Image default
Proza

Ana Seferović – Posledice usamljenosti

 (iz romana u slikovnicama za odrasle “Maja”*)

Ulice nikada nisu bile tako spljoštene, poravnane, težinom neba i bolesno velikim mesecom.

Maja pešači, i kada se sve tako svede na horizontalu i vertikalu, usamljenost postaje nešto kao džoker dimenzija.

Umesto vremena – usamljenost

Umesto priča – usamljenost

Umesto zabave – usamljenost

Umesto dosade – usamljenost

Umesto usamljenosti – usamljenost

A onda red gluposti.

A onda se te gluposti nagomilavaju oko jedne osobe tako da ona postane prototip, paradigma osobe koja stalno pravi gluposti i svesna je toga i ništa ne može da učini da to spreči

Strah, da strah…

Kada se tako iznenada probudi u pola četiri ujutru i shvati da je još uvek tu i da se poravnavanje nastavlja, a svetlija boja bikini linije na njenoj koži vremenom se izjednačava sa ne više očekivanjem

Fotografije prave mitologiju i od najbanalnije prošlosti –

O kako lepa baba

O kako lepa mama

O kako lepo ostrvo

O kako smo bili srećni

O kako smo bili nesrećni

A sve nekako činjenica plus beskonačnost brzo zamrznutih momenata, koju ni jedna sadašnjost ne može da pobedi.

Maja je obukla srebrnu haljinu. Kako je njena usamljenost postajala veća tako su i njene haljine postajale drečavije,

i crvenije i zlatnije

Ili možda Maja samo voli da misli da je gotovo metafizički usamljena, to čini jedan dramski zaplet u njenom prilično jednostavnom životu

u kome je sve što zaista postoji ona sama

I beskrajna dosada

I ta svetlucava haljina

I te lelujave potpetice

I taj spljošteni prostor čiju problematičnost uveličava bolesno veliki mesec

Ostalo su izmišljotine

Ostalo su nategnute motivacije (Mogla bih da upišem moderni balet i slikanje na svili – to će doprineti razvoju mog unutarnjeg bića)

Uvek se oseti nečije prisustvo kada je to prisustvo usmereno ka onome ko treba da oseti to prisustvo i baš u trenutku kada je Maja razmišljala o tome kako čovek ne može jednostavno da odluči da ostavi neku stvar ili da je čak namerno izgubi ako to i sama ta stvar ne želi. Naravno, misli na Marlenu Mar, najbolju prijateljicu koja je za Maju postala mitsko biće otkako se preselila u malo mesto na obali planinskog jezera i udala se za bogatog gastarbajtera.

(Na primer: u životu je izgubila mnogo kišobrana, najrazličitijih,

jeftinih, skupih,

u tuđim kućama, taksijima, hotelima…

Neke su joj pozajmili i nikada ih nisu vratili neke je poklonila

Ali jedan kišobran nikako nije mogao da se izgubi. To je bio kišobran koga je pronašla u nekom metrou, dugačak, tanak, starinski kišobran isključivo za jednu osobu.

Nedeljiv kišobran.

S elegantnom crvenom kožnom drškom

Gotovo kao štap za hodanje

Taj kišobran čak i kad se gubio uvek je nalazio put natrag

To je kišobran koji je već osetio šta znači biti izgubljena stvar

I kada je dospeo u Majine ruke

Odlučio je da se više nikada ne izgubi

Tako je postao sastavni deo same Maje

Uzalud je pokušavala da ga zameni modernijim, praktičnijim kišobranom,

Uz nju je ostajao samo ovaj tanki, dugački kišobran za jednu osobu)

I baš u trenutku dok je razmišljala o tom kišobranu, mlatarala po barama i lišću i sećala se rečenice: Mene ne možeš da izgubiš zato što ja to neću, tu sam makar me ignorisala!

– osetila je prisustvo.

Njena haljina – oličenje najčistije usamljenosti

I te cipele čija se elegancija meri veličinom i količinom neostvarenih ljubavi

Upijali su prisustva

Privlačili ih

Kao što Maju privlače fascinacije

Za Maju su fascinacije nešto najbliže savršenstvu što u životu može da dobije

Okrenula se i ugledala jednog savršeno pristojno izgledajućeg muškarca

On je imao moćnu

vrlo skupu kožnu jaknu koja je sama za sebe blebetala o sopstvenoj važnosti i težini.

