PROMETEJSKI TIP I RUŠENJE
APSOLUTNOG MORALA
Piše: Milja Branković
U učenjima crkvenih otaca prvobitni greh se različito tumačio, ali gotovo su se svi slagali u tome da se čitavo čovečanstvo njime ukaljalo. Međutim, ono što je promaklo tim didaktičkim interpretacijama je eklatantna analogija Evinog i Prometejevog prestupa koja nam nudi savim drugačije tumačenje biblijskog teksta. Bog koji kažnjava Adama i Evu je starozavetni Bog, on je suveren i ne dozvoljava da mu se pozicija svedržitelja naruši; on je Bog srdžbe koji, u trenucima gneva, čini masovna krvoprolića, na korak do istrebljenja ljudske populacije. Helenska mitologija pridružuje još jednog srditog Boga, nosioca vrhovne vlasti – gromovnika Zevsa.
U biblijskoj legendi zmija Evi otkriva motiv koji je imao Bog, pri izricanju zabrane kušanja ploda sa drveta poznanja dobra i zla: Nećete vi umreti. Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo (Pos. 3:4). Nakon kršenja zabrane, tvrdnja o bogolikim ljudima se pokazuje istinitom rečima Boga: Eto čovek posta kao jedan od nas s poznanja dobra i zla; ali sad da ne pruži ruke svoje i ubere i s drveta života i okusi, pa da do veka živi (Pos. 3:22).
Argumentaciju za tumačenje prvobitnog greha u ključu uspona čovečanstva, a ne njegovog pada, ne treba tražiti dalje od samog biblijskog teksta. Poput biblijske legende, u mitu o Prometeju, utkano je predanje o usponu čovečanstva prestupom junaka koji se suprostavlja bogu. Prometej smrtnicima donosi darove bogova – znanje potrebno za veliki evolucijski skok: Prometej je ukrao vatru za ljude. On je naučio ljude zanatima, dao im je znanje, naučio ih čitanju… upoznao ih sa metalima… otkrio dejstvo lekova (Antologija grčkih mitova, 89). Kako bi kaznio neposlušnog Titana, Zevs šalje Silu i Vlast – prerogative totalitarizma – da kazne njegov prestup.
U grčkom mitu i biblijskoj legendi, prestup, rušenje zakona autoriteta, prikazani su kao inicijatori napretka čoveka i kažnjeni su od strane autoriteta koji je napadnut. Plodovi rušenja zakona u oba slučaja su iluminativnog tipa: predstavljeni su kao spoznaja ili znanje, te nije čudo da u legendi o prvobitnom grehu žena vide da je plod na drvetu dobar za jelo i lep na pogled, i da je dragocen za otvaranje razuma… (Pos. 3:6 ).
Uporednim analizama filozofskog, sociološkog i umetničkog teksta nastojaćemo da prikažemo Ničeovog natčoveka kao model prometejskog tipa koji se rađa rušenjem apsolutnih zakona, baš kao u biblijskom i helenskom predanju; ali i njemu distinktivan model Eriha Froma – model autoritarnog karaktera kojeg odlikuje slepa poslušnost.
Kao repezentativni primer koji povezuje tekstove, oslanjaćemo se na roman Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog čija polifonija ilustruje i prometejsku iluminacju i slepilo indoktriniranih grupa.
Bi neposluh i bi uzdizanje čoveka ka natčoveku!
POEMA VELIKOG INKVIZITORA
Ljudi uopšte ništa ne žele osim da se njima pristojno vlada.
