OSEĆAŠ LI, TU JE ONO ŠTO TRAŽIMO
Tako davno sam se rodio,
Da čujem nekada
Kako nada mnom teče
Studena voda.
Arsenije Tarkovski
Zima se rasteže kao večnost. Čovek koji se približava, ko je? Sad ćemo se zameniti, osećam, po jezi, po olakšanju, po strepnji, po strahu. I njegovom mirnom licu. Kao da je davno ugovoren taj čas. Neko je iscrtao sve ovo.
Sve liči na ono jutro kad smo u Jasnoj Poljani čekali, prijatelja. Nepoznatog čoveka. Gusti beličasti nanosi, hladnoća od koje se žari kao od vatre, i čovekovo telo više nije pouzdan saveznik pragmatičnoj stvarnosti; topla radost iščekivanja, još smo mladi i svako novo poznanstvo čini nas bezmerno sretnim. Još se nismo umorili; skupljamo ljude kao lovci školjke sa biserjem. Istovremeno, živimo kao školjke. Mnogi kamenčići, mnoga zrna peska, dolaze u naše časove; posle se, godinama, izvlače lica, pružaju ruke, dele brige, bes, suze, pijanstva, razočaranja; iz tih susreta. Kroz neke ćemo voleti strasno, kroz neke slabunjavo, kroz neke vući kao obavezu daleke časove ushićenja. Neki će biti zauvek. Neki odmorišta. Neki će sijati, neki vući na dno. Sa nekima iz tih susreta ispijaćemo burad piva, sa drugima nazdravljati vinom, sa nekima u tišini ispijati žestinu.
Čekali smo, dakle, tog jutra, prozebli, neverovatno ludi, rešeni da pokupimo što možemo, iz Rusije, u svoja očekivanja. Celu noć u vozu, devedesetih, dvadesetog veka, u Rusiji – sve je prostrano; nema ništa blizu; nema ništa brzo. Moraš ostaviti deo sebe, pošteno. Ledno je; pa šta? Niko se ne žali. Dva piva, dvesta grama votke, i ogreje te iznutra, otvore se prozori. Mi smo sentimentalni, Jasna Poljana naša je idealna zemlja.
Čekali smo tog jutra, nekog Andreja koji je kasnio. Na mestu Zelena grana, u Šumi starog poretka, i Lav Tolstoj, bio je s nama, u snegu. Svet je stajao, na mestu. Mi smo cupkali, duvali u mrazne prste, sigurni da će naš nepoznati prijatelj doći. Tad, još, činilo se da kraja nema, ničemu. Sneg nam se lepio za trepavice; nosevi ledili. Pogledali smo se. Da li smo mi normalni? I šta ćemo ako niko ne dođe?
Odjednom, iz zavejanog drvoreda ispada jedno lice, širi ruke, i kaže: Ja sam Andrej.
Voleo bih da smo u Jasnoj Poljani bili leti.
U božićnom jutru, svetlom, belina ovija svet. Škripi sneg, celac, pod debelim đonovima. Sada smo nas troje. Maša širi ruke, sunce je visoko na svetlom nebu, i kaže: Srećna sam. To je to. Ovako zamišljam savršen čas. Ovako zamišljm sreću. Udiše, duboko, vazduh joj ispunjava grudni koš, pluća, srce; svaku žilicu; podiže se taj kiseonik, u glavu, puno je svežine, i osećaja da je sve oduvek tu i da je potrebno samo udisati.
Dečak je majušan, drži moj prst i glasno se smeje.
Taj drugi, što iz daljine korača, taj znani neznanac, zastaje. Vetar studenac briše, i podiže oštre slojeve snega; igličaste, suve. Začas, ceo predeo biva u zakovitlanom beličastom drhtanju. Promiče bela ledna prašina; podiže smetove, zasipa lica. Čistina na kojoj briše vetar, stope i tragove, kao večnost iz koje se ne izlazi; titra između brega i šume. Lesna šuma, kažu Srbi. Les je svaka šuma, kažu Rusi. A šumi, i u Jasnoj, i ovde, na Tari. Vetar, kad zatvoriš oči, zatalasa unutra, u stomaku, u životu, razne tmine. I radosti.
Osećaš li tu je, ono što tražimo? Osećaš li večnost? Mašine oči svetle.
Daleki mladić, na razdaljini, živ čovek ne bi mogao da proceni, kolikoj; ćuti. Ko se kome približava, ne može se proceniti. Kao magnetnim silama, spojeni; osciliramo.
Kako reći ovoj ženi, s kojom sam zaranjao kroz Jasnu poljanu, kroz sneg, i vatru; kroz obest i tugu; kroz oholost i prezir; kroz dugo polje očaja zasejano sjajem; kako reći?
Andrej nas grli, mili moji, mili moji, ponavlja. Uzima nam ruke i trlja ih; bez pameti ste, bez pameti. Bez kapa, bez rukavica, ovde se umire.
Kaže, majčica nas čeka. Tamo pijemo zadugo u noć, smejemo se i nazdravljamo.
Sve je to kao sa neke razglednice, novogodišnje, u koju gledaš kao dete, i domišljaš priče. Napolju sneg, konji, kupole crkve, kuće sa svećicama u prozorima; a ti, negde, iza nekog prozora zadovoljno u toplom nazdravljaš.
