Beketov svet bez Boga, ali i Bog bez sveta

BEKETOV SVET BEZ BOGA, ALI I BOG BEZ SVETA

Pitanje kako odrediti Beketovo dramsko stvaralaštvo mora se postaviti na samom početku. Da li su njegove drame tragedije? Poznata Eslinova¹ sintagma „teatar apsurda“ poslužila je kao zgodno i obuhvatno rešenje za čitavu struju dramskih tendencija XX veka. Selenić² smatra da je od ovog termina prikladniji termin „teatar tragične farse“ koga Jonesko upotrebljava u podnaslovu „Stolica“. Ipak, u kojoj su meri Beketove drame tragedije, a u kojoj farse? Ako pogledamo obrazac klasičnih drama, videćemo da je u osnovi tragedije tragični sukob, sudbina tragičnog junaka suprotstavljenog višim (a bližim) silama. U modernoj drami ili ima sukoba koji po dimenzijama ne nalikuju ovakvoj vrsti odnosa, ili ih nema, baš zato što pomenute sile gube na visini, težini, postaju niže, a istovremeno dalje, manje shvatljive, apstraktnije, apsurdnije. Izmiču sukobu. Tragedija ne počinje, tragediju predstavlja i samo trajanje u takvoj postavci. Junacima Beketovih komada nisu postavljene granice koje ne smeju da pređu. Naprotiv, njihov svet je tu gde jeste, oni su tu kako jesu, a njihova tragedija je baš u tome – nisu mogli da biraju da ne budu to što su.

Budući da nema izbora, junaci su svedeni na ono u šta su bačeni, a prema tako nametnutom realitetu imaju različit odnos. Tema ovog rada je diskutabilnost realiteta koja se ne odnosi samo na pojavni svet koji okružuje junake Beketovih drama³, već i na odnos koji imaju prema sebi u datoj realnosti, zatim na odnos koji ostvaruju sa drugim ljudima (sapatnicima) ali i prema (ne)slobodi u takvom ustrojstvu.

*******

Glavni nosioci tragikomičnog u drami „Čekajući Godoa“ su likovi Vladimira i Estragona, koje ako i razdvajaju blage nijanse u temperamentu, povezuju sudbine tragične farse koja ih je zadesila. Povezuje ih čekanje na tajanstvenog Godoa. Tragična podloga je ovde identična komičnoj – situacija u kojoj ova dva junaka čekaju Godoa, razgovori koje u tom čekanju vode, nas istovremeno zasmejavaju i zastrašuju. Sam naslov ove drame, ali i njen dalji tok, pozivaju nas da se zapitamo ko je Godo, i, ako zanemarimo Beketovo poricanje da je reč o Bogu, složićemo se da je u fokusu ipak neka vrsta sile, nešto što treba da odredi dalji tok njihove egzistencije.

Kako je opšte mesto kritike o Beketu da je Godo zapravo Bog, tako je ne manje opšte mesto to da je Beketov svet – svet bez Boga. Ipak, imajući u vidu pojmove poput pokajanja, otkrovenja, bogorađanja, nade, možemo zaključiti da su to samo neke od brojnih potvrda da u ovom komadu figurira, ako ne Bog, onda svakako osećaj da neka sila izvan vidokruga aktera drame treba da interveniše. To i dalje ne znači da u Beketovom svetu ima Boga, jer dolazak te sile neće opravdati čekanje koje aludira na njeno postojanje; ali će pokazati da junaci traže nekakav vid obogotvorenja, i da, ako ne u njihovom svetu, u njihovoj svesti svakako postoji nešto poput vrhovnog bića.

Imati Boga u svetu ili svom koordinantnom sistemu uključuje osećaj determinisanosti u velikoj meri. Slobodna volja u svetu u kome postoji Bog nije uvek toliko slobodna, i postavlja se pitanje da li se ona ubistvom Boga oslobađa. Beket nije neko ko ubija Boga, niti neko ko će dijagnostikovati njegovu smrt. U tom smislu, kako pojam Boga, tako je i pojam slobode u Beketovim delima diskutabilan, jer nije sigurno da li junaci žele i mogu da je iskoriste. Na kraju egzistencije, jedino čemu se nadaju je „neko bogorađanje“⁴, a jedino čemu se vraćaju je nedefinisan osećaj proneverenih mogućnosti.