– Gebels
Neposlušnost je odlika prometejskog tipa, natčoveka koji teži ekspanziji Ja do razine Boga. On lako nosi svoju slobodu te je, shodno tome, stalno proširuje. Nasuprot njemu stoji poslušni čovek u službi autoriteta kojem je svoju slobodu žrtvovao. U paraboli Poema Velikog inkvizitora u romanu Braća Karamazovi, opisan je mehanizam oblikovanja pokorne mase analogan mehanizmu potčinjavanja autoritarnog karaktera koji izlaže Erih From u studiji Bekstvo od slobode, analizirajući psihološke aspekte luteranstva i кalvinizma. Dostojevski je parabolu smestio u 16. vek, a indoktrinacija vernika od strane crkve opisana u njoj se zaista odigrala na istorijskoj pozornici u protestantizmu kao i u drugim religijskim učenjima tog perioda1o čemu govori minuciozna studija istorije mentaliteta “Stvaranje osećaja krivice na Zapadu od XIV do XVIII veka: Greh i Strah”, Žan Delimoa. U romanu je potčinjavanje autoritetu prikazano u odnosu pokorne mase prema inkvizitoru: Takva je njegova moć, i toliko je već naučen, pokoran i bojažljiv poslušan puk, da se gomila sveta sklanja ispred stražara. Gomila, u trenutku sva kao jedan čovek, obara glave do zemlje pred starcem inkvizitorom ( Dostojevski 319). Inkvizitor predstavlja silu, odnosno, ono što je prema Fromu, autoritarnom karakteru potrebno da bi se potčinio. Zašto je taj puk, koji obara glavu pred inkvizitorom, pokoran i zašto mu je ta sila potrebna? I From i Parabola daju isti odgovor: zbog nepodnošljivog bremena slobode. U paraboli je sloboda predstavljena kao dar Hristovog učenja o slobodnoj veri i slobodnom izboru u poznanju dobra i zla, dok je kod Froma ona plod društveno-ekonomske paradigme poznog srednjeg veka i renesanse koji donose na svet prvog pojedinca afirmacijom individualizma. Krah feudalnog srednjovekovnog sistema i ekonomski razvoj kapitalizma doveo je gradsku srednju klasu i seljake na nesigurno tle. Više nije bilo društvenog položaja koji im je pružao neku sigurnost, monopolisti razaraju gilde. Mladi kapitalizam, dakako, donosi ekonomsku nezavisnost, ali i ekonomsku neizvesnost. U takvim okolnostima autoritarni tip, kao distinktivan prometejskom, će se odreći novostečene slobode, potčinivši je autoritetu onih koji su na poziciji moći. Na strepnju, koja je došla sa slobodom, nailazimo i u romanu Braća Karamazovi: Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, kad ostane slobodan, da što pre nađe onoga kome će se potčiniti (324). U studiji, Bekstvo od slobode, oslobođena i prepuštena samoj sebi, niža srednja klasa, pod teretom novostečene slobode naći će protestantizam da mu slobodu preda. From, polazi od stanovišta da uticaj svake doktrine ili ideje zavisi od toga koliko se ona obraća psihičkim potrebama onih kojima je upućena. Stoga, posledice straha od sve veće slobode, a sa njom i veće nesigurnosti prikazuje najpre analizom karakterne strukture Lutera, prikazujući tako istoriju mentaliteta čitave društvene grupe njegovih sledbenika: Luter kao čovek bio je tipičan predstavnik “autoritarnog karaktera”(…) Mučen sumnjama, kao što samo prinudni karakter može, on je stalno tražio nešto što bi mu pružilo unutrašnju bezbenost i što bi ga oslobodilo tog mučenja zbog neizvesnosti (73). U svojim učenjima Luter, poput Svetog Pavla, zastupa ideju potpune potčinjenosti i degradiranja pojedinačnog Ja, ističući neprestano da su potpuna potčinjenost čoveka i ukidanje njegovog ličnog ja neophodan uslov za spasenje (From, 73). Činjenica da su ljudi u Poemi velikog inkvizitora samostalno predali svoju slobodu: Sami oni doneli su nam svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge (Dostojevski, 321); I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado (II 328), ukazuje na crte autoritarnog karaktera koje je istakao From. Suprotno iluminaciji onih koji su progledali svetlom vatre Prometeja, “znanju” autoritarnog karaktera najbolje pristaje osobina slepila, te je osuđen, kako bi se lakše snalazio u mraku, da bude vođen rukom doktrine koja ga je oslepela. Sloboda koja sa sobom nosi teret odgovornosti slobodnog izbora je sloboda koju su luteranstvo i kalvinizam, te katolička crkva u romanu Dostojevskog preuzeli na sebe. Samoodricanje slobode ili, kako je From definisao, bekstvo od slobode vrši se odricanjem pojedinačnog Ja: Zastrašeni pojedinac traži da svoje lično ja veže za nekog ili nešto; on više ne može da podnese da bude svoje pojedinačno ja, te mahnito pokušava da ga se oslobodi (From, 139).
