Image default
Intervju

Analiza Markiona: Najteže je fotografisati atmosferu, učiniti vidljivim ono što se ne vidi

Sa Analizom Markionom, italijanskom fotografkinjom, razgovarali smo o foto-projektu „Ona koja zna”, koji je jednim delom rađen i u Srbiji. Wiedzma na poljskom doslovno znači „ona koja zna” i ova reč se koristi za označavanje „veštica”. Ove žene su se poslednjih vekova dugo skrivale, prepuštajući svoju duhovnost marginama službenog bogosluženja. Ali ove šamanke, lekarke, veštice i dalje postoje. One su „žene koje znaju” i koje su ceo život posvetile duhovnosti. One su moderne sveštenice koje koriste svoje velike duhovne moći kako bi pomogle drugima. Daleko od hrišćanskog kulta, one svojim delanjem spajaju sve religije, a okolina prepoznaje njihove velike moći. Baš kao u antici kada su se poštovale sibile, isceliteljke, vidovite žene i sveštenice. Magiju ne praktikuju zbog novca, već osećaju snažan poziv da slede svoju sudbinu, često živeći skromno, samo od dobročinstva ljudi. Analiza je na ovom projektu radila u Italiji, Poljskoj, Francuskoj i Srbiji počev od 2017. godine.

 

Projekat „Ona koja zna”, posvećen je ženama koje su život predale posebnoj vrsti spiritualnosti, drevnijim religijama koje su uspele da se održe uprkos zvaničnoj, crkvenoj dogmi. One i dalje postoje. One i dalje znaju. Kako si došla na ideju da napraviš ovaj projekat i da li su ove žene uspele na neki način da ti prenesu to svoje duboko znanje?

Ideja da posvetim projekat „svetim ženama” mi je već neko vreme na umu. Foto- reportaža „Ona koja zna” je nastala nakon dve godine posla na jednom drugom, sveobuhvatnijem projektu, posvećenom istraživanju neopaganizma u Italiji. Nakon ovog prvog iskustva, odlučila sam da suzim obim svog istraživanja i posvetim se isključivo ženama.

Analiza Markiona, projekat “Ona koja zna”

Ali tražila sam posebne žene, one koje mogu da predstave nešto jedinstveno i duboko. I koje, iznad svega, suštinski vole ono što rade. Sve su mi prenele mnogo, ali da bih „nasledila” u potpunosti njihovo znanje, morala bih čitav život da provedem sa njima, kao učenica sa svojim učiteljicama.

 

Jedna od četiri zemlje u kojima si sprovodila istraživanje je i Srbija. Kako si saznala za vlašku magiju? Kako si odlučila da dođeš baš ovde? Reci nam više o svom boravku kod baba Marije.

*Baba Marija (Srbija) plete venčiće za Ivanjdan. U rano jutro sakuplja rosu, za koju kaže da je moćnija i od same svete vodice.*
Analiza Markiona, “Ona koja zna”

Ovo je zapravo čudno, jer moje istraživanje čak nije podrazumevalo Srbiju, već Rumuniju. Tražila sam petu ženu za svoj projekat. Zatim sam jednog dana naišla na video rađen za VICE. Delovao je previše senzacionalistički, nije mi se dopao, ali tu sam prvi put čula nešto o vlaškoj magiji. Privuklo me je. Pronašla sam antropologa koji je već bio vodič VICE ekipi, Aleksandra Repedžića, koji je rekao da je spreman da mi pomogne. Za manje od mesec dana, kupila sam avionsku kartu, iznajmila auto i sobu, i krenula sam. Kontakt sa baba Marijom dugujem Aleksandru. Kada sam prvi put videla baba Mariju, bila sam uzbuđena. Podsetila me je na moju prababu Mariju. Nažalost, ne govorim srpski, ne govorim vlaški, i ovo je stvorilo problem u našoj komunikaciji. Srećom, Aleksandar je bio prevodilac tih prvih dana. Čitav period sa baba Marijom je bio poseban. Upoznala sam se donekle sa vlaškom magijom, ali iznad svega upoznala sam ovu divnu ženu – baba Mariju. Svakako, mnogo sam je fotografisala, a i dalje imam kod sebe malu amajliju koju mi je poklonila.

 

Šta znači novi paganizam u Italiji i koliko je zaista prisutan? Sudeći po tvojim fotografijama, izgleda da nije zanemarljiv broj ljudi okrenut ovoj vrsti spiritualnosti.

Pod novim paganizmom se podrazumevaju svi kultovi, duhovni pokreti, tadicije i religije inspirisane paganskim religijama drevnog doba, kako zapadnog, tako i istočnog sveta.

*Ana (Italija), šamanka, obraća se duhovima u znak zahvalnosti zbog novog dana*
Analiza Markiona, “Ona koja zna”

Ne postoje zvanični podaci koji kvantifikuju broj ljudi koji se pridržavaju neopaganizma. Ovo se ne odnosi samo na Italiju, nego inače. Svakako je u nekoj od svojih formi rasprostranjen svuda, od severa do juga. Bilo da se rade o vešticama iz Vike, simpatizerima keltizma ili druidizma, šamanizma ili nečeg drugog, mnogo je osoba koje praktikuju ili su bliski ovim duhovnim pokretima.