Reći da je svet Beketovih komada obezbožen, u kontekstu Beketovog stvaralaštva ne znači mnogo, a uglavnom za sobom povlači potvrdu da je reč o svetu bez vremena, bez prostora, bez istorije, pa i bez aktera, uzimajući u obzir njihove nejasne identitete i činjenicu da su postavljeni na dato mesto bez svoje volje i namere. Svet bez Boga postaje svet bez sveta, što je apsurdno, čak i kada pričamo o drami apsurda.

Postavlja se pitanje realnosti realiteta u tako svedenom svetu. Kolakovski će u svojoj knjizi „Užas metafizike“⁵ reći da je sasvim razumljivo što pitanja o doslednosti realiteta postoje, jer „izvor naše strastvene potrage za „stvarnošću“ jeste naša krhkost, a da je osjetimo nisu nas mogli spriječiti ni Bog ni priroda, čim nas je on – ili ona, ili oni – obdario snagom da jezikom izrazimo razliku između iluzije i neiluzije i neizvesnosti našeg života.“⁶ Kolakovski ovde misli pre svega na osećaj nedefinisanog „realnog“, i postavlja pitanje ima li mesta takvim pitanjima, budući da su odgovori jalovi. Ovde se pod „stvarnošću“ podrazumeva najrealniji od svih mogućih realiteta, i odnosi se, pre svega na naš osećaj da smo stvarno tu, da to nije samo iluzija bivstvovanja. Dekartov Cogito ergo sum ne iscpljuje sve odgovore, potrebno je da nešto više od nas potvrdi naše postojanje. Pretpostavlja se da se time što smo „slučajno“ uvedeni u „stvarnost“ koja nije naša (utoliko što je nametnuta), postulira postojanje Apsolutnog bića koje bi možda moglo da bude više „naše“, baš zato što je samoodredivo i dosledno. Potreba za „stvarnošću“ i Apsolutom ne mora da bude pragmatična, ne mora da nam u sistem vrednosti uvede kriterijume obećanog Raja, ovaj Bog treba da svojom stvarnošću reflektuje i našu, i tako postoji i za nas. Osećaj koji Vladimir i Estragon imaju prema realnosti se, u nekom smislu, može ilustrovati čestim Estragonovim zaboravljanjem pojava i događaja. Ovo spontano brisanje sećanja navodi na pomisao da je sve što se dešava (ili „dešava“) zaista samo jedan od Vladimirovih košmara i da oni zapravo nisu bili tu gde jesu, tj. da oni zapravo nisu. Šta, u takvoj postavci jedan Godo treba da pokaže da jeste?

„Užas“, kaže Kolakovski, „leži u ovome: ako odista ništa ne postoji sem Apsoluta, Apsolut je ništa; ako ništa odista ne postoji izuzev mene, ja sam ništa.“ ⁷ Kod Beketa je stvarnost oslikana u vidu scenografije i telesnosti – tu su drvo, izgubljena cipela, povrće za jelo, ali i zadah tela i bol. Naturalistički opisi telesnosti nas upućuju na Beketovu nameru da junacima dokaže da zaista postoje, da se njima osvesti taj najkonkretniji dokaz trajanja. Dokaz postojanja nečeg višeg od toga oni neće tražiti u sebi i stvarima oko sebe. Čekaće Godoa, da im to pokaže. Ne da im da čarobnu formulu, već da im omogući „neko bogorađanje“⁸. Vladimir i Estragon na ovaj način žele da ispune svoju legitimnu metafizičku potrebu, a taj način je lukav, pasivan. Čin bogorađanja je uvek čin planske kreacije, nečeg unapred osmišljenog i time dvostruko stvarnog.

