće. Pornografija je 1969. godine još uvek bila divlja i mlada industrija, nevina na svoj način. Njena rasprostranjenost u tom dobu ne može da se uporedi sa ovom u našem. Sedamdesete godine su filmskoj pornografiji donele velike budžete i ulazak u skuplje bioskope, osamdesete kamkordere i VHS distribuciju, devedesete Viagru i digitalnu distribuciju, dvadesetprvi vek širokopojasni Internet i pristup većoj količini snimljenog materijala nego što se može pogledati u toku jednog životnog veka, po najnižoj ceni u istoriji civilizacije.
Ovo Gombrovičev roman provokativnog imena stavlja u potpuno novi kontekst.
Pornografija, razume se, nikada nije bila pornografski roman u užem smislu. Ako pornografija kao disciplina podrazumeva seks, u Pornografiji ga praktično i nema. Čak i implicirani seks zamenjen je pričom o seksu, slično tome kako danas Internet-surferi mnogo više pričaju o seksu nego što ga upražnjavaju, često mnogo više nego što ga i gledaju. Ali, Pornografija nije ni erotski roman u užem smislu. Erotični nadražaj, seksualno uzbuđenje, ovo su teme o kojima likovi razgovaraju, žižne tačke njihovih usijanih afekata, prelomni momenti njihovih manija, ali njih nema u ravni u kojoj prebiva čitalac. Pornografija, doduše, nije suvi, cerebralni roman koji bi esejističkom tehnikom pričao o svojim interesovanjima, on je nabijen strašću i ludilom, povrh svega osećajem da se u svakom narednom trenutku bilo šta može dogoditi, ali on nije ni roman koji svog čitaoca uvlači u igru koju igraju likovi, terajući ga da oseti njihove strasti, proživi njihove afekte, podeli njihovo uzbuđenje, naprotiv. Ovo je roman koji, reklo bi se, svoju suštinu i svoju stvarnu prirodu krije čak i od sopstvenog autora.
Razmotrimo činjenicu da se autor ovog romana zove Vitold Gombrovič, baš kao i njegov protagonista koji radnju predstavlja iz prvog lica, nazivajući sebe piscem. Da ne znamo da je stvarni Gombrovič Drugi svetski rat proveo u Argentini, pomislili bismo da je halucinantna priča o grupi dekadentnih građana koji odlučuju da neke od teških okupacionih dana provedu na selu, u mirnoj poljskoj provinciji donekle autobiografska.
Ali naravno da nije. Pornografija je roman koji svoj pojavni nivo – priču, likove, mesto i vreme – tretira samo kao gradivni materijal od koga se stvara nešto drugo, nešto drugačije: priča koja nema logičnih veza sa osnovnim zapletom, likovi koji nemaju karakterološka objašnjenja za svoje ponašanje, vreme i mesto koji su samo readymade građa na koju se kalemi radnja nezavisna od mizanscena. Na šta nas ovo podseća?
Pa, naravno, na pornografiju.