Poema velikog Inkvizitora ilustruje tu težnju naroda u stvaranju idolotarije prema crkvi koja predstavlja silu za koju će vezati svoje lično ja: Oni će se diviti nama i smatraće nas za bogove zato što smo im se stavili na čelo i što smo pristali da podnosimo slobodu, od koje su se oni uplašili (Dostojevski II 324).
Kada je, uplašenog čoveka lišila slobode koja ga je opterećivala, crkva (i Inkvizitor koji je predstavlja) je dobila njegovu tvrdu pokornost. U romanu Dostojevskog, Hrist ne predstavlja nikakav simbol moći, uprkos tome što ga narod prepoznaje i divi mu se kao sinu božjem. On nije neko ko će im biti vođa, već neko ko daje slobodu, štaviše, on je kriv za slobodu tog naroda i to što nema nikakvu moć nad njima. Za razliku od Hrista, koji je žudeo za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim ushićenjem zarobljenika pred silom koja ga je jednom zauvek užasnula (Dostojevski 327), inkvizitor zna šta narodu treba i upravo zato predočava Hristu: Onaj isti narod koji je danas ljubio tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko tvoje lomače (319). Ta ambivalentnost u ponašanju mase istovetna je Fromovoj analizi po kojoj autoritarni karakter stiče snagu za delanje oslanjanjem na višu moć (…) Za njega je nedostatak moći uvek nepogrešan znak krivice i inferiornosti, te ako autoritet u koji on veruje pokaže znake slabosti, njegova će se ljubav i poštovanje preobraziti u prezir i mržnju (155). U Poemi velikog inkvizitora, Hrist nije ponudio ljudima ono što bi im zadovoljio žudnju za potčinjavanjem, već im je slobodnim izborom, nametnuo breme odgovornosti za sopstvena dela, ne znajući (…) da je spokojstvo, čak i smrt čoveku milija nego slobodan izbor u poznanju dobra i zla ( Dostojevski 325).
Muka ličnog i slobodnog odlučivanja se kod Froma jasno prepoznaje u portretisanju mazohističkih stremljenja: (…) mazohist je pošteđen donošenja odluka, pošteđen konačne odgovornosti za sudbinu svog ličnog ja, a time pošteđen i nedoumice o tome kakvu odluku da donese. (142) Kod Dostojevskog kao i kod Froma, prisutne su dve nepodnošljive karakteristike slobode: samostalnost života i samostalnost morala, koje će, da bi ih se lišio, autoritarni karakter predati dvema vrstama autoriteta: spoljašnjem – autoritetu vođe i unutrašnjem – autoritetu savesti. Prema Fromu, čovek veoma lako može zameniti jedan autoritet drugim; međutim, imajući vlast i nad njegovim unutrašnjim autoritetom crkva je u Poemi velikog inkvizitora tu zamenu otežala.
Čvrsti, starodrevni zakon koji nudi crkva u romanu Dostojevskog nasuprot slobodnoj volji u odlučivanju što li je dobro, što li zlo koju nudi Hrist, i koju je čovek već po sebi, stekao prvobitnim grehom, jeste suprostavljanje apsolutnog i relativnog morala: morala neba, moralu zemlje.
Bi neposluh i ljudi prigrliše zemlju!
ĐAVO – KOŠMAR IVANA FJODOROVIČA
„Iznad“ rečnog toka je sve čvrsto, sve vrednosti stvari, mostovi, pojmovi, sve „dobro“ i „zlo“ : sve je to čvrsto! ( Tako je govorio Zaratustra, 285).