„Estragon: Mi uvek pronađemo nešto, je l’ da, Didi, što nam stvara utisak da smo živi?“⁹

U svetu bez mere i namere, čovek, ne samo da nema svoju meru, nego ne može biti nečija mera. On ne pripada istoriji, on pada u istoriju, pada u vreme, kako će to reći Emil Sioran u svom istoimenom delu.¹⁰ Sioran će insistirati na tome da povratka iz vremena nema, a da se pad odigrao u trenutku kada su praroditelji poželeli da saznaju. „Znanje nas je strmoglavilo u vreme, i istom prilikom smo stekli sudbinu. Jer sudbina postoji samo izvan raja.“¹¹ Sudbina kojom raspolažemo, ili koja raspolaže nama nije puka nesreća i nelagoda, ona u sebi nosi „načelo rasparčavanja“,¹² nešto što kao sudbina i pad, više ne može da bude „prava“ realnost. Za Beketov svet nije toliko bitno šta je uzrok toj strmoglavici u vreme, bitna je posledica – ta strmoglavica donosi želje, strahove, bolove i volju i, pre svega, udaljavanje od početnog mirnog bivstvovanja, i izmeštanje u jednu drugu realnost koja nije naša, izmeštanje u vreme.

„Izmeštanje u vreme“ i „realnost koja nije naša“ svakako zvuče kao preambiciozne teze. O prvoj će biti reči kasnije, drugu možemo da proglasimo održivom uzimajući u obzir odnos koji Beketovi junaci imaju prema realnosti:

„Vladimir: Dakle, opet si tu?

Estragon: Jesam li?“¹³

Ovde nije reč samo o verbalnoj nedoslednosti, već i o jednom ozbiljnijem problemu doživljaja sopstvenog bića u takvom svetu. Nije zanemarljiv Estragonov uzvik da je sve što se dešava samo deo Vladimirovog košmara. Estragon nije slučajno pasivniji deo ovog para, i nije slučajno da je baš on taj što zaboravlja stvari koje su se neposredno desile; zaboraviće dan u kome je sreo Poca i Srećka, zaboraviće drvo i pejzaž. Godo je Vladimirov „badža“, Estragon se ne pita mnogo o Godou, već čeka sa Vladimirom, samo zato što mu je ovaj to naložio. Ako akteri drame nedovoljno dopiru do svog tela u prostoru, šta je sa duhom?

Hju Kener je, pored ostalih kritičara, pisao o Beketovom kartezijanizmu.¹⁴ Po njemu, kod Beketa nezavisno postoje život duše i tela, od kojih je prvi sloboda, a drugi mehanizam. Ali u kojoj meri duša može da bude slobodna, ako je već bačena u telo i vreme? Jedna postavka uvek uslovljava drugu, i kod Beketa je to prilično izraženo. Ne postoji nešto poput duše bez tela, pre svega zato što bi to značilo davati prednost nečemu što je „duša“ i osmisliti njeno postojanje, što nije slučaj sa Beketom. U tom smislu je daleko zgodnija pomenuta Sioranova sintagma „načelo rasparčivanja“, i to u kontekstu opšteg rasparčivanja. Na momente možemo uočiti sukob mišljenja i delanja, ali reći da postoji duša koja je odvojena (i slobodnija) od tela, problematično je; poenta neslobode kod Beketa upravo je u tome što duša, zajedno sa telom, trpi teret postojanja. Promene kroz koje telo prolazi vidimo kao jasnu konkretizaciju vremena. Telo stari, raspada se i nestaje, živi svoje linearno i unapred dogovoreno vreme. Ako bismo život duše posmatrali kao linearni, ali razvojni, progresivni tok, nametnulo bi se pitanje da li je progres moguć, usled sputavanja, odnosno – da li zaista vidimo potencijal za progres i nešto što ga ograničava? Ukoliko bismo, pak, život duše videli kao ciklično trajanje, složili bismo se da je cikličnost usud, i zapitali se – gde to leži sloboda? Ima li slobode za Beketa?

Estragon: Gde smo mi u svemu tome?

Vladimir: Gde smo mi? Pa, na rukama i kolenima.

Estragon: Zar smo tako nisko pali?

Vladimir: Možda Vaša Preuzvišenost želi da se koristi svojim prerogativima?

Estragon: Zar mi nemamo više nikakvih prava? Zar smo mi svoja prava izgubili?