Pornografija je, dramaturški gledano upravo ova disrupcija medija, način da se priča između značenja koja pruža svakodnevni jezik, korišćenje metoda i pristupa konvencionalnog pričanja i vitoperenje njegove akcentuacije tako da se govori o drugim stvarima, drugim jezikom. Pornografija je veština aluzije, diverzije, subverzije koja svaku situaciju na kraju privoli na ravan putenog. Gombrovič upravo ovo čini, obećavajući nam gotovo klasičan roman o građanima-na-selu, sukobu (ili makar neugodnom susretu) svetonazora, napetosti između savremenog ateizma (koga scenografija Rata svakako podržava) i tradicionalnog katolicizma, gradskih seksualnih sloboda i seoske vezanosti za brak i smernost, a u stvarnosti nam daje orgiju pervertiranih seksualnih nagona, venčanje vere i ništećeg haosa u smrti koja porađa još smrti, voajerske fantazije i pornografske (mada na neobičan način jedva erotične) inscenacije. Gombrovičeva radnja se odvija između opisa stvarne radnje, posredovana prepričavanjem nepouzdanog pripovedača – pripovedača koji tvrdi da je autor ovog dela – i za razliku od tragičnih protagonista gotske proze koji klizaju u ludilo, konstatuje da drugi oko njega odlaze putem ludila a sam ne uspeva da isprati zašto se stvari odvijaju na ovaj način i zašto i sam pristaje da u njima učestvuje. Vitold jeste autor pripovesti u romanu, ali on nije njen režiser, nema kontrolu nad radnjom, a čini se da je ni ne razume. Umesto toga, on je i sam lutka na koncu koju kontroliše dijabolična/ dionizijska figura Friderika, rezidentnog ateiste i manipulatora koji se čitavo vreme zabavlja zamršenim igrama Erosa i Tanatosa, ozbiljnim poput ubistva i apsurdnim poput rekreativnog seksa.
U ovom smislu, priroda događaja u romanu je skrivena od njegovog autora, koji će dublje uvide u događaje ostvariti jedino kroz sumanutu, jednostranu epistolarnu prepisku koja Friderikove manične teze kontekstualizuje i dovodi u vezu sa naizgled nasumičnim odvijanjem radnje. Na taj način očigledno odsustvo smisla radnje romana i ludilo lika koji je pokreće dobijaju interno opravdanje i konzistentnost koje autor na kraju nevoljno prihvata.
Zanimljivo je porediti Vitoldov položaj u radnji Pornografije sa položajem snimatelja/ režisera savremenih gonzo pornografskih filmova. Oslonjeni na filozofiju Hantera Tompsona i njegovog gonzo novinarstva, izveštavanja prelomljenog kroz lično, gonzo autori su i sami prisutni u svojim filmovima, glasom, neretko i gestom, ali često (sem u POV podžanru) ne učestvuju sami u snošaju. Misterija (i značenje) onoga što se događa na ekranu jednako je daleka njima koliko i gledaocu/voajeru sa ove strane stakla, oni o prirodi osećaja, o frikciji i penetraciji, o grčevima, zadovoljstvu i bolu, o glumi i spontanosti saznaju samo posredno, kroz eventualna objašnjenja samih protagonista. Njihova uloga, kao i Vitoldova je da beleže i u sebi spekulišu, ne proničući u središte događaja. U tom smislu, Pornografija je ne samo pornografski roman, ona je modernija od pornografije svog vremena, prkosno svesna da se događaji ispred kamere mogu režirati – kao što Friderik, stvarni „autor“ dešavanja uostalom i radi – ali da sudar mesa sa mesom ostaje neizreciv i deljen isključivo između protagonista. Oni koje često smatramo manipulisanim, čak eksploatisanim, na kraju jedini znaju tajnu o samima sebi i kako su se osećali, šta su dobili, a šta su dali.
Ako se setimo Bodrijarove opaske kako je pornografija definisana time što u njoj vidite genitalije iz mnogo veće blizine nego što biste to u životu mogli, ovaj duhoviti i višeslojni uslov opscenosti se izvanredno uklapa uz Gombrovičev roman. U svom pogovoru iz 1994. godine, Mihal Glovinjski primećuje kako je Pornografija roman koji svoju simboliku uspostavlja jednom gotovo demijurškom silovitošću. Iako se paralele sa ničeanskim prevrednovanjem vrednosti daju povući (uostalom, Friderik je gotovo sigurno aluzija na Fridriha Ničea sa svojim dionizijskim plesanjem i antihrišćanskim ustrojstvom), Gombrovič se većinu vremena otrže oslanjanju na postojeće velike naracije. Pominjanja crkve, vere, ateizma, rata i Pokreta otpora u Poljskoj, sve su to samo lažne uzbune, jedna velika, halucinantna scena na samom početku romana u kojoj narator kaže kako je „crkva prestala da bude crkva“ a protagonisti osećaju svoje mesto u beskrajno sitnoj tačkici u beskonačnom kosmosu je mesto na kome nam autor veli da zaboravimo na sisteme verovanja i zaključivanja, da ćemo nadalje zajedno izgrađivati svoj jezik, svoju simboliku, sastavljenu od drugačijih naglasaka, od usredsređivanja na detalje koji su u celinama na koje smo navikli uvek bili previđani.
