Splav (Markus Lindin)
Originalni naslov: Flotten
Režija Markus Lindin
Producent Erik Gandini
Kamera Mons Monson
Montaža Aleksandra Štrauss, Dominika Daunbihel
2018, Švedska
Piše: Milena Ilić Mladenović
Na ideju za film Splav režiser Markus Lindin je došao čitajući o raznim antropološkim eksperimentima sprovođenim 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Ne čudi nas što mu je najzanimljivija bila priča iz 1973. – takozvani „Akali eksperiment“, medijski poznat kao „Seks splav“ (The Sex Raft). Naime, meksički antopolog Santjago Henovez je želeo da otkrije šta će se desiti ukoliko grupa potpunih stranaca bude zatočena u zatvorenom prostoru, na otvorenom moru, gde neće imati nikakvu privatnost niti mogućnost bekstva.
Napravio je veliki splav koji je nazvao Akali i na njega smestio deset volontera iz svih delova sveta, koji će živeti (i preživeti) sa njim na ovom splavu 101 dan. Trebalo je da pređu Atlantski okean, od Kanarskih ostrva do Meksika. Hipoteza ovog naučnika i baza njegovog antropološkog eksperimenta, bila je da će situacija u koju je ove ljude smestio neminovno dovesti do sukoba i nasilja. Verovao je da će na taj način doći do „leka za mir u svetu“.
Prvo je postavio žene na bitnije i odgovornije zadatke (kapetanica, lekarka, roniteljka), verujući da će muškarci poželeti da preuzmu stvar u svoje ruke, ili da će zbog tog inferiornog položaja doći do nekog sukoba. Trudio se da izabere što atraktivnije muškarce i žene, jer je smatrao da je seks usko povezan sa nasiljem, i tvrdio je da će do seksualnih odnosa neminovno doći. Istina, bilo ih je, ali ne u toj meri zbog koje je splav kasnije dobio reputaciju „splava za seks“).
Smeštanjem na splav ljudi različitih nacionalnosti i veroispovesti, Henovez je želeo da stvori svet u malom, a ishod je trebalo da bude nauk za ceo svet. Iako je žarko želeo da u ovom eksperimentu dođe do nasilja, bilo zbog neke lične perverzije, ili stvarno nekog „višeg“ cilja, do nasilja nije došlo. Jedini eksces bio je lov na ajkulu i kolektivno proždiranje njenog (doduše pečenog) mesa. Ono što se zapravo desilo kod ovih ljudskih zamorčića bilo je uspostavljanje složnih, prijateljskih odnosa. Za razliku od grupe ljudi koju je trebalo da istraži, sam Henovez je postao pomahnitali naučnik, koji je gradativno ispoljavao ono što je primarno želeo da istraži i ukroti. Postao je nemilosrdan diktator, rasista, a ideju o nasilju je na kraju uspeo da izazove i kod svoje posade – doduše, fantazije o ubistvu bile su usmerene upravo ka Santjagu Henovezu, idejnom tvorcu čitavog projekta.
Kako Lindin rekonstruiše priču?
Ovaj režiser je nakon 43 godine i sam napravio repliku Akali splava i okupio one volontere koji su i dalje živi i voljni da se prisete rizičnog putovanja. Lindin je koristio razvijeni film iz stare arhive koji je isprepletao pričama učesnika ove eksperimentalne ekspedicije.
Odnosi među likovima su jednostavni, prirodni i ljudski, otvoreni, a postaju kompleksniji tek kada se suoče sa Santjagom. On je i „veliki brat“, neko kome su ugovorom obećali prepuštanje uma i tela zarad istraživanja o kome nisu znali gotovo ništa. Bahatost? Santjago ne postaje bahat – on je takav i krenuo na ovo putovanje. Njega ne zanimaju pojedinačne ljudske priče, za njega su oni zaista samo zamorci. Želi da ih smesti u nemoguće uslove, svesno rizikujući njihove živote zarad „nauke”. I dok se čitava Akali priča odvija poput rijalitija gde pored šarolike posade (japanski fotograf Eisuke, američka konobarica Meri, Afroamerikanka inženjerka Fe željna nauke, sveštenik iz Angole, izralelska lekarka, lepa Francuskinja arapskog porekla, tvrdoglava ali ćutljiva kapetanica Marija itd) od koje je očekivao niz predviđenih reakcija, Santjago, koji bi trebalo da bude onaj koji konce čvrsto drži u rukama, biva uvučen u sopstvenu zamku, postaje opsesivan, napadan, narcisoidan, rasistički i seksistički drzak. To je posebno istaknuto u odnosima sa Afroamerikankom Fe i Šveđankom Marijom, kapetanicom broda. Prema prvoj će ispoljiti rasizam, što će biti jedan od razloga zbog koga Fe vizualizuje (plemensko) ubistvo Santjaga. Jedna od intenzivijih scena u filmu je upravo Feina rekonstrukcija sopstvene „okeanske vrtoglavice“ u toku koje je halucinirala da čuje glasove svog naroda koji je prelazio preko Atlantskog okeana. Njeni preci su imali priliku da ožive kroz nju, da još jednom jako vrisnu pre nego što se vrate u dubine. Ovo iskustvo će Fe evocirati posle 43 godine, i prvi put će sa nekim o tome govoriti.1“I would sit on the starboard side and look into the water. I would start to hear voices coming from down there … I would hear my ancestors call me. They could feel my flying over their bodies and their tragedies. It was one of the best things that happened to me.”
