Image default
Reč i misao

Aleksandra Jovičić, Lepota (ne)izražavanja (“Normalni ljudi”, Sali Runi)

Lepota (ne)izražavanja

(Normalni ljudi, Sali Runi, Geopoetika 2019)

 

Piše: Aleksandra Jovičić

Roman „Normalni ljudi“ Sali Runi nalikuje romantičnom filmu. Počinje in medias res. Junake ovog romana upoznajemo iznenada, usred njihove uobičajene dnevne rutine. Konela i Merijen zatičemo u njenoj kući, gde Konelova majka radi kao spremačica. Zaplet je naizgled jednostavan: Merijen je bogata, povučena i ne naročito popularna srednjoškolka. Konel je njen vršnjak, popularni sportista, naizgled sasvim uklopljen u društvo. Između dvoje mladih rađa se privlačnost, ali se oni svim silama upinju da njihov odnos ostane daleko od očiju sredine. To je samo njihova mala-velika tajna, beg od stvarnosti i toliko potrebno utočište.

Atmosferu u kojoj žive upoznajemo iz njihovog površnog dijaloga. U srednjoj školi koju pohađaju učenici su podeljeni u grupice. Merijen ne pripada nijednoj od grupa. „Merijen se nije mogla oteti utisku da se njen stvarni život odvija negde drugde, daleko odatle, mimo nje, i nije znala hoće li ikada saznati gde je taj život i kako dag a učini svojim.” (v. S. Runi “Normalni ljudi”, str. 18)

Razgovor između njih je surovo otvoren, karakterističan za adolescente. Iako je očito da se tek površno poznaju, jasno je da se među njima razvija određena vrsta bliskosti. „Kad god je razgovarao sa Merijen, Konel je imao utisak da su njih dvoje upućeni u neku tajnu.“ (Ibid, str. 14)

Njihov odnos se razvija sporo, čitalac može steći utisak da su protagonisti prenaglašeno oprezni i uplašeni. Preterani strah od toga da će se njihova veza otkriti dovodi do njenog kraha. Kada na maturskoj večeri Konel najzad sazna da su svi iz društva u stvari znali za njih dvoje i da nikoga nije bilo naročito briga za to, uviđa da je bezrazložno žrtvovao svoju i sreću Merijen, ali tada je već kasno.

Razgovarajući jednom prilikom o budućim planovima, Merijen ubeđuje Konela da upiše književnost na Trinitiju. On, predosećajući da će se promenom sredine promeniti i njihov položaj u društvu, kaže: „Kladim se da bi se pravila da me ne poznaješ kad bismo se sreli negde u društvu.” (Ibid str. 32) Njegova predviđanja se obistinjuju i njih dvoje u Dablinu menjaju uloge.

Uloge su zamenjene, ali ne dolazi do suštinske promene na psihološkom planu. Konel, koji je u svom gradu bio veoma popularan, ne uspeva najbolje da se uklopi u studentski život. Ljudi na koledžu su mu strani, njihovo ponašanje iznenađujuće. „Na fakultetu se svi tako ponašaju, čas  su užasno nadobudni, čas se prosto podastiru u želji da pokažu kako su predusretljivi.” (Ibid str. 69)

Ponašanje kolega u Konelu isprva izaziva inferiornost, svi govore istim naglaskom, nose pod miškom iste mekbuk računare. Na predavanjima vode žučne rasprave, za koje ubrzo uviđa da su uglavnom apstraktne, da bi kasnije shvatio da je tako, jer većina njih uopšte ne čita zadatu literaturu. To ga još više odbija i čini dodatno usamljenim i izopštenim.

Kada ponovo sretne Merijen na studentskoj žurki, deluje kao da je među njima sve u redu, kao da se ništa loše nije dogodilo, samo su se odjednom našli u paralelnom univerzumu, zamenivši uloge. Nesumnjivo je da među njima i dalje postoji ista privlačnost, ali ni jedno ni drugo o tome ne govore otvoreno.

Ono što odlikuje likove Sali Runi jeste njihova nemogućnost da ostvare dublju komunikaciju u eri u kojoj nam je, čini se, raznim tehnološkim inovacijama omogućeno da lakše komuniciramo jedni sa drugima. Da li ta lakoća i dostupnost sredstava za komunikaciju zapravo ubija smisao razgovora? Njeni likovi razgovaraju o književnosti, o geopolitičkoj situaciji, socijalnim razlikama, o svemu osim o sebi samima. Kao da su nesposobni da izraze ono što im je suštinski bitno, da izraze svoja prava osećanja i emocije.

Nemogućnost govora preliva se u nemogućnost mišljenja, ne samo da su nesposobni da izraze svoje emocije drugima, oni su nesposobni da ih na pravi način artikulišu  sami sebi.  Likovi Sali Runi pate od nemogućnosti suštinske komunikacije.

Prema rečima Dvajta Garnera, njeni su likovi otuđeni od sredine u kojoj žive, ali i od sebe samih.  (v. https://www.nytimes.com/2019/04/08/books/review-normal-people-sally-rooney.html) Konel i Merijen prećutkuju svoje najdublje misli i taj nedostatak iskrenosti njiihovu vezu čini nemogućom. Tokom čitavog romana čini nam se da se njihovi putevi “za dlaku” mimoilaze i svaki put kad pomislimo da će se naći na istoj talasnoj dužini, nešto se između njih ispreči.

Očekivali bismo od ljubavi da im pruži zaklon, neku vrstu utočišta. U ovom tekstu ljubav se, međutim, često prikazuje kao još jedna sprava za mučenje, možda, čak okrutnija od svih ostalih kojima su izloženi junaci romana u svetu u kome žive. Njihov odnos nikada nije eksplicitno ni definisan kao ljubavni. Budući otuđeni od društva, fascinira u kojoj meri dozvoljavaju da ih norme tog društva meću u kalupe i koliko se ćutke tim normama pokoravaju. Čini se da je njihov život u potpunosti društveno uslovljen i nemaju ni mrvu snage da mu se odupru.  Oni su naizgled slobodni da rade šta žele i budu sa kim žele, međutim ta sloboda za njih ostaje nedostižna.

Iako naslov prvog romana irske spisateljice sugeriše drugačije, „Razgovori sa prijateljima” nikada nisu zapravo to, oni su skupina proznih zapisa, nedorečenih poruka sa četa, formalnih i manje formalnih mejlova, tako da je tu teško govoriti o razgovorima kao takvim. Podjednako obmanjujuć je i naslov njenog drugog romana. Naslov glasi „Normalni ljudi”, ali ponašanje likova govori nam o njima da  su sve samo ne “normalni” u uobičajenom shvatanju ove reči. Ipak, tekst ovog romana gradi sopstvenu normalnost, uspostavlja nove norme. Runi se sukobljava sa okoštalim shvatanjima navedene sintagme i daje nam sliku mladih ljudi koji stvaraju sopstvene pojmove normalnog.


Aleksandra Jovičić, rođena 1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.

Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017).

Zbirka pesama “Lutanja” objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala “Slovo Gorčina”.

Zbirka pesama “Naše male smrti” biće objavljena ove godine u izdanju Književne radionice Rašić.


Ovaj tekst je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Ljudi bez detinjstva (Poslednji svedoci, Svetlana Aleksijevič)

Opscenost nevinosti i nevinost ubijanja? (Vitold Gombrovič, Pornografija, Paideia 2011)

Ivan Vukadinović, Rune, praktična magija

Ostavite komentar