Image default
Proza

Željana Vukanac, U susret daljinama

U susret daljinama

„To je kao kada grliš stablo u ranu jesen“, rekla je Bop-bop-ona mirno. Još više sam raširila svoje buljave oči u čudu. „Ono te čuje i kad misliš da je smešno to što radiš“, nastavila je.

„Zlatno nebo se raširi i ušuška stazu oko tebe. Toplo svetlo pritisne izmaglicu u daljini i zvuke šume koji se prikradaju“.

Podseća me na more u koje se ulazi polako u predvečerje, kada ovako krene

„Glatka površina te obuzima i pomisliš da možeš da joj gospodariš do nedogleda. Ipak, telo gubi na masi, postaje deo celine u kojoj si“.

„Zaranjaš u tišinu i nalaziš utehu kraću od minuta“, sad već razumem njeno brbljanje.

„Izjednačavaš pritisak u ušima i zaranjaš još dublje, možda dodirneš deo sebe što se nasukao nekoliko metara od plićaka“.

Tu se srećemo ponovo. Nas dve, udaljene, jedna praznih pluća, ubrzanih otkucaja i slabih ruku; druga koralno mirna, obnavlja se sama, u tišini i talasanju. Bop-bop-ona je kao vila, ali ne mistična i ćudljiva, ili osvetoljubiva, da uvek možeš očekivati perorez u srcu. Čini mi se da je milostiva dušica palmi i trave kojom ukrašavamo jaja za Uskrs. Ljubi kratko dok ne zapleše pod vrbovim venčićem što joj okružuje zlatnu kosu. Miriše na poljsko cveće i klokot potoka u daljini.

Uvek kad se rastanemo, postajem ptica i polećem ka površini, raketa što stremi ka visinama! Zamislim da se cela filmska ekipa okupila da vidi kako izranjam kao u katalogu za letnju kolekciju. Izranjam! Udah je čudo zbog kojeg je susret sa Bop-bop-onom uvek vredan avanture.

To, ipak, ne govorim nikome kada tiho zagrlim stablo jednog kratkog zimskog dana. Za tišinu, kojoj se primičem, već sam deo nje, a da ni ne znam. Hladnoća prelazi preko glave i da neko može u nju da zaviri, video bi hiljade pahulja koje rastu u nedogled. Samo što sada niko ne viri, sada se gleda, šakama i stopalima, celim licem u san što se sapleo o prag, glasno se nasmejao i probudio petlove.


 

Željana Vukanac  (1990, Zadar) završila je master studije Srpske književnosti Univerziteta u Beogradu i master Kulturne i intelektualne istorije između istoka i zapada Univerziteta u Kelnu. Objavila je dve zbirke poezije: „Prostori“ (Slovo Gorčina, 2019) i „U talasima tela“ (Književna radionica Rašić, 2020). Zbirci „Prostori“ dodeljena je književna nagrada „Mak Dizdar“ za 2018. godinu. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti; učesnica je radionica kreativnog pisanja, projekata, i festivala kulture.


Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala!

Povezani članci

Sara Kopeczky Bajić, Krug života

Armin Huseinović – Vještačko disanje

Stefan Megić, proza

Ostavite komentar