Rekao je: o kako divan kišobran – oblizujući svoje (učinilo joj se) oštre zube dok je posmatrao Majine oble butine i tanke članke u lelujavim potpeticama (takođe joj se učinilo da njegova senka pravi odvratne grimase i liči na neko podzemno stvorenje, dlakavo i nisko)

Maja je pomislila: ostavi me na miru!

– Ja zapravo nikada nisam video takav kišobran.

Maja je mislila: molim te beži, skloni se, ne želim da obraćaju pažnju na mene!

– A kako to – reče ovaj iznenadni muškarac, pošto je izgleda mogao da čuje njene misli,

– Kako to ne želis da obraćaju pažnju na tebe? zašto onda nosiš tu srebrnu haljinu koja palaca kao usamljena disko kugla u ovoj spljoštenoj noći?

– Za sebe, iz zabave i možda melanholije. Kič uveseljava život!

– Da, ali ga i postavlja na scenu, uostalom ti želis da upoznaš likove kao što sam ja, zar ne?

Maja se sada pravila da ga ne sluša (i nije mogla da podnese da ga gleda zato što je sve više ličio na svoju senku) i kucala je SMS Marleni Mar,

Nešto sitno i bezveze kao na primer laku noć divlja devojčice, čisto da bi izgledalo da ga je potpuno isključila i da bi jasno pokazala da želi da bude sama.

(U istom tom času Marlena Mar je sablažnjavala čestite stanovnike malog i mirnog obalskog mesta svojim pijanstvom)

Ali se zapravo situacija promenila Maja je sada išla za tim istim tipom, razlozi su nepoznati i nebitni, postoje stvari koje izmiču objašnjenjima, a koje naš život svakodnevno guraju u nelogičnim pravcima, ili mi u to verujemo, jer ničemu sem dubokoj depresiji ne služi stav da na kraju krajeva svi dođemo do identičnog mesta, odnosno do kraja… najobičnijeg kraja

Elem, ona je sada pratila njega a ne on nju

Maju privlače fascinacije ne kvalitet

Šljasteće reklame, zamrznuti momenti, instant emocije, neodržive fantazije

A njenu usamljenost privlači pažnja ma od koga ta glupa pažnja dolazila

Marlena Mar je takođe bila željna pažnje ali ona je očvrsnula vremenom, a naročito kada joj je jedan obožavani mladić rekao da ne zna koliko će još moći da joj daje ljubav i energiju, kada joj je rekao da ga iscrpljuje, da hoće da proba nove puteve

Marlena Mar na to ništa nije odgovorila, samo kao da je malo potonula, od tada nije više bila u istoj ravni sa zemljom nego nekako malo ispod površine

Pogledala ga je i više joj nije bilo dobro

I tek tada je naučila da voli

Shvatila je da joj nije dobro ne zbog toga što je znala da je tu kraj, već zato što njeno voljeno biće ne dobija od nje ono što bi trebalo

Njeno voljeno biće nije ispunjeno, nije srećno

Njeno voljeno biće je prokleti sadistički govnar

Sitničavi nikogović

Uplašio se devojčice

Uplašio se da mu ne oduzme sve njegove bedne i samo njegove igračkice

Željan dresure i igrarija kojima Marlena Mar tada prestarela devojčica, ali ipak devojčica nije bila dorasla

Samo ga je gledala tim velikim i tamnim okicama, od kojih bi se s vremena na vreme uplašio, da uplašio bi se a bio je velika momčina

Bilo kako bilo Marlena je potonula ali to niko nije mogao da zna sem nje

Čak su mislili da joj se dogodilo nešto dobro jer je izgledala bolje, držala se dostojanstvenije i zaista više nije sebi dopuštala ovakve izlete emocija.

U životu svake devojke dođe vreme kada postane savršena kučka! – bile su Marlenine poslednje reči pre nego što je otišla u malo mesto na obali da se uda za prebogatog gastarbajtera.

Marlena Mar bi rekla ovom tipu: Odjebi gnusnobo!