Antagonizam čvrstog i fleksibilnog koji Dostojevski uključuje u diskurs morala se neretko nalazi kod autora koji se bave pitanjem narušavanja osveštanih autoriteta. Crkva, kao što smo videli u Poemi velikog inkvizitora, kao predstavanik autoriteta savesti, brani ono što je čvrsto. Atribut čvrsto, stoji uz vladajuću totalitarnu silu, a svaka fleksibilnost predstavlja narušavanje njene suverenosti. Čvrst zakon, čvrst moral, mora ostati stabilan po cenu susprezanja razvoja pojedinca. Polifonija Dostojevskog sukobiće dva glasa: autoritarni karakter nasuprot prometejskom. U poglavlju Đavo – košmar Ivana Fjodoroviča pojaviće se prometejski tip, kao idealni tip čoveka u viziji nikog drugog do Satane. Analiza autoritarnog karaktera u Poemi velikog inkvizitora pokazala je štetu načinjenu pojedinačnom Ja koje se dobrovoljno odreklo sebe i postalo oruđe čvrstog zakona autoriteta. Košmar I. Fjodoroviča ilustruje moralnost natčoveka koji ruši temelje apsolutnog morala crkve i staje u odbranu pojedinačnog Ja, vozdižući ga iz ponora gde ga je smestio Sv. Pavle. U tom poglavlju, Satana Ivanu Fjodoroviču predstavlja filozofiju novog doba koje će doći kad čovek prevaziđe sebe na isti način koji će izložiti i Fridrih Niče u svojoj ideji natčoveka. Čvrste osnove u viziji velikog inkvizitora odnose se na autoritarni/apsolutni moral, koji Niče u svojoj kritici naziva i čandala moral ili moral slabih. Niče prepoznaje savest kao autoritet, što čini, kao što smo obrazložili u prethodnom poglavlju, lik inkvizitora, te će u svojoj kritici hrišćanskog morala reći: Savest, dobar glas, pakao, u datom slučaju čak policija nisu dozvoljavali i ne dozvoljavaju nepredubeđenost; u pravo u prisutnosti morala, kao naočigled svakog autoriteta, ne treba da se misli, još manje da se govori: tu se pažljivo – sluša! (Misli o moralnim predrasudama, 8).
Autoritet apsolutnog morala, Niče smatra dekadentnim, jer ne dozvoljava fleksibilnost, te je jedini način da se prevaziđe, kako ne može da se rediguje, rušenje. Satanina vizija novog doba, opisana u romanu je isto tako afirmacija duhovne revolucije, rušenjem apsolutnog autoriteta: Čim se celo čovečanstvo odrekne Boga onda će, sami od sebe, bez ljudožderstva, pasti i svi pređasnji pogledi na svet i, što je glavno, pređašnji moral, i nastaće sve novo. (Braća Karamazov, 411). Novi čovek kojeg najavljuje Ničeov natčovek i nečastivi Dostojevskog je bogočovek, koji sa sobom donosi novi moral – moral zemlje i moral relativnosti. Niče, ideju novog morala zasniva na raskrinkavanju apsolutnog morala čije je uporište u onostranom, koje je samo obećano, ali ne i dokazano i služi obezvređivanju zemaljskog. Zalažući se za ovozemaljski moral, upozorava: Ostanite Zemlji verni, braćo moja, snagom svoje vrline!.. ne dajte joj da odleti od zemaljskog i da krilima udara o večite zidove (Tako je govrio Zaratustra, 133). U Poemi Velikog Inkvizitora, onostrano je isto tako sredstvo obezvređivanja zemaljskog u korist večnog blagostanja ili večnih muka sa one strane groba. Inkvizitor se koristi idejom nagrade na onom svetu i vodi ljude u smrt i propast… da se ti jadni slepci makar uz put smatraju srećnim (Dostojevski 334). Satana u romanu, kao preduslov rađanju bogočoveka, vidi okretanje od onostranog ka ovostranim: čovečanstvo će, prigrlivši zemlju, doživeti renesansu, a afirmacija pojedinačnog Ja će dostići vrhunac kada svak dozna da je smrtan sav, bez vaskrsenja, i primiće smrt gordo i spokojno kao Bog… (Dostojevski 411). Saglasno filozofiji lika Satane, Ničeovo delo u kojem se zalaže za rehabilitaciju čovekovog Ja puno je gneva prema ideji onostranog. U knjizi Tako je govorio Zaratusra posvetiće posebnu tematsku celinu njenom pobijanju, i prigodno je nasloviti O onostancima:
Ovo stvaralačko, voljom prožeto, vrednujuće Ja, koje je mera i vrednost stvari (…) Novom ponosu naučilo me je moje Ja, i njega propovedam ljudima: ne zavlači više glavu u pesak nebeskih stvari, nego je nosi slobodno, zemaljsku glavu, koja stvara smisao zemlje (79).