 

Šta ti je bilo najizazovnije za fotografisanje u ovom projetku? Iako bih mogla da kažem da si zaista verodostojno prenela atmosferu, da li je bilo nešto što ti se činilo objektivom neuhvatljivo?

Najteže je svakako uhvatiti atmosferu, ne upadajući u banalni i očigledni narativ. Pitanje koje me je pratilo od samog početka je: kako fotografisati nešto što se ne vidi? Jer magija, duhovnost, nemaju telo… Priznajem da i dalje nisam zadovoljna postignutim rezultatom.

*Marija (Srbija) načinila je takozvanu “rajsku sveću” za svoju preminulu svekrvu. Za Vlahe je ovaj predmet jako važan, jer je neophodno obezbediti potrebno svetlo za one koji su umrli bez sveće. *
Analiza Markiona, “Ona koja zna”

 

Budući da je tema novog Libartesa telo, zanima me ovaj telesni aspekt.  Nago telo, ali i maskirano telo. Kako „one koje znaju” doživljavaju svoje telo, kakav odnos imaju prema njemu?

*Šamanistički krug. Bea (Poljska) otvara portal susreta*
Analiza Markiona, “Ona koja zna”

Sve poštuju sopstveno telo kao hram, i to telo je istovremeno lepo, ružno, debelo, mršavo, ali uvek sveto. Ideja lepote nije stereotipna, to je vraćanje ženskoj svetosti, onoj vrsti koja spaja telo i  duh. U golotinji nema osude, jer telo gubi svoju modernu funkciju erotskog instrumenta, dobrog samo u svrhu privlačenja drugih. Sveto je takvo kakvo je i jedinstveno je. Maske, kostimi, rituali, često su samo alati koji nam služe da se oslobodimo predrasuda i prihvatimo sebe onakvim kakvi smo.

 

Na sajtu sam pogledala tvoje ostale projekte (Morska nevesta, Kraljica Platana, Godišnji ciklus, Drveće koje hoda)? Protagoniste svih ovih priča povezuje velika strast i posvećenost onome što rade, koliko god to bilo marginalizovano. Kako dolaziš do ovih priča?

Sve ove priče povezuje zajednička nit: mogućnost da budemo svoji. Svi ovi likovi izražavaju svoj koncept slobode: bilo da je reč o poslu koji su izabrali da rade, bogu u koga žele da veruju, telu koje žele da imaju. Ponekad me neka priča pogodi, pa odlučim da je istražim i ispričam, u drugom slučaju same priče su one koje nas pronalaze!

Analiza Markiona, “Ona koja zna”

 

Fotografije govore svojim jezikom, njihov narativni potencijal nije zanemarljiv. Ipak, kolika je uloga didaskalija u priči koju želiš da ispričaš?

Didaskalije i tekst uvek daju ogroman doprinos priči. Pomažu drugima da prate vaše tumačenje te priče, da hodaju vašim putem. Svaka pojedinačna priča, bilo koje osobe, ima hiljade aspekata, i može biti protumačena na mnogo različitih načina. Kao fotografkinja biram aspekat koji me najviše dotiče, i pokušavam da se usredsredim na taj, izuzimajući ostale. Prateći tekstovi omogućavaju dodatnu jasnoću priči u priči koju sam odlučila da ispričam.

Analiza Markiona, “Ona koja zna”

Ovaj projekat bi uskoro trebalo da bude završen. Da li si zadovoljna? Šta sledeće zanimljivo imaš na umu?

Kao što sam već pomenula, nisam zadovoljna rezultatom. Nedostaje sedma i poslednja žena u projektu „Ona koja zna”. Mora da je vrlo posebna žena. Shvatila sam da u ovoj priči nisam ja ona koja odlučuje o vremenu realizacije. Postoji nešto magično, čak i u načinu na koji sam pronašla prethodnih šest žena. Verujem da kada bude došao pravi trenutak, i sedma žena će se pojaviti.

Budući da je dugo vremena potrebno da se načini jedna reportaža, obično radim na nekoliko priča istovremeno. Pre oko godinu dana sam završila jednu reportažu u Iranu, svaki čas odlazila u Skampiju (Napulj) radi projekta na kome radim dve i po godine. Ovo je intimna priča jedne transeksualke iz Brazila koja živi u Italiji već trideset godina. Nažalost, zbog virusa Kovid-19, ovih meseci nisam bila u mogućnosti da nastavim da dokumentujem njen život. Nadam se da ću joj se uskoro vratiti.

Razgovor vodila Milena Ilić Mladenović.


foto: Barbara Miele

Analiza Markiona je rođena u Kastel di Sangro, u regiji Abruzo (Italija) 1975. godine. Trenutno živi u Milanu. Do 2013. godine radila je kao sportska novinarka u glavnim novinama nacionalnog sektora, a istovremeno se bavila i novinarskim uslugama vezanim za ekstremna putavanja. Strast prema fotografiji je navodi da svet gleda drugim očima, pa 2014. odlučuje da se uhvati u koštac sa ovom strašću. Nastavlja da se obrazuje, kroz fotografske radionice, a od 2015. Godine pokušava da razvije sopstvenu vizuju i s vremena na vreme je prevaziđe.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija

Ljuma Penov: Još kao bebu su me budili filmovi koje su gledali moji roditelji

Filip David: Čitanje je najbolja škola pisanja

Ostavite komentar