I posmatrala ga s najviše visine preko njene čuvene visoke krznene kragne, ne bi ga udostojila bilo kakvog razgovora

(Jebem ti selendru, odvratno štrumpfovsko naselje, reče u tom trenutku Marlena željna gradskih svetlosti, kada su joj rekli da kafanu zatvaraju u 23h)

Marlena je oštra

Maja je mekana puter kifla, zlaćana vazdušasta krofna

Neko bi bio srećan da ispuni čitava usta tim slatkim začinjenim testom

Nekad s cimetom, ili oporim pečenim bademom

Korom od narandže

Punomasnim šlagom

Neko bi bio srećan – pomislila je Maja koja je inače jedna do zla boga patetična osoba, sklona da se zaljubi u svakog koji bi joj rekao da je lepa i koja ne podnosi tipove u vunenim alpskim kapama

– Bezveze kako možeš da znaš da ne podnosiš ama baš sve tipove s vunenim alpskim kapama – uneo joj se u lice tip koji je sada odnekud navukao vunenu alpsku kapu na glavu

I kao da je bilo ustvari dve identične osobe: jedan se igrao sa Majom, bio u istoj ravni sa njom uživao u njenom šarlatanstvu

A drugi je gledao to sve sa bandere, terase, kretao se gornjim slojevima i sistematski ju je proučavao, pokazujući svoje oštre zube

Maja je počela da se smeje kada je videla da je stvorio istu vunenu kapu iz njene glave, izgledao je, po njenom mišljenju, presmešno.

– Zato što ma koliko želeli da verujemo suprotno, obrasci, šabloni postoje,

Jednostavno – to je način komunikacije,

Bez njega ne bismo mogli da u tri sekunde odlučimo da li želimo s nekim u krevet ili ne,

Sve možemo da znamo u tri sekunde.

Pojedinac uvek opšti sa nekim već poznatim šablonom na kog se ugleda ili mu stremi ili mu se podsmeva. I ako u tome ne postoji i najmanja…

– Pričaš gluposti! Nemaš ti pojma zašto ja nosim nešto! Možda kao što ti reče iz zabave, iz inata, iz zajebancije, da bih se maskirao… suviše varijanti za devojčicin mozak

– To sam upravo i rekla: ti želiš nešto da postigneš time, na taj način komuniciraš i vrsta si osobe koja odabire vunene kape da to učini! A ja ne, zato što ne volim te kape i osobe koje ih nose iz bilo kojeg razloga!

– Da, da ti si u kategoriji mala srebrna haljina! Ono što propuštaš je to da možda želimo da izrazimo istu stvar samo na drugačije načine… možda je to samo pitanje stila.

– Upravo! Danas je mnogo važnije kako nego šta, možda zato što smo otkrili da ne postoji šta već samo jedan beskrajan, haotičan okean stvari, događaja, sanjanja, i stvaranja tog velikog šta od malih kako…

– Ok, vidim da si odlučno donela odluku o tome kako svet funkcioniše, verovatno je tako lakše, ako ništa drugo više ne moraš da se brineš ni oko čega, sve si rešila!… Tako da, hajdemo na piće!

– Pa, dobro, valja neće da škodi – rekla je tiho, kao da je samoj sebi presudila, zbunjeno gledajući u njegovu izbečenu senku

Ušli su u prvu birtiju, bilo je prazno, ali i ne bez izvesnog šarma:

– Šta ćes da piješ?

– Zašto sam ja ovde? – pomisli Maja

– Zato što ne možeš da odoliš odvratnosti koju osećaš prema tipovima kao što sam ja, to je kao kad ljudi gledaju sudar, težak sa mnogo krvi, možda je to tvoj obrazac

– Hm, da. Nema veze. Hajde da pijemo kada smo već ovde!

– Živeli u to ime!

Živeli…………………………………………….ahahahaha…………………………………………………………………………..živeli…………………………………………ahahahhahah……………………………………………………………………………..živeli……..ahahahhaha…………………………………………………………ahahahahha………………….živeli…ahahahahha… itd

Maja se ugodno klatila na barskoj stolici

Alkohol je razbio njenu udobnu, “cool” poziciju u kojoj apsolutno nije neophodno, čak ni poželjno obraćati pažnju na druge

Nije potrebno biti zabavan, zabavljati

Jedna sasvim dostojanstvena i udobna pozicija

U kojoj je sada bila jedino još njegova senka koja se kretala po plafonu, visila s ogoljene sijalice i detaljno proučavala Maju

Merio je čaše pića

Dubinu dekoltea

Čudio se obliku cipela (gde ih samo nađe!)