Ljubiti zemaljski život kao jedini moguć u filozofiji Ničea predstavlja veliko Da životu. Tako je po njemu, pojam Boga izmišljen je kao pojam suprostavljen životu, a pojam “onostranosti” izmisljen je da bi se obezvredio jedini svet koji postoji (Ecce Homo, 143). Ukazujući na besmislenost nade u onozemaljsko premisom: da kada se težište zivota, pomeri u ” onostranost”, u ništavilo – onda se, sasvim prosto, životu oduzme težište (Antihrist, 55). Njegov iskaz o obezvređivanju ovozemaljskog u hrišćanskim učenjima, potvrđuje dugovekovno negovanje veoma raširenog žanra ciji je začetnik kardinal Loter Senji, sa delom O preziranju sveta ili o bedi ljudske sudbine, koje ističe bedu ovozemaljskog života osuđenog na rad, bol, strah i smrt (cit. prema Stojanoviću). Ta simplicirana slika ovozemaljskog predstavlja život potčinjenih koji su u filozofiji Ničea nosioci čandala morala, a koji su došli pod okrilje velikog inkvizitora u romanu Dostojevskog. Iz svega do sada rečenog, hrišćansku vrstu moralnosti, koja je isključiva u ideji apsolutnog morala, a temelji se na ideji božanske kazne ili nagrade za dobro vladanje i poslušnost, možemo bez ustezanja uporediti sa psihologijom dečjeg morala Lorensa Kolberga:
Prekonvencionalni stupanj se naziva još i predodgovorni. Dete na ovom stupnju se ponaša u skladu sa kulturnim normama i »dobro se vlada«, ali vrednosnu orijentaciju nekih postupaka određuje na osnovu njihovih fizičkih posledica (nagrade ili kazne) ili fizičke moći osoba koje izriču pravila i odredbe dobrog, odnosno lošeg ponašanja. Ovaj stupanj je karakterističan za decu od 4 do 10 godina. Za ovaj stupanj karakteristična su dva stadijuma. Prvi je opredeljivanje prema kazni i bezrezervno pokoravanje višoj sili, dakle sklonost ka poslušnosti, a drugi zalaganje za recipročnost, odnosno na ovom stadijumu moralnost se shvata kao pragmatičnost – ako ja tebi pomognem, očekujem nešto zauzvrat. Za prvi stadijum karakteristično je i da je moralno rasuđivanje određeno strahom od kazne i da se dobro i zlo definišu prema tome koliko se uklapaju u zahteve autoriteta.
Moral, kao pojam čvrstih obrazaca ponašanja, kojem se potčinjava kao autoritetu, odnosno, moral autoritarnog karaktera za natčoveka nema nikakav kredibilitet. On se okreće ovozemaljskom relativnom moralu i novom viđenju vrline: ne apsolutna moralnost, nego sposobnost – vrlina u stilu renesanse, koja se ne temelji na etosu već čovekovoj sposobnosti adaptacije. Sve pređašnje se ruši, sve čvrsto sve pretvara u dim da bi na scenu došao novi čovek i novi moral sa jednim načelom: čovek se mora u prevazilaženju sebe rasteretiti bremena apsolutnog morala.
U distinktivnom vrednovanju nebeske i zemaljske koncepcije života dat nam je prikaz dva različita koncepta morala. Ta ideja javlja se još u epohi humanizma, kad se slika sveta okreće iz teocentrično-antropocentrične ka antropocentrično-kosmocentričnoj. Frančesko Petrarka je samo jedan od velikih ljudi tog perioda koji će zagovarati filozofiju o ljudima i zemaljskom gradu. Po njemu je Božji svet zatvoren sa sedam pečata za naš ograničeni razum i bogohulno je i neumesno hteti proniknuti u njega. Umesto toga on, baveći se ciceronovskim temama, poziva na duhovnu obnovu čoveka i ovozemaljskog života (Garen 34). Zapravo, čitava prva polovina slavnog kvatročenta biće obeležena slavljenjem ljudskog i afirmacije života. Stoga nije čudo, što će taj period iznedriti najplodnijeg rušioca koncepta apsolutnog morala – Nikolu Makijavelija. Prema Makijaveliju u politici ne postoji kategorija apsolutnog dobra, jer ono što je dobro za jedan deo stanovništva nije dobro za drugi deo; čak i u postavljanju regole generali (opštih pravila), ona nikako nisu aksiom već zavise od okolnosti i podležu izmenama. Njegovo poimanje vrline može se uzeti kao manifest ovozemaljskog morala zasnovanog na ideji relativnosti:
Za Makijavelija je vrlina lišena tradicionalnog etičkog sadržaja i suprostavljena hrišćanskoj vrlini kao strpljivom podvrgavanju božanskoj volji u očekivanju izvanzemaljske nagrade, ali je istodobno suprostavljena Aristotelovoj vrlini kao moralnoj perfekciji, pravednom sredstvu i prevlasti razuma. Makijavelijeva vrlina je sinteza energije,volje, hrabrosti, snage, sposobnosti prilagođavanja okolnostima… objektivna procena raspoloživih snaga, te njihovo prilagođavanje cilju koji se želi postići (Grubiša 15).
