Image default
Proza

Đovani Verga, Vučica

VUČICA

Piše: Đovani Verga

Priredila: Nikolina Todorović

Bila je visoka, mršava, jedino je imala čvrste i bujne grudi iako nije više bila mlada. Bila je bleda kao da je uvek muči malarija, a na tom bledilu isticala su se dva ogromna crna oka i usne sveže i crvene, kao da će vas progutati.

U selu su je zvali Vučica, jer se nikad nije mogla zasititi – ničim. Žene su se krstile kad je prolazila, sama kao kučka, sa onim skitničkim i podozrivim hodom gladne vučice; proždirala je njihove sinove i muževe za tren oka svojim crvenim i privlačila ih je samo pogledom svojih đavolskih očiju čak i da su bili pred oltarom Svete Agripine. Srećom, Vučica nikad nije išla u crkvu, ni na Uskrs, ni na Božić, niti da se ispovedi, niti da sluša misu. Otac Anđolino iz crkve Svete Marije Isusove, pravi sluga božji, izgubio je dušu zbog nje.

Marikja, jadnica, dobra i vredna devojka, plakala je krišom zato što je kćerka Vučice pa je niko neće uzeti za ženu, iako ima lepu spremu u komodi i dobru zemlju pod suncem, kao svaka druga devojka u selu.

Jednom  se Vučica zaljubi u nekog lepog momka koji se vratio iz vojske i kosio s njom seno u beležnikovim zabranima; i to se u pravom smislu reči zaljubi; osećajući kako joj gori pût ispod prslučeta i, pri upiranju, pogleda u njegove oči, onu žeđ koja čoveka obuzima u vrelim junskim časovima, u dnu doline. Ali on je nastavljao mirno da kosi, ne dižući oči sa otkosa, i govorio joj je – Šta vam je, gospa Pina? – Na ogromnim poljima, na kojima se jedino čulo pucketanje krila zrikavaca u letu, pri najvećem žaropeku Vučica je slagala otkose na otkose, i snopove na snopove, ne umarajući se nikada, ne ispravljajući leđa ni za trenutak, ne primičući bocu usnama, samo da bi uvek bila uz Nanija koji je kosio i pitao je s vremena na vreme:

– Šta hoćete, gospa Pina?

Jedno veče, dok su ljudi dremali na gumnu, umorni od dugog dana, a psi skičali po prostranom crnom polju, ona mu reče: – Tebe hoću! Tebe, koji si lep kao sunce i sladak kao med. Hoću tebe!

– A ja, međutim, hoću vašu kćerku koja je neudata – odgovori Nani smejući se.

Vučica se uhvati za glavu grebući čutke slepoočnice, ode i više se ne pojavi na gumnu. Ali u oktobru ponovo vide Nanija, u vreme kad su muljali masline, jer je on radio pored njene kuće i škripa muljače nije joj davala da spava cele noći.

– Uzmi vreću sa maslinama – reče kćerki – i hajde sa mnom.

Nani je lopatom gurao masline pod žrvanj i vikao »ajd« mazgi da se ne bi zaustavila. – Hoćeš li moju kćerku Marikju? – Upita ga gospa Pina. – Šta dajete svojoj kćerki Marikji? – Odvrati Nani. – Ima ono što joj je ostalo od oca, a uz to dajem joj moju kuću; meni će biti dovoljno da mi ostavite jedan kutić u kuhinji, da tamo prostrem kakvu slamaricu. – Ako je tako – reče Nani – onda ćemo o tome govoriti o Božiću.

Nani je bio sav mastan i prljav od ulja i maslina koje su se cedile, i Marikja ga nije htela ni po koju cenu; ali je majka zgrabi za kosu, ispred ognjišta, i procedi kroz zube:

– Ako se ne udaš za njega, ubiću te!

Vučica se gotovo razbole, a svet je pričao da đavo kad ostari ide u pustinjake. Više nije skitala, više nije stajala ni na pragu, sa onim pogledom opsednute žene. Njen zet, kad mu se takvim pogledom upijala u lice, stao bi da se smeje, izvlačio bi amajliju Majke božje i krstio se. Marikja je ostajala kod kuće da doji decu, a njena majka je odlazila u polje s ljudima da radi, baš kao muškarac, da plevi, kopa, da pazi stoku, reže lozu, bilo da duva januarski severac ili istočnjak, bilo avgustovski široko kad mazge opuštaju glave i ljudi spavaju potrbuške uz kamenu ogradu okrenuti severu. Između tri i večernje, kad poštene ne skitaju žene, gospa Pina je bila jedina živa duša koja je lutala poljem, po vrelom kamenju na stazicama, između sprženih strnjika po ogromnim njivama, koje su se gubile u zapari, u daljini, prema maglovitoj Etni, gde nebo pritiska horizont.

– Probudi se! – Reče Vučica Naniju koji je, sa glavom među rukama, spavao u jarku pored prašnjave živice. – Probudi se, donela sam ti vina da osvežiš grlo.

Kad je vide, u polusnu, kako stoji pred njim bleda, izazivačkih grudi, očiju crnih kao ugalj, Nani raširi sanjive oči i pruži nasumice ruke.

