Image default
Fragmenti

O zaljubljenim mislima

Piše: Svetolik Jozić

Ako si zaljubljen, a nisi pomalo lud, tja, pa kakva ti je to onda zaljubljenost, čoveče! – namignuo sam Svetoliku levim okom. Češljao sam preostalu kosu, sve je manje i manje dlaka na glavi, starim, to je činjenica. Ali, moliću lepo, to je samo činjenica i ona kao takva može da se zanemari.

”Dakle, stariš”, pogledao me je desnim okom moj mačak Georgije. Tja, pa stari i on. Činjenica da je februar, a on mrzovoljno leži na fotelji i udostoji me ponekim polupogledom, lenjo. A nekada smo, sećam se, maukali1 zajedno, valjali se po podu, on, uglavnom u februaru, a ja nisam baš birao mesece. No, to posve nije ni bitno. Uskoro ću u tu penziju, ako. No, ta misao, šta posle penzije? Ima li, dakle, života posle penzije? Zapravo, mene najviše muči, ne smrt, nego zaljubljenost. Ima li zaljubljenosti posle smrti? Kako ću, ja, Svetolik Jozić, kako ću to biti mrtav i nezaljubljen?! Kako?

Ja sam oduvek bio bremenit od ljubavi – na smrt bremenit.

Kako samo volim kada pričaš sam sa sobom. Znam, onda te drastična razlika u mišljenju najlepše ”pogađa”. I, šta sad radiš, crni Svetoliče, simuliraš da si zaljubljen u nju, zato što se bojiš da više nisi, a to znači život s one strane penzije. Bojiš se, matori jarče?

Šta ako ona ne postoji? Ako je ona sve ovo vreme živela samo u tvojoj glavi?

Postoji ili ne postoji, čudo je ta tvoja tintara. Još ćeš malo i o idealu.

Ma daj, sad ćemo se malo preslišavati o ženi kao Ženi. Jeste, sada vučem malo na Dučića, ali šta mari! Dučić nisam. Doduše, nije ni on ja, prema tome, možemo nastaviti sa čitanjem u ne-dučićevskom ključu.

Zapravo, nikako da se naviknem na sebe jer mi nije ni previše široko u sopstvu a ni tesno – što na mom jeziku automatski znači – nije taman! U stvari, nije nikako, koga ja to zavaravam. No, što mi je mati još dok sam bio dete govorila: ”Navići ćeš se – kad-tad.” Mogla bi to biti nova mantra: Navići ćes se, kad-tad. Navići ćeš se… Ali uvek me prekine misao, taman kad se na trenutak osetim naviknutim, misao o njoj. Tu ide tačka.

Srećom, u pisanju imamo i nove pasuse. Dakle, ona. Mnogo je, mnogo prošlo. Mnogo je vode proteklo, mnogo je i imena izmenjala ova država u kojoj živim. Eto, toliko je mnogo prošlo. Ideja o zaljubljenosti u nju – nije. Umro bih. Mada, možda ja i nisam više živ. Pogledajte, mrtav čovek piše! Umoran sam. Odustao bih. Zaljubio bi se ponovo u neku drugu ženu, ali ne mogu, ne mogu. Ja sam, ipak, idealista. Ne mogu čak ni da odustanem. Ne mogu ništa.

U stvari, mogu da ogladnim.

Misao o gladi gde splet creva traži danak i misao o kretanju, o sopstvenom postojanju sa zamrznutim slikama, isparelim dodirima, taj trenutak koji nosim sve do autobuske stanice gde zastanem i dok čekam spontano tražim njeno lice među poznatim licima. Zatim, uđem i tražim njeno lice među nepoznatim licima, i vozim se tako. Ona nije tu, a toliko je tu kao da nikada uistinu nije ni bila nigde drugde do u mojoj glavi. Šta bi Svetolik na to rekao, tj. ja glavom i brkovima: ”Pa šta, ako mi je!” No, autodijaloge na stranu…

Ponekad, na svakoj drugoj stanici gde kontrolora BusPlus nema, učini mi se njeno lice u svem svom sjaju, u celini ideje u ovlaploćenju ljubavi, učini mi se tako i dođem u iskušenje da siđem i uverim se da je nema, ali, više se i ne usuđujem. Gubio sam se tako, lutao, tragao, nekoliko decenija, a nisam siguran da ona stvarno postoji. I ako je jednom postojala, postoji li još uvek, možda je njena bremenitost bila veća. Mada, možda nikada i nije bila bremenita životom. Nisam izmislio to da sam izmislio. I nisam više siguran je li to Ljubav?

I eto, baš zbog te nesigurnosti i uvek preuranjenih kontrakcija, suviše sam zaljubljen da odustanem od života, od ovog udvajanja mene samog, a i nje.

1Nema u pravopisu ni maukanja ni mjaukanja. Običnija varijanta je mjaukanje ali, kada mačka kaže Maaau, onako otegnuto, nije li to otmenije nego kada ti kaže Mjaaau, ili još grđe kada te pogleda u oči i kaže mrnjaaaoo – ono ko da viče na tebe. E, to mi je bilo na umu.


Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.

 

 

 

 


Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Atlantida pisane reči ili Svetolikove misli pred pisanije (februar 2011)
Diskurs torta (april 2011)
Književni gradinar (jun 2011)
Misli posle čitanja – Pogled kroz prozor iz Bernardijeve sobe Slobodana Tišme (decembar 2011)
Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (Ecce Femme, mart 2012)
Misli pre i posle čekanja na Olimpijske igre (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Misli opaljene suncem (Zubati Libartes, februar 2014)
Smešne misli (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Fragmenti.

Povezani članci

Diskurs torta

U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse

Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (i nije mi bilo lako, a ni kada sam došao k sebi, takođe mi nije bilo lako)

Ostavite komentar