Mrštio se na njenu raščupanu kosu

Dok je ovaj drugi pio bara bar sa Majom pomišljajuci kako s vremena na vreme ima nečeg zastrašujućeg u njenom povremeno žutom pogledu

U pogledu u kome nema više ničega

Sem beskrajnog ludila i…

To jeste zabavno ali, ne i poželjno

Maja se raspilavila i dozvolila sebi da priča koještarije, da reklamira svoje slabosti koje kao da je trebalo da olakšaju svima pristup do prave nje, do nje koju niko nikada nije imao strpljenja da ugleda, naravno, od silnih gluposti.

Obgrlila je ovog oznojenog, krznenog pijanog stvora, šiljatih zuba (sada su senka i on izgledali identično) i razneženo mu predložila u trenutku pijane i patetične slabosti i to najtananijim glasom kao da to zaista i misli – hajdemo zajedno na more!

On je na trenutak imao izgled nekoga ko bi odmah uskočio u kola i krenuo sa njom bilo gde

Ali onda se spojio u jednu osobu sa onim drugim tipom, to jest sa svojom kvazi senkom koja je sve posmatrala sa plafona, prisetio se svog položaja, napravio pauzu i jedan sasvim čudan pogled

Nacerio se toliko široko da su se videli svi njegovi mnogobrojni i špicasti zubići, postrojeni u nekoliko paralelnih redova – ha ha ha ha ha ha ahahahahahahahahahahahahhahaha sa tobom haahahahahahahahhahahahahahha ha

Nikad!

Glupa ženo, joj koliko si ti glupa žena ha ha ahahahahhahahahahahhahahahah

Ok si ti, ahahahahhahahahahahah samo što si najgluplja žena na svetu!

Nastavio je da se smeje još neko vreme…

Maja se malo rastreznila čudeci se sebi po ko zna koji put: ajde barem da je želela zaista sa ovim stvorom bilo gde, bilo šta, pa da barem zna zbog čega je sada u ovoj nezavidnoj situaciji! Odjebavaju je ljudi koje niti voli niti poštuje. Srozava se bez ikakvog razloga i plana…

Ostatak večeri je provela u razmišljanju kako pod hitno mora da napravi strategiju svog života, tip pored nje je umirao od smeha i mrmljao: na more! ha ha ha ahahahhahahhahahahah

glupa ženturača ha ha haahahahhahahahahahha… more! haaaaha ha

Dok se ogromni Mesec polako spuštao u tesni procep lokalnih brda


* Maya is the limited, purely physical and mental reality in which our everyday consciousness has become entangled. Maya is held to be an illusion, a veiling of the true, unitary Self — the Cosmic Spirit also known as Brahman. Maya is the principal deity that manifests, perpetuates and governs the illusion and dream of duality in the phenomenal Universe. For some mystics, this manifestation is real. Each person, each physical object, from the perspective of eternity, is like a brief, disturbed drop of water from an unbounded ocean. The goal of enlightenment is to understand this — more precisely, to experience this: to see intuitively that the distinction between the self and the Universe is a false dichotomy.


Ana Seferović: objavila je tri zbirke poezije, koautorka je više zbornika poezije, kao i dve drame, našla se u više antologija. Poezija i proza joj je objavljivana u mnogim časopisima, prevedena na francuski, engleski, mađarski, poljski, slovenački, makedonski, ruski i nemački. Bavi se izvođenjem poezije u kombinaciji muzike i video radova, jedna je od uredinca Supernovapoetry.net platforme za umetnost i poeziju, takođe je u uredništvu Levurelitteraire.com. Trenutno živi u Londonu.


Pročitajte intervju sa Anom Seferović:

Ana Seferović – Kad je bal nek’ je bal, kad je porno nek’ je Porno Pop (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)

i pogledajte ostale radove ove autorke:

Ana Seferović – Grad je želja za drugim gradom (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)

Reč i kadar, Ana Seferović i sestre Šuškić (Ecce Femme, mart 2012)

Ana Seferović – Posledice usamljenosti (Libartes amatoria, mart 2013)


Autorka naslovne fotografije: Sarah Diniz Outeiro

Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Mirjana Đurđević, Ёлки палки

 Tena Lončarević, U oku gospođe Kotove

Vjećeslav Berar – Priručnik za pravljenje groteske

Ostavite komentar