Još jedan firentinski političar, kancelar sinjorije Kolučo Salutati, daće definiciju čoveka, podvlačeći da je ljudska vokacija ovozemaljska: svaka Kolučova stranica u delu: De saeculo et religione prožeta je zahtevom za filozofijom koja bi bila škola života koja neće biti apstraktna konstrukcija koja se više odvaja nego približava realnosti (Garen 39).
Novi čovek, natčovek, koji ne duguje ništa od svoje veličine nebu, koncept je najbliži dolasku mesije u judaizmu. Erih From, u delu Bićete kao bogovi, ističe tu humanističku crtu religioznog učenja: Mesija koji, u bukvalnom prevodu znači “posvećenik” u judaizmu uopšte nije bog, već u potpunosti čovek, njegov je dolazak rezultat sve većeg savršenstva ljudi (104). Ideja bogočoveka, izložena u filozofiji Fridriha Ničea i romanu Dostojevskog (poglavlju Đavo – Košmar Ivana Fjodoroviča) prisutna je u samom fundamentu hrišćanske religije – Bibliji, u legendi o prvobitnom grehu, koja već vekovima ima istu funkciju kao himna strašnog suda Apokalipse (Dias irae): učenju da se rušenje apsolutnog zakona plaća paklenim mukama. Paklene muke su zapravo sloboda pojedinca, a njen teret je terra incognita kroz koju mora da kroči sam kako bi stigao do Sopstva. Da, sloboda ima cenu i ta cena je prihvatanje odgovornosti samostalnog odlučivanja nekadašnjeg deteta koje više ne može da se osloni na sigurnost života pod tutorstvom roditelja. Samostalnosti i slobodi, prethodi ritualno oceubistvo, u slučaju prvobitnog greha i romana Dostojevskog, to je ubistvo Boga. Iluminacija prometejske vatre nije zagarantovana prosvećenost čoveka jer, zaista, kao što je to Kant definisao: čovekova neprosvećenost je maloletnost za koju je sam kriv.
Mesija, Natčovek, Prometej, Antihrist? Zapravo, nije ništa više do zrelo, samostalno biće, koje je izašlo iz svoje maloletnosti. Ipak, on je i dalje nedostišna razina razvoja celokupnog čovečanstva. Jednog dana, kada čovek prevaziđe svoje infantilno stanje, više neće biti bekstva od slobode i zemljom će hodati Titani.
Prigrliše zemlju, oslobođeni Titani!
Literatura:
Buđak, Goran, prir. Antologija grčkih mitova. Beograd: Beoknjiga, 2006.
Dostojevski, Fjodor. Braća Karamazovi. Beograd: Rad, 1979.
From, Erih. Bekstvo od slobode. Beograd: Nolit, 1989.
—. Bićete kao bogovi. Beograd: Clio, 2000.
Garen, Euđenio. Italijanski humanizam. Novi Sad: Književna zajednica Novog sada, 1988.
Makijaveli, Nikolo. Izabrano djelo I. Zagreb: Globus, 1985.
Niče, Fridrih. Antihrist. Beograd: Riznica, 1975.
—. Ecce Homo. Beograd: Riznica, 2011.
—. Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Mono i Manana, 2002.
—. Zora: Misli o moralnim predrasudama. Beograd: Moderna, 1989.
Milja Branković – pesnikinja i scenaristkinja. Rođena u Leskovcu leta 1990. Apsolventica je komparativne književnosti sa teorijom književnosti na filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Osnivačica je poetskog pokreta “Poetry from the fridge”. Trenutno radi na multimedijalnom projektu „Neon Baby“ sa slikarkom i njenom neodgovornom sestrom bliznakinjom Aleksandrom Branković. Živi, voli i piše u Novom Sadu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.