U luci lagano gibaju jedrilice, jahte i poneki ribarski brod. Talasi zaliva Pagasitikos ističu čas jedne, čas druge, kao da naglašavaju da su podjednako važni brodovi kojima su turisti došli da provedu neko vreme u zagrljaju zemlje odakle su civilizacija i kultura krenuli na Zapad (kako se tumači kad to Zapadu treba), kao i brodovi koji se toj kulturi danas opiru, pokazujući da još nije došlo vreme da potpuno nestanu. Onda veći talasi uskomešaju vezanu plutajuću istoriju, da bi pristao hitri brod koji te iste turiste svakodnevno odvozi do Sporada na viđenje sa najlepšim malim ostrvima Egeja.
Sama obala je niz ugostiteljskih objekata koji sve češće nude Starbucks kafu i Haagendas poslastice i sladolede, a sve ređe su uzerije gde se nekada, uz uzo ili ciporo i meze provodilo vreme uz razgovor. Odaberem uzeriju i naručim ciporo, meze dođe uz njega, obavezno, jer ako se samo pije, a ne mezi, jezik se brzo zaveže i od razgovora ništa. Ćutanje istakne šumove koji pomeraju barke, a svaka govori svoju priču u beskrajnoj kakofoniji suprotstavljenih mišljenja. Budući da sedim sam, preostaje mi da tumačim te priče, da razdvajam poznate od nepoznatih reči, da se podsećam njihovog značenja.
Nekako se dogodilo da sam ovog leta na odmor poneo sa sobom knjigu esejističke proze Berlin, koja se čita jedna priča na dan, dve su mnogo, jer teško padaju na stomak, a još teže na dušu. Ljudi obično na odmor ponesu lako štivo, jer na odmoru se i mozak odmara, ali to nije tačno, meni svaka od priča otvara niz drugih nenapisanih stranica, koje prate sazvučje talasa i pomeranja brodova, kao muzika uz recital Andromahe, Odiseja ili Jasona. Jasona pre svih.
I uvek je u početku reč, kao što reč Berlin ima svoje značenje, tako i Paralija ima svoje. Paralija nije ime za neko mesto u Grčkoj, kao što većina turista misli, niti naziv za plažu ili luku, prefiks „para” odaje značenje, jer paralije su obale uz gradove i manja mesta, jer sami gradovi nikada nisu na obali. To značenje gura moje misli dalje od obale, mada i dalje sedim u uzeriji uz ciporo i meze i dopuštam laganom vetru da prevrće stranice umesto mene.
Volos je smešten sasvim uz obalu, njegovo ime i nastanak su slovenski, mala naselja oko njega ne nose grčka imena. A, opet, odavde je Jason krenuo u potragu za Zlatnim runom i svojom sudbinom. I jasno je da je Volos samo Paralija grada koji se nekada zvao Jolk i koji je zatrt i pokopan negde iza ovog grada. Ne moram da ustanem i da se pomerim do mesta odakle bih mogao da vidim mesto gde bi Jolk mogao da bude, a nikada ga nisu pronašli. U glavi sastavljam sliku zaleđa grada, ispod Piliona, po kome su nekada šetali kentauri, a bili konjanici pridošli sa Severa. Da, postoji tamo jedno mesto koje Pilion kao da drži u zagrljaju, to selo, selendra se Jolkom naziva, ali tragova Jolka, onog Jolka o kome se da maštati čitav život — nema.
Uvek mi se činilo da Jason, zapravo, nije tragao za Zlatnim runom. Moja legenda bi bila bolja. Jer, ako je antička Grčka umrla uz pismo linear B, klasična Grčka je nastala uz alfabet. Pomalo mi je bilo glupo da Jason pokrene sve grčke heroje da bi pokupili ovčiju kožu na kojoj je ispirano zlato. Ali, ovčija koža, ostrugana i pretvorena u pergament, mogla je da nosi novo pismo, reč koja će klasičnu Grčku da uzdigne do homerovskih visina. Voleo sam da verujem da su slova sa te kože darivane Zevsu, otišla kao „rune” Odinu. U tom trenutku su kraj mog stola prošla tri crnca, nudeći nešto na prodaju što nisam želeo ni da pogledam. Trebalo je da pređu više od pedeset metara da se setim jedne druge reči, koja je na ovom istom mestu, zajedno sa jednim od ovih crnaca, promakla pre skoro više od deset godina.
