Image default
Fragmenti

Svetolik Jozić, Vaskrsenje autora, ili, E, moj Barte šta si dočekao

Vaskrsenje autora, ili, E, moj Barte šta si dočekao

Piše: Svetolik Jozić

Rolan Bart ne tako daleke, ali ni bliske 1968. objavljuje čuveni esej Smrt autora. Kao što je poznato, ovaj esej ukazuje čitatelju na tzv „proizvod našeg društva“ gde dovodi u pitanje autorovu ličnost, odnosno autor kao takav ne prethodi tekstu, ne postoji u tekstu i ne uslovljava ga. U ovoj divnoj semiotičkoj onaniji, kako je Bart lepo umeo da kaže „jedinstvo teksta se ne  nalazi u njegovom poreklu, već u njegovom odredištu“, zapravo, Bartova namera je da ukaže na samu strukturu teksta, tj. sadržaja udaljeno od kulta autora.

Ako smo prihvatili smrt autora, onda se možemo istinski posvetiti tekstu. Samim tim čitaočev udeo u tekstu je prihvatljiv i moguć  odnosno čitatelj kao potrošač i sam je neko ko proizvodi. Divna ideja!

No, par decenija kasnije (vratimo se tekstu), zahvaljujući virtuelnosti i Mreži, autor je itekako živ, vaskrsnuo. Sve je manje naslade u tekstu kao takvom (Bart je pisao i o zadovoljstvu u tekstu i posebnoj vezi čitatelja i teksta) više je naslade u samom liku, no delu autora. Ovde bismo mogli govoriti o preminulom tekstu u odnosu na kult autor,a jer živimo u vremenu simbola, oznaka i označitelja.

Živimo u vremenu gde još raspravljamo o tome je li koka ili jaje starije. Pa, jel jeste?

Evo na primer imamo dva filozofa jednu kokošku i jaje unutar nje. Filozof Kokoška drži raščerečenu kokošku, Filozof Jaje se uhvatio za jaje i otimaju se dok perje leti, zavesa pada, uskrsava Autor, lep i mlad, poput Tadžija, a bogapitaj šta je napisao, ali svi su čitali (za) njega.

I svi pratitelji/obožavatelji/palcotelji postaju jedna masa koja se uobličava u Gustava fon Ašenbaha, i svi zaljubljeno palcuju autora i uginulo mu delo.

Negde u dnu, u vaakuumu gde se rađa hejtač i to glavom i bradom (ne tako gustom) Ferdinand de Sosir, kroz gusto perje nesporazuma i kišu lajkova, hvata se za ono jaje (u koje se kleo Filozof Jaje) i baca pravo našem Tadžiju u lepo lice. Lice se razotkriva, pada ničice i ostaje praznina, kao da na Mreži ničeg nije bilo – ni dela ni autora.

Filozof Kokoška ćuti. Gleda u pod.

Filozof Jaje je naprosto slomljen.

Rolan Bart je preminuo početkom osamdesetih prošlog veka.

Autor je vaskrsnuo ili je samo iluzija 21. veka, delo našeg matriksa.

Autorovo delo nekad i dopre do našeg uma. Nekad.


Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.

Povezani članci

Cave canem! ili Strašne misli Svetolika Jozića

Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (i nije mi bilo lako, a ni kada sam došao k sebi, takođe mi nije bilo lako)

Misli opaljene suncem

Ostavite komentar