Image default
Reč i misao

Dr Biljana Dojčinović, Književnost i slobodni rodni identiteti: Virdžinija Vulf i Jelena J. Dimitrijević

Književnost i slobodni rodni identiteti:
Virdžinija Vulf i Jelena J. Dimitrijević

Piše: dr Biljana Dojčinović

Identitet je tema koja je ušla na velika vrata u feminističku i druge društvene teorije pre nekoliko decenija i nastavlja da se usložnjava, produbljujući ili komplikujući, kako se uzme, naše razumevanje sopstvenog bića i bića drugih, kao i konteksta u kome se nalazimo.

Kako se „identifikujemo“, odnosno, kako se poistovećujemo ili kako se razlikujemo od drugih, i u kom pogledu – nacionalnom, rodnom, polnom, rasnom, klasnom, obrazovnom, religijskom, uzrasnom? Kako se u nama preklapaju, spajaju i stapaju sve te i još mnoge druge kategorije? Na koje od njih bi trebalo da „kliknemo“ da bismo dobili sliku najbližu sebi ili nekoga za kim tragamo?

Najnovija izjašnjavanja o rodnom identitetu kao „ne-binarnom“ (non-binary ili genderqueer), odnosno izjave nekih slavnih ličnosti da ne govore o sebi kao muškom ili ženskom, dobile su komičan komentar u trećoj sezoni serije Metod Kominski u kom se parodira scena iz fiktivnog nastavka jedne druge serije: dijalog u kome ne sme biti pominjanja ni „njega“ ni „nje“, već samo „njih“ komplikuje se do te mere da ga je nemoguće pratiti.

Istovremeno, u Srbiji se, bez imalo humora a sa velikom zabrinutošću, i ponekad i zluradošću, govori o novom zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji nalaže ženske oblike za zanimanja, kao o nečemu što narušava „duh jezika“ i ostale s njim povezane „duhove“ – nacije, patrijarhata i svega što uz to ide.

Upadljiva je ideja o povezanosti naših identiteta – kao da jedan odmah određuje i većinu ostalih, i svako odstupanje stvara poremećaj. Teško je reći koji identitet je najvažniji kad su tako međusobno isprepletani: možemo li zamisliti ne-binarnu osobu kao nekoga ko istovremeno pripada i određenom nacionalnom identitetu? Drugim rečima, da li bi ne-binarna osoba bila i Srbin – Srpkinja, pravoslavac – pravoslavka i sve ostalo što bismo očekivali da dopuni mozaičku sliku identiteta koji je u velikoj meri već određen po nekom obrascu „ovo može, a ovo ne“?

Ne-binarno znači i da se i dalje određujemo prema binarnom, jer je naš um navikao da misli u opozicijama, u „ili-ili“ koje osiromašuje naše razumevanje sveta jer ga bitno pojednostavljuje. Svakako da postoje situacije kada je pojednostavljivanje nužno spram spektra bezbrojnih mogućnosti, ali u umetnosti to nije slučaj. Umetnost živi od višeznačja, od nesvodivosti na jedno značenje.

U svetlu aktuelnih preispitivanja identiteta nije čudno interesovanje za pojedina dela koja se poigravaju višestrukim mogućnostima. Jedno od prvih na koje bismo pomislili, naročito ako polazimo iz feminističke perspektive, svakako je Orlando: Biografija Virdžinije Vulf. Ovaj roman objavljen je 1928. godine, a nastao je u predahu posle remek-dela Ka svetioniku. Sama autorka je Orlanda videla kao jednu od knjiga koje su joj bile odmor od onih napornijih, kao zabavu za pisca. Da li je to mislila ozbiljno ili ne, druga je stvar, ali je činjenica da je roman u velikoj meri satiričan. Stožer ovog romana jeste poigravanje idejama identiteta, pre svega polnih identiteta, jer se junak u jednom trenutku budi kao – junakinja.

Za nas je dovoljno da utvrdimo prostu činjenicu; Orlando je do tridesete godine bio muškarac, kada je postao žena i to ostao i nadalje. Ali pustimo druga pera da se bave polom i polnošću, mi taj mrski predmet napuštamo što pre. (Vulf, Orlando)

Poznato je da je roman inspirisan životom prijateljice Virdžinije Vulf, Vitom Sakvil-Vest, a podstaknut činjenicom da ona, mada plemkinja, nije mogla da nasledi porodično imanje jer je – žena. Virdžinija je