Vladimir: Mi smo ih odbacili. (Ćutanje. Stoje nepomično, opuštenih ruku, oborenih glava, povijenih nogu u kolenima.) ¹⁵

Estragon postavlja pitanja i iščuđava se, kao da nije sasvim prisutan i nema uvid u svoju sudbinu, u svoj „nizak pad“. Opet, pitanja koja postavlja, jesu „viša“ egzistencijalna pitanja. Koliko god Vladimirovo „Mi smo ih odbacili“ zvučalo rezignirano i pasivno, Estragonov nedostatak uvida, pitanje „Zar smo mi svoja prava izgubili?“ zvuči utoliko rezigniranije, budući da gubljenje prava može da znači i nemogućnost da se utiče na njihovo zadržavanje, dok je odbacivanje, svesna, i stoga, aktivna odluka. Ipak, Estragon, ne samo da nije upućen u svoju prošlost, on nije u kontaktu ni sa svojom sadašnjicom, sa aktuelnom realnošću. Nije, dakle, reč samo o diskontinuitetu sa svojim telom u prostoru, Estragonov slučaj je ilustrativan primer brisanja razlike između duše i tela, i dokaz da, kako nema parcijalnog bivstvovanja, nema ni parcijalnog propadanja.

Ako se u ovom kontestu vratimo na pitanje Boga, nastavljajući Dekartovom linijom – Deus cogitatur, ergo est – možemo da zaključimo da Beketov svet jeste svet bez Boga, i to ne samo zato što je Bog mrtav, već zato što nema postojanog cogita koji bi osmislio njegovo postojanje.

(NE)MOGUĆNOST IZBORA

Kolakovski koristi sintagmu „pokretna sadašnjica“¹⁶ koja stoji nasuprot božanskoj večnoj sadašnjici, i dodaje da „nikada ne možemo biti sigurni šta znači biti, jer neposredno iskustvo nije iskustvo bivanja već neprestanog gubljenja egzistencije u neopozivom bilo je.“¹⁷ Postavlja se pitanje šta bi u drami „Čekajući Godoa“ moglo da se podvede pod ono što je „bilo“?

Vladimir će reći Estragonu: „Da smo onda zajedno, zagrljeni skočili sa Ajfelove kule, među prvima. Tada smo bili ugledni građani. A sad je već mnogo kasno. Sad nas ne bi pustili ni da se popnemo.“¹⁸ Ako se zanemari problematičnost njihovih uglednih građanskih persona, u ovom uzviku očaja ne vidimo samo nesreću zbog novonastale situacije u kojoj ne mogu da skoče i prekrate muke, već jedno dublje očajavanje usled neafirmisanosti, nesvrhovitosti i neprilagođenosti u otuđenoj realnosti.

Kada Vladimir pita Estragona, u nedostatku ideja šta bi trebalo raditi: „Kako bi bilo da se pokajemo?“, kao odgovor dobija dva kontrapitanja: „Zbog čega da se pokajemo?“ „Je l’ zato što smo se rodili?“ Estragon je svestan da ne postoji rešenje, ali ta nemogućnost rešenja nije došla iznenada, tek tako, zbog nedostatka šargarepe ili sujetnog Godoa koji ne želi da ih udostoji svog prisustva; rešenje, prosto, nikada nije postojalo. Sve je počelo pat pozicijom iz koje ne mogu napred ili nazad.

Opet, ako je sumnjivo da je išta konkretno bilo i da jeste, imamo ono što će biti, što bi, eventualno moglo da osmisli problematično prošlo i sadašnje.

To biti je vrlo suženo, što nije svojstveno samo za dramu „Čekajući Godoa“, već je vremenska omeđenost karakteristika čitavog Beketovog opusa. Radnja gotovo svih Beketovih drama i romana ne počinje ab ovo, ali ni in medias res, ona počinje pred kraj kraja koji nikako da nastupi. Počinje na kraju partije. Na kraju poslednje trake. Na kraju egzistencije. Nailazimo na polu-ljude koji nemaju vremena, a ni volje da postanu celoviti, i u kojima ne naziremo neku pređašnju celinu od koje su se raspolutali. Uvek na pola egzistencije, s polovičnim namerama i kretnjama, njima ne ostaje ništa drugo nego da čekaju da se završi. To nisu samo Vladimir i Estragon, koji čekaju Godoa u opustošenom predelu, to su i Ham i Klov, kao i Hamovi roditelji, smešteni u kantama za đubre, čija je simbolika odveć očigledna.