– Ne! Između tri i večernje poštene ne skitaju žene! – jecao je Nani, hvatajući se za glavu i zagnjurujući ponovo lice duboko u sasušenu travu jarka. – Odlazite, odlazite! Ne pojavljujte se više na gumnu!

Vučica je zaista odlazila, vezujući raskošne pletenice, gledajući netremice napred, ispred sebe, u vrelu strnjiku, očima crnim kao ugalj.

Ali na gumno se opet vraćala, a Nani je ćutao. Čak kad bi zadocnila u doba između tri i večernje, išao je, oznojenog čela, da je čeka na kraju bele, puste staze; a zatim se hvatao za glavu i ponavljao svaki put:

– Odlazite! Odlazite! Ne vraćajte se više na gumno!

Marikja je plakala danju i noću, a svaki put kad bi videla majku kako se vraća iz polja bleda i nema, i ona je, kao neka mala vučica, upirala u nju oči vrele od ljubomore i suza.

– Zločinko! – govorila joj je. – Majko zločinko!

– Ćuti!

– Kradljivko! Kradljivko!

– Umukni!

– Poći ću brigadiru1Narednik karabinjera (žandarmerije) , poći ću!

– Idi!

I zaista ode, sa decom u naručju, bez ikakvog straha, ne prolivajući suze, kao luda jer je sada i ona volela tog muža, masnog i prljavog od maslinovog soka, koga su joj nametnuli.

Brigadir naredi da pozovu Nanija; zapreti mu robijom i vešalima. Nani poče da jeca i da čupa kosu; ništa nije porekao, nije pokušao da se pravda.

– To je kušanje! – govorio je. – To je kušanje pakla!

Baci se pred brigadirove noge, preklinjući da ga pošalje na robiju.

–  Smilujte se, gospodine brigadire, iščupajte me iz ovog pakla! Naredite da me ubiju, pošaljite me u zatvor: ne dajte više da je vidim, nikad, nikad!

– Ne! – odgovorila je, međutim, Vučica brigadiru. – Kad sam mu dala kuću u miraz, zadržala sam za sebe kutić u kuhinji da tamo spavam. Kuća je moja. Ne idem odatle.

Uskoro potom Nanija ritnu mazga u grudi, i bio je na samrti; ali paroh odbi da vrši obred dok Vučica ne izađe iz kuće. Vučica ode, a tada se i njen zet mogao pripremiti da ide na onaj svet kao dobar hrišćanin; ispovedi se i pričesti sa takvim kajanjem skrušenošću, da su svi susedi i radoznalci plakali pored samrtnikove postelje. I bolje bi bilo za njeg da je umro toga dana pre nego što se đavo vratio da ga kuša i da mu se uvuče u dušu i telo kad je ozdravio.

– Ostavite me na miru! – govorio je Vučici. – Smilujte se, ostavite me na miru! Video sam smrt očima! Nesrećna Marikja samo očajava. Sad to čitavo selo zna! Bolje je i za vas i za mene da vas ne vidim.

Želeo je da iskopa svoje oči da ne bi video njene, zbog kojih je, kad bi se upile u njegove, gubio dušu i telo. Nije znao kako da se oslobodi opčinjenosti. Platio je mise za duše u čistilištu i tražio pomoć od paroha i brigadira. Na Uskrs ode da se ispovedi i, u znak pokajanja, javno je, puzeći ispred crkvenih vrata, lizao šest pedalja šljunka, a zatim, pošto se Vučica vratila da ga kuša, reče joj:

– Slušajte! Ne dolazite više na gumno, jer ako opet dođete da me tražite, tako mi boga, ubiću vas!

– Ubij me – odgovori Vučica – nije mi stalo. Ali bez tebe neću da živim.

Kad je primeti izdaleka, usred zelenih useva, prestade da okopava vinograd i ode da istrgne sekiru iz bresta. Vučica ga vide kako dolazi, bled i iskolačenih očiju, sa sekirom koja se presijavala na suncu; ona ne ustuknu ni za korak, ne spusti pogled, nastavi da mu ide u susret, sa rukama punim crvenih bulki, gutajući ga crnim očima.

– Ah! Teško vašoj duši! – promuca Nani.

Preuzeto iz: Biblioteka „Reč i misao“, Kolo V, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd 1964.

Urednica: Dušanka Perović

Prevela: Vera Bakotić-Mijušković


Đovani Verga (1840–1922) – jedan od najznačajnijih italijanskih književnika. Rođen na Siciliji u porodici liberala. Zajedno sa Luiđijem Kapuanom razvija teoriju verizma (il veroistina). Značaj Verge za italijansku literaturu veoma je veliki. On je bio pionir koji je otkrio jedan novi svet. Nakon njega verizam je imao mnoge značajne sledbenike; između ostalog, u Verginoj tradiciji ima svoj koren i italijanski neorealizam. Po njegovoj priči Seosko viteštvo (Cavalleria rustikana), Maskanji je komponovao istoimenu slavnu operu. Neke od najznačajnijih Verginih pripovetki su: Graminjina ljubavnica, Seosko viteštvo, Vučica, Riđi Zlokos

Članak koji ste upravo pročitali je bio besplatan, ali je na njega utrošeno vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas 😊

Povezani članci

Viktor Radonjić – Srž

Vojislav Radojković, Hronika banalnog doba

Boris Mišić – Igra krvi i prašine

Ostavite komentar