Bio je to onizak, zdepast crnac, jakih vilica i prilično velike glave na koju je bio pričvršćen mali suncobran, da bi ga učinio ljupkim, čak su i beli zubi govorili njemu u prilog. Tada je zastao nudeći svoju robu, a ja sam bio previše radoznao. Razumevanje nikada ne traži previše poznavanja jezika. Upitao sam ga odakle on u Volosu, a on je objasnio da je izbeglica iz Ruande. Hutu ili Tutsi, pitao sam. Nekako je uspeo da objasni da je Hutu i da je pobegao od osvete Tutsija. I otišao. Ostao sam bez odgovora od kakve je osvete pobegao.
Ne znam koliko puta sam od tada u mislima ili snu video tu klanicu kada su za ciglih par meseci Hutui poklali i isekli mačetama preko milion dominantnih Tutsija, da bi se Tutsi pokrenuli u osvetu, a Ujedinjene nacije sve zaustavile. Ne znam da li je svet dao Tutsima osvetu, ali znam da je pamćenje tvrdoglavo i da će Tutsi zapamtiti Hutue koji su satrli njihov narod. Zato moj Hutu i dalje sedi u Volosu, pribira svoje sapatnike i više nema u rukama mačetu i krvlju isprskanu odeću, on je samo jedan od onih na koje se sažalimo, kad se zaustave sa svojom nesuvislom ponudom lokalnih đubre-suvenira. Naravno da su se uskoro vratili i umesto da im pogledam u oči i vidim kojiko je izbledela krv Tutsija, pogledao sam ono što su nudili. Bila je to najnovija knjiga Roulingsove o Hari Poteru. Čudesni čarobnjak iz romana za decu i naivne vodio je za ruke krvnike iz Ruande. Čuknuo sam praznom bočicom cipora o sto i neko u uzeriji je čuo moj zov. Stigla je nova bočica i meze različito od prethodnih. Godine su i tu donele promene. Više ne možeš da satreš gazdu dugom pričom i još dužim mezetlukom, pa da se preda, donoseći prvo meze na sto, besplatno i uz bučnu muziku, jer je nadbiven u svojoj ponudi. Danas, uzerije imaju skoro pedeset različitih mezea i ne možeš im ništa. Beskonačnost trajanja moraš da prekineš sam.
Posle kratkog donošenja odluke da će to biti poslednje meze za danas i da sam spreman za sledeću Berlin priču, mogao sam da se posvetim razmišljanju kako se vraćanjem kroz vreme naselja udaljuju od obala. Jolk se jedva može domašiti pogledom, ali ga nema jer ga je pojeo Volos gradeći sebe. Međutim, još dalje od obale, nalaze se dva naselja koja svoj kontinuitet slažu sve do kasnog neolita, skoro sedam milenijuma. Dimini i Sesklo jasno pokazuju svoj antički period iz drugog milenijuma pre Hrista, a slojevi ukazuju na još tri do pet hiljada godina unazad.
Sa Paralije, iz luke Volosa, koji je uklonio dokaze o Jolku i Jasonu i Zlatnom runu, ne mogu da vidim ostatke ova dva naselja, ali moj um tačno zna gde su. Mogu da vidim brdo sa koga je prvi osmatrač pratio da li se na domorju, paraliji, možda iskrcavaju pljačkaši koji će ih napasti. Ne znam da li bi ove jedrilice i jahte koje vetar blago ljuljuška na talasima bile znak da se naselje digne, da žene i deca potegnu u zbegove, još dalje u brdima, a da se muškarci pripreme za odbranu. U Diminiju i Sesklou više nema nikoga, a brodovi su tu. Ako ustanem, možda će odmah zatvoriti i ovu uzeriju. Zato sedim i listam “Berlin”, to će uljeze zadržati još koji minut, koliko sledeća priča traje.
Radmilo Anđelković se u radnom veku bavio naučnim istraživanjem u Vojnotehničkom institutu u Beogradu i njegova istraživanja su nedostupna javnosti. Poslednjih trideset godina je borac za fikciju i fandom i tu su njegovi radovi nešto više dostupni. Objavio je osam romana i četrdesetak priča. Kao pasionirani kulinar objavio je i jednu knjigu o domaćim začinima u kulinarstvu. Esejistikom u oblasti književnosti fikcije bavi se samo kad mu stanu na žulj.