Santjagova ideja je bila da oni neprestano budu upućeni jedni na druge, bez privatnosti, bez mogućnosti da pobegnu. Nije ih, ipak, sprečilo da pobegnu tamo gde je najsigurnije – u sebe.
To je ono što radi Fe, to je ono što i Marija radi, ali to je ono što će, na kraju i Santjago uraditi. Kapetanica će nekoliko puta biti na ivici sukoba sa Santjagom, ali će svoj bes ispoljavati jedino kroz suze. Jer, uprkos važnoj ulozi koju ima na splavu, i uprkos velikoj odgovornosti koju ta uloga nosi, ona na bes odgovara suzama. Nema suprotstvaljanja, čak ni kada joj Santjago uzme kormilo, njoj koja je mnoge stvari žrtvovala zbog odlaska u nepoznato, iako je sasvim dobro znala da je iz mnogo razloga prelazak preko Atlantskog okeana, u splavu bez motora, jednak samoubistu. Markus Linden suze vidi kao bitan simbol filma. To nisu samo Marijine suze, već i Feine, ali zapravo i Santjagove – on je „mačo“, on nikad ne plače, do trenutka kada zapravo nema više kud. „Na simboličan način, vidim vezu između suza i rušenja neke patrijarhalne strukture. Možda bi muškarci bili skromniji i zahvalniji kada bi na odgovarajuć način bili povezani sa svojim emocijama“, kaže Lindin.
Nije li ideja da će pronaći način za uspostavljanje mira u svetu pretenciozna? Da li je to zaista bila Santjagova namera? I koji je zaključak? Da li je eksperiment, ipak, na kraju bio uspešan? Putovanje se nije odvijalo po scenariju koji je on predvideo, ali Fe će na kraju zaključiti: „On je toliko bio fokusiran na nasilje i sukobe, dok mu je istina zapravo bila pred očima. Započeli smo kao oni i mi, da bismo se stopili u – mi.”
Baš tako, kao da su se u moru stopili sami sa sobom i sa ljudima oko sebe, dok je Santjago simbolično ona ajkula koja želi da iskusi tuđu krv, a koju bi na kraju svi ritualno pojeli. Ipak, ono što će Santjago proživljavati pred završetak putovanja, upravo jeste drama i nemogućnost prilagođavanja ideji da mu je hipoteza opovrgnuta. Možda je odgovor lebdeo negde pred Santjagovim očima, ali pitanje je da li je on to želeo da vidi? Da li je mir u svetu zaista bila njegova želja? Ili je ipak više tražio nasilje radi nasilja, koje mu, na kraju, nije bilo dato.
Ono što učesnici mogu da rade usled odsustva privatnosti je, kako je već rečeno – da se zatvore u sebe. Santjagova opsesija će kulminirati baš u tom zatvaranju u sebe, i poželeće da pripremi novi projekat, novi splav, koji će ovog puta biti još manji, takvog kapaciteta da može da smesti jednu osobu u ležaćem položaju. Ta osoba će biti upravo on – Santjago Henovez koji će ponovo proći preko Atlantskog okeana i gledati morske dubine. Možda je prosto Santjagov eksperiment otišao u drugu stranu – okružen nepreglednim morem s jedne strane, a s druge strane i više od ostalih izolovan, Santjago biva upućen na svoje, ljudske dubine koje nisu uvek prijemčive i lako prihvatljive. Tu su vrtlozi, glasovi iz vode, dok nebo ćuti (nema čak ni pesme ptica tako daleko od kopna). Otkrivši ovu nepreglednost, Santjago je željan da iskusi još, makar to značio još jedan splav, u kome će jedino zamorče biti upravo on.
Pročitajte intervju sa režiserom:
Ovaj film je prikazan u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019.
Milena Ilić Mladenović, rođena 1986. Završila osnovne i master studije na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje, spretne recepte. Beleži priče svojih sinova. Piše roman za decu.
Ovaj članak je objavljen u okviru Beldocs specijala.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Film i misao.
Možda će vas zanimati i:
Slobodan i sam (Free Solo)