I erotičnost koja kroz Pornografiju kliza preteći, kao zmija kroz travu, ovde je baš tako građena, od komadića prizora, od pokreta naizgled bez važnosti, od razgovora o detaljima koji sami za sebe možda nisu uzbudljivi.
Simbolika građena od detalja, od usredsređivanja na inače trivijalno, od diskursa o komadićima radije nego o celini, ovo je Gombrovičeva Pornografija, avetinjski uzbudljiva arhitektura nastajanja fetiša.
Danas je svakom fetišu lako da nađe svoju pornografiju. Internet Pravilo 34 (videti ovde) veli da „ako nešto postoji, postoji i pornografija o tome“, svedočeći o društvu viška, društvu sa dovoljno vremena i resursa da čak i trivijalnom dodeli vreme, prostor i budžet. Pornografija sa svojim bogatim spektrom grafički prikazanih, lako dostupnih fetiša samo je ekonomski najbrži igrač na ovom polju. Ali Gombrovič nam je pre pola veka prikazao kako fetiš nastaje. Iz žudnje koja nema na šta da se usmeri. Iz viška – ponovo viška – energije koja je odraz sveukupnog viška modernog vremena (čak i na pozornici Drugog svetskog rata – rekosmo već da ovaj roman subvertira svoje vreme i mesto, kako pornografija uvek i radi, odustajući od verodostojnosti za račun uvećanja elemenata, nametanja simbola koje ne bismo prepoznali u naturalističkom prepričavanju). Gombrovičeva Pornografija je opscena zato što uzima jednu u početku sasvim nevinu, neerotičnu situaciju i zatim je erotizuje kroz proizvodnju fetiša. Njegovi protagonisti nisu seksualno osujećeni ljudi, naprotiv, oni prevazilaze prostu seksualnu realizaciju građana (ili seljaka) jer ona u vremenu viška više nije interesantna. Oni izmišljaju komplikovan scenario i slažu se oko grafičkih elemenata u ovom scenariju koji poprimaju seksualne kvalitete, kroz ponovljene razgovore i diskusije u dugim periodima dokolice (viška vremena).
Gombrovič nam tako kroz svoj roman daje potentno venčanje seksa i smrti, prvo uspostavljeno kao fetiš na jednom toliko apstraktnom nivou – zajedničko gaženje gliste – da i narator i čitalac u isto vreme konstatuju apsurdnost prizora. Do kraja romana, kroz ponavljanje i razgovor, ovo venčanje dobija značenje koje se na kraju otrže prostom razgovoru, a seksualna tenzija eksplodira u epidemiji nasilne smrti. Fetiš je uostalom tek simbol koji nije imao sreću da bude akademski priznat od velikih škola mišljenja, no oni koju u njega veruju daju mu moć nad svojim životom (i smrću).