Andrej je bio prijatelj iz vojske, našeg prijatelja sa univerziteta. I čekao nas je taj, neznanac; zapravo pronašao, tamo gde smo mislili da čeka. Kako je znao, gde smo zalutali, kako je znao gde nam led probija kosti? Nama se prosto dopalo stablo. Snažno belo, kao da je međilo i zemlju i nebo. Bili su to čudesni časovi na ovom svetu. Od kojih se živi. To je mesto na kojem se odvajaju komadići večnosti, kao nafora, i padaju na glave, smušenih, oholih, gorkih, željnih.
Neko je iscrtao sve ovo. Da olakša, dao je tvrdu zemlju i meko nebo. Svim putnicima isto.
Znaćeš kad dođe vreme, rekao je Andrej. Da se gazi meko. Od votke nam se grlo sušilo. Nekima je stomak kao zver zavijao; neki su molili da siđu sa vrteške, vikali da luster stane; nekima talasi mučnine nadimali glas; neki su tiho pevali; drugi davali takt viljuškama po stolu. Bili su to dani i noći duboke večnosti. Maša je govorila, osećaš li, ovde treba da ostanemo. Sneg je padao. Bilo je meko, koračati zemljom.
Živeli smo sa Andrejem sedam dana. I nikad više nismo se sreli. Ipak, on je naš večiti saputnik. Andrjuška je rezervisao život u našim pričama.
Vratili smo se u Moskvu; iz Moskve u Beograd. Beograd su bombardovali, posle. Andrej je slao pisma. I fotografije, iz one zime, iz Rusije u agoniji. Mi smo pisali priloge za istoriju. Sećali se kroz priče očeva. I njihovih očeva. Koje pre nismo čuli. Koje su bile zaključane. Parali su nam nebo. Palili zemlju. Ništa se tu nije moglo, pisali su jedni. Moglo je, ohoho, kako nije, itekako je moglo, vikali su drugi i treći. Mi smo motali cigare, gledali, slušali. Čekali da prođe. Cvetale su šljive; rumenile višnje. Niko nije pričao o mrtvima.
Andrej se prijavio u doborovoljce. Hteo je da pomogne, sam; kako može. Andrej je jedne noći pevao: Ti ljubimij, moj, vazmi menja s saboj… potom se zarumenilo sve, kao da se ceo svet podigao do nebesa; i Andrejev glas je odleteo u meke, bele oblake. U dubinu rascvetalog neba. Naš Andrjuša.
Najlepši su biseri u obliku suza.
Sve su porodice sretne na svoj način, kažem iznenada Maši.
I koraknem. Onaj, daleki neznanac, onaj ja, staje naspram mene. Kad je pre stigao, iz snežne daljine, mislim. Kad pre? Samo što sam zakoračio.
Pogledamo se; i koraknemo, stojimo licem u lice, on širi ruke; kaže, sve brzo prođe. Tamo gde je on stajao, ja padam, u neutaban sneg, izvan staze; u celac; a tamo gde sam ja gazio; on nastavlja, lako; kao da je to najnormalnija stvar na svetu; mekim stopama; bez traga; vetar sklapa beli snežni prah, sve zameće; sunce na zimskom svetloplavom skoro belom nebu, greje; kroz šumu promiču zvuci; čuje se kako neko doziva nekog; čuju se retke ptice u deblima; sekira u drvetu; vučje šape i zečji strah.
Dečak, moj mali dečak; drži me za ruku. Kaže, vrati se, šališ se. Ustani. Hteo bih da ga poljubim. Pokušavam šakama da dotaknem njegovo lice; grlim samo svetlost i sneg.
Maša ništa ne vidi; okrenuta šumi, ispred nas, širi ruke, ponovo. I kaže: Kao da je prošao Andrej, osećaš li?
Vesna Kapor (1965, Nevesinje), srpski prozni pisac, urednik književnog programa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Objavila je roman Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari (SKZ, 2010, Filip Višnjić, 2011); zbirke priča Po sećanju se hoda kao po mesečini (Agora, 2014, Filip Višnjić, 2016) i Venac za oca (Srpska književna zadruga, 2018) kratku prozu Kao što i vama želim (Povelja, 2016, Kraljevo). Objavljuje i književnu kritiku.
Dobitnica je Nagrade „Laza Kostić“, Nagrade Miloša Crnjanskog, Kondir Kosovke devojke za 2018. godinu, kao i Povelje zahvalnosti Filološkog fakulteta u Beogradu za izuzetan doprinos i uspešnu saradnju u razvoju nastave, jezika, književnosti i kulture.
Zbirka priča Po sećanju se hoda kao po mesečini bila je i u najužem izboru za Andrićevu nagradu, nagradu Stevan Sremac i nagradu Meša Selimović.
Njene priče su zastupljene u zbirkama: Putnik sa dalekog neba, Zona Bibliona, Sa Andrićeve česme, Korak ispisan perom, Vrt nade, Najkraće srpske priče i Priče o Kosovu. Proza Vesne Kapor prevedena je na ruski, makedonski i mađarski jezik.
Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.