Image default
Reč i misao

Biti književni disident

Piše: Radmilo Anđelković

Kada se danas presaberem lakše je biti politički literarni disident nego samo literarni disident. Politički literarni disident ima svoju priliku ako se politički uslovi u nekoj državi promene, pa onda naglo ispliva na površinu literarnih vrednovanja, a literarni disident se, najčešće bez potonjih namera, sam smešta u nišu iz koje teško da će imati prilike da izađe. Loše je kad, u nekom trenutku, literarni disident shvati da njegova očekivanja, a takva očekivanja obavezno postoje, nisu ništa više od iluzije. Najgore ako se baci u lamentacije nad gorkom sudbinom koja se tako nemilosrdno poigrala sa njim.

Žig žanrovskog pisca trivijalne literature dobija se, kao krst, samo jednom i traje doživotno. Tu treba napraviti doslednu distinkciju između žanrovskog pisanja u kome trivijalnost nema ili ima finansijsku kompenzaciju. Moglo bi se reći da u prvom postoji takozvana umetnička namera, a u drugom postoji samo namera. Ispušteni pridev i nije mnogo važan ako postoji najbolji svetski utešitelj – novac. Smešten u kategoriju koja se uvek kažnjava, a nikad ne nagrađuje literarni disident je, po svoj prilici, mazohista po uverenju što i nije tako loše ako se u tome uživa. Međutim, činjenica je da su najobjavljivaniji domaći žanrovski pisci istovremeno u najperifernijoj margini kada je tačka posmatranja u oku javnosti. Domaća mejnstrim literatura se prati, posmatra i ocenjuje u segmentu praćenja kulturnih aktivnosti u Srbiji, komercijalna literatura je u fokusu praćenja javnih događaja. Dosledno žanrovske literature se književni krugovi gnušaju, a javnosti nije zanimljiva vest.

Naravno, ovde je reč o žanrovskoj fantastici i treba insistirati na ovako formulisanoj sintagmi jer je fantastika sve primamljivija mejnstrim krugovima tako da neretko gostuju u žanru, a o uspešnosti se da raspravljati. Izgleda da je vreme srpskog realizma u književnosti zauvek prošlo, pa se lako poseže i u mušmule. Već skoro dve decenije smo svedoci tog procesa, a da se niko nije ozbiljno pozabavio kako odjednom fantastika i nije tako prokazana ako je iz pera renomiranog pisca. Tu treba isključiti vrhunska dela pisaca koji dobiju žanrovski pečat prvim delom, pa potonjim delima pokušavaju da taj pečat sa sebe uklone. Ono se, pre svega, odnose na dr Zorana Živkovića koji se, otkako je postao svetski poznat pisac, neuspešno batrga da izbegne intervju pitanja o žanrovskoj prošlosti, kao i, dozvolite, na Mirjanu Novaković, koja posle maestralnog romana Strah i njegov sluga ima problema da dokaže da nije žanrovski pisac.

Nisu mesto i odnos prema žanrovskom romanu specifični za Srbiju. Praćenjem svetskih kretanja, a ona se najbolje mogu posmatrati u SAD jer tamo žanrovsko ima svoje relativno dobro postavljeno mesto, primetan je napor pisaca da njihova dela dobiju i književnu ocenu, a ne samo finansijsku kompenzaciju u okviru opšte čitanosti fikcije. Na pitanje zašto njihova dela nemaju odgovarajuće vrednovanje i u mejnstrim krugovima, dobijaju odgovor da imaju svoje nagrade i da ne treba da se petljaju u ono što ih se ne tiče. To će, izgleda da traje, jer ne zastupa mejnstrim književnost, nego je od „uljeza“ brani.

Da doslednost ne bi bila ugrožena, treba napomenuti da u Srbiji fantastična fikcija naizgled pravi pomake koji potiru tvrdnje o diskriminaciji žanrovskog rukopisa. Tu, pre svega, treba pomenuti romane Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće i Gorana Skrobonje Čovek koji je ubio Teslu. Oba romana su, sukcesivno u poslednje dve godine, razmatrana u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Isto tako, knjige Ilije Bakića U odvajanju, a ove godine i Led su u fokusu vojvođanskih književnih nagrada. Ako se isključe književne vrednosti ovih žanrovskih dela lako se uočava da su u prvom slučaju to izdanja kuće „Laguna“ koja može da nametne svoja izdanja izbornim komisijama, odnosno, dela koja se mogu posmatrati kao lokalna. Da postoji i drugi odnos dokaz je, pre svega, roman Bobana Kneževića Poslednji Srbin koji ni u čemu literarno ne zaostaje za pomenutim, osim što je izdanje kuće „Alnari“, koja se slabije kotira ili manje posvećuje pažnju književnim nagradama. Da ne govorimo o izdavačkim kućama koje se bave domaćom fantastikom, ali ne vrše odgovarajući pritisak na književne nagrade.

Pa, onda, šta znači pojam literarni disident u Srbiji i zbog čega je važno da takvo disidentstvo uopšte postoji? Možda je krucijalni dokaz serija „Fantastična biblioteka“ Bobana Kneževića u izdavačkoj kući Everest media. Sa osam knjiga je podsetio javnost na nenadmašni rukopis Dragan R. Filipovića, na stil ravan Bredberiju Zorana Jakšića, na neverovatne metafore Ivana Nešića, na već pomenute pisce Zorana Živkovića, Mirjanu Novaković i Iliju Bakića, na bazne rukopise domaće fantastike Bobana Kneževića Crni cvet i Radmila Anđelkovića Rašani. Ako neko želi da sazna kako domaća fantastika, zapravo, izgleda, onda je to – to. Čudo je da tu ediciju književni krugovi nisu zapazili, jer je ona supstrat domaće fantastike.

Literarni disident je onaj koji ulaže sve svoje potencijale u promociju literature koju voli i poštuje. Ne bavi se previše pitanjem da li je posle pola tuceta knjiga vredan članstva u UKS, koliko će mu novaca doneti sledeća knjiga, hoće li njegov rukopis biti proglašen „brzočitajućom“ knjigom ili ne. Čak ni o tome hoće li njegovo disidentstvo biti plodno. Samo da to bude dobra knjiga i ništa više.


Radmilo Anđelković se u radnom veku bavio naučnim istraživanjem istraživanjem u Vojnotehničkom institutu u Beogradu i njegova istraživanja su nedostupna javnosti. Poslednjih trideset godina je borac za fikciju i fandom i tu su njegovi radovi nešto više dostupni. Objavio je osam romana i četrdesetak priča. Kao pasionirani kulinar objavio je i jednu knjigu o domaćim začinima u kulinarstvu. Esejistikom u oblasti književnosti fikcije bavi se samo kad mu stanu na žulj.


Pročitajte i:
Berlin i Paralija (april 2011)

Ovaj članak je objavljen u drugom broju časopisa, aprila 2011.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

(O) Medeji

Groteska koja sili na razmišljanje – “Mrtve duše”

Dan zaljubljenih (nije u februaru)

Ostavite komentar