Elegantna ambivalencija Gombrovičeve priče je podcrtana time što uloge voajera (pripovedač), režisera (Friderik) i glumaca (ostali likovi) stavlja pred čitaoca, a zatim ga izaziva da prepozna ko je od njih u posedu prave istine, prave poruke, pravog razumevanja događaja koje pratimo kroz nepouzdanog, povodljivog, izmanipulisanog naratora. Je li prava istina na strani režisera koji toliko prezire velike sisteme, počev od politike, preko religije i tradicije pa sve do institucije braka i čak mladalačke nevinosti, da će učiniti sve da jednu trivijalnu situaciju učini opscenom? Ali Friderik, nazivan od strane kritike voajerom (pogrešno, jer on i te kako usmerava događaje u romanu), ali i Đavolom (ali da li je Đavo onaj koji stvara značenje tamo gde ga pre nije bilo?) na kraju ni sam ne uživa u predstavi koju je stvorio već pronalazi izlaz iz nje koji će ga ostaviti nevinim kao što je i pre fetiša bio. Je li prava istina na strani manipulisanih mladih koji ogoljavaju svoja tela na jedan sasvim trivijalan način (zadižući nogavice, podsećajući ponovo na Bodrijara i njegovu oštroumnu poduku kako erotičnost nagog tela ne može da se poredi sa erotičnošću delimično obučenog tela, gde linija odeće na butini – ivice čarape, suknje itd. – implicira kastraciju, ultimativni fetiš potrošača pornografskog kojima „obična“ erotika naprosto nije dovoljna) i time do ludila dovode posmatrače, bilo svesne bilo nesvesne da je u pitanju režirana, spontanosti lišena scena? Jer, oni sami, učesnici ove scene jedini znaju koliko spontanosti postoji u toj režiji i koliko nameštenosti u njihovoj mladalačkoj putenosti.
Pornografija je, kada je dobra, uvek takva – kombinacija fetišizovanih detalja, apstraktnih po svojoj prirodi, razdvojenih od svog naturalističkog značenja, i nekontrolisanog ogoljenja ljudske duše koja u trenju mesa o meso, u udaranju bila u ekstremitetima, u povišenom pritisku i okupana znojem na trenutak bljesne ispred gledaoca i otkrije mu stvarnost. Gombrovič svoje krvavo finale fetišističke, besmislene uostalom, za svakoga ko bi gledao spolja, predstave zaokružuje povraćajem nevinosti. Nema greha, nema sudije niti porote koji nas sve zajedno mogu osuditi jer smo sami sebe oslobodili, kao da je poslednja misao likova. Pornografija je, uostalom, danas, u vreme širokopojasnog Interneta i Pravila 34, vreme fetišiziranja svega i vreme opšteg ogoljavanja intime kroz status apdejte i reality televiziju, nevinija nego ikada, istinitija nego što je ikada mogla da bude u svojoj artificijelnosti i ritualnom, fetišističkom plesanju sa simbolima koje drugi ne smeju da izgovore. Pre pedeset godina, Gombrovič je ovo video, podsećajući nas da nema tabua dok ga sami ne stvorimo i nema slobode dok je sami ne definišemo. Pornografija je spomenik ovoj slobodi, opasnoj, strašnoj, možda pomalo pretećoj, ali opojnoj.
Uroš Smiljanić: rođen je 1971. u Beogradu. Bez formalnog obrazovanja vrednog pomena. Radio poslove koji su se protezali od prodavca slika na ulici do humanitarno-birokratskog rada. Svira bubnjeve. Objavljivao kritiku i bezumlje u časopisima, novinama i Internet publikacijama Ritam, YU Rok magazin, Rocks, Metal Hammer, Audiofon, Virtual, Vreme, Danas, Strip Pressing, Think Tank, Popboks, Jazzin…Ponekad zamišlja da je Spajdermen.
Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Nasuprot – Žoris-Karl Uismans (jun 2011)
Da li je pornografiji potrebna kritika? (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Opscenost nevinosti i nevinost ubijanja? (Vitold Gombrovič, Pornografija, Paideia 2011.) (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Figura žene u video-igrama (Ecce Femme, mart 2012)
Rađanje knjige iz duha tehnologije (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Sloboda i odgovornost improvizacije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Sa one strane ekrana: igre duha i igre duhova (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Život posle Apokalipse: Šta je bilo posle (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Video-igre: Ljubav posle nasilja (Libartes amatoria, mart 2013)
Uroš Smiljanić – Krivica (Libartes amatoria, mart 2013)
Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.
Naslovna fotografija: Bohdan Paczowski