Drama „Kraj partije“ gotovo da počinje Hamovim monologom o potrebi da se sve zavši: „Dosta, vreme je da se to završi, i u skloništu. (Pauza.) A ipak, ja oklevam, oklevam da… završim. Da, tu smo, vreme je da se to završi, a ja ipak oklevam da – (zevne) – završim. (Zevne.)“¹⁹ Nastavljajući u istom tonu:

„Ham: Zar tebi nije dosta?

Klov: Jeste! (Pauza) Čega?

Ham: Pa ove… ove… stvari

Klov: Uvek mi je bilo dosta. (Pauza) Tebi nije?

Ham (sumorno): Pa onda nema razloga da se to menja.

Klov: Može i da se završi (Pauza.) Celog veka ista pitanja, isti odgovori.“²⁰

U „Kraju partije“ se, možda i više nego u drami „Čekajući Godoa“, oseća taj bes usled nemogućnosti da se nešto privede kraju. Prostor je još omeđeniji u smislu prave zatvorenosti u kuću, iz koje, čak i da hoće, ne mogu dalje. „Izvan ovih zidova je smrt!“²¹ – reći će Ham. Postavlja se pitanje – šta je unutrar zidova? Ham će izjaviti da „cela kuća smrdi na leševe“²², na šta će Klov imati spremnu repliku „Ceo svemir“.²³ U opštem smradu truleži, kuća ne igra bitnu ulogu za Klova. Ham će, ipak, ljutito reći: „Nek’ đavo nosi svemir!“²⁴ Ima li mesta mikrokosmosu u svetu u kome je makrokosmos zagušen? U kući koja zaudara na smrt, ne preostaje mnogo mogućnosti, čak je izostavljena mogućnost nade, kojom Estragon i Vladimir mogu da se pohvale. Klov i Ham se nadaju da će se partija završiti. To je želja kojom drama počinje, ali kojom se i završava.

Ipak, hoće li se nešto završiti? Hoće li neko predati partiju? Ima li kraja igri, ako više nema mrtvačkih sanduka?²⁵ Završenost uključuje u sebe celovitost, a Beketovi likovi egzistiraju u polovičnosti, te nikada ne mogu dosegnuti kraj. Njihova partija ne može da se privede kraju zato što nikada nije počela.

Svet bez kraja, je svet bez izbora, bez greha, bez slobodne volje koja bi imala svoju funkciju, bez tragične greške koja bi pokrenula radnju. Pitanje izbora je bitno i usko vezano za pitanje apsurda. Situacija u kojoj je svet prepušten sebi, ali bez mogućnosti da se promeni, bez mogućnosti da pogreši i osujeti božje planove, jeste bezizlazna situacija koja nema kraja, u kojoj krajnji izlaz nedostaje.

Problem nemogućnosti izbora je ovde prilično diskutabilan, ako uzmemo u obzir da junaci Beketovih drama, a posebno Vladimir i Estragon, ne izgledaju kao ljudi kojima je izbor potreban. Nasuprot ovakvom odnošenju, imamo klasičnog tragičnog junaka kome je potrebna hamartia. Potrebno mu je da ga Bogovi omrznu i usmere pažnju (makar i u vidu sile) na njega. Reč je o vidu afirmacije. Kod Beketa nema afirmacije. Akteri deluju kao da postoje oduvek i kao da će postojati uvek u identičnom stanju. Njihovo izdanje se ne odnosi samo na pojavno, fizičko prisustvo, već i na misaono – oni misle kao što su mislili ranije, iste razgovore vode, telesnoj promeni ne mogu aktivno da pristupe, ali i onome čemu mogu, ne pristupaju aktivno. Ipak, Vladimir i Estragon će u nekoliko navrata moći da učine nešto. Karakterističan je Vladimirov monolog dok sluša jauke nesrećnog Srećka:

„Vladimir: Nemoj da traćimo vreme na prazne razgovore! (Pauza. Plahovito) Učinimo nešto, dok nam se pruža prilika! Nismo mi svaki dan nekom potrebni. Nas dvojica stvarno nismo ama baš nikom potrebni. I drugi bi na našem mestu obavili stvar isto tako dobro, ako ne i bolje. Ovo zapomaganje, koje nam još odzvanja u ušima, u ovaj čas, upućeno je celom čovečanstvu! Ali na ovom mestu, u ovaj čas, celo čovečanstvo smo nas dvojica, pa sviđalo se to nama ili ne. Deder da mi to što bolje iskoristimo, pre nego što bude prekasno! Hajde da bar jednom dostojno predstavljamo tu našu odvratnu sortu, u koju nas je surova sudba uvrstila. Šta kažeš na to? (Estragon ništa ne kaže.) I zaista, dok skrštenih ruku odmeravamo „za“ i „protiv“; mi našoj vrsti ne činimo ništa manju čast. Tigar ili priskoči u pomoć zverki svoga roda, bez i najmanjeg razmišljanja, ili šmugne u najbolji čestar. Ali ne postavlja to pitanje. Ovo što mi radimo ovde, to je pitanje. Da, u ovom ogromnom haosu, samo je jedna stvar jasna. Mi čekamo Godoa, da dođe – ili noć, da padne. (Pauza.) Mi imamo jedan zakazan sastanak, i tu sve prestaje. Mi nismo sveci, ali mi se držimo dogovora, zakazanog sastanka, došli smo i čekamo. Koliko ima ljudi koji bi time mogli da se pohvale?“ Beket, Samjuel, „Čekajući Godoa“ ,Izabrane drame, Nolit, Beograd, 1997, str. 106.

Vladimir je od poziva na aktivno pristupanje problemu koji im se nametnuo, nonšalantno prešao na potvrđivanje njihove povlašćene pozicije čekajućih. Bilo da je ironična opaska i kritika, Beket potcrtava odsustvo aktivnosti, bilo čega što bi donelo promenu. „Mi čekamo Godoa, da dođe – ili noć, da padne.“ Noć je fizička neminovnost, dok je Godo metafizička neminovnost. No, zašto bi figura Godoa bila neminovnost? Moguće je da je reč o osuđenost na nadu kao poslednje utočište. Nadanje rešenju, smislu i izlasku iz stanja pasivnosti. Takođe je moguće da nada neće opravdati čekanje, kao i da noć neće tako lako pasti.

Drama „Čekajući Godoa“ može se posmatrati u odnosu na dominantan motiv pasivnosti i nade koja predstavlja daleko slabiji, aktivan proces. Princip pasivnosti se može izjednačiti sa pojmom dosade, koja je uverljiv sinonim za dugo, gusto vreme popunjeno prazninom, u koje je Beket smestio svoje junake. U njegovim dramama i romanima postoji nešto poput pasivnog trajanja, i ako bismo morali da odredimo kakvo je vreme Beketovog sveta, možda ne bi bilo isuviše smelo reći da je to svršeno kontinuirano vreme. Svršeno još na početku, osuđeno na trajanje bez progresa.

Literatura:

Beket, Samjuel, Izabrane drame, Nolit, Beograd,1997.
Beket, Samjuel, Čekajući Godoa, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2001.
Beket, priredio Predrag Todorović, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Kolakovski, Lešek, Užas metafizike, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1992.
Sioran, Emil, Pad u vreme, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci; Novi Sad, 2008.
Esslin, Martin, The Theatre of the Absurd, Pelican Books, Great Britain, 1980.
Izdanje Radio-Beograda, Treći program, br. 67 – IV, Beograd, 1985.

Milena Ilić Mladenović, rođena 1986. Završila osnovne i master studije na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje, spretne recepte. Beleži priče svojih sinova. Piše roman za decu.

Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Beketov svet bez Boga, ali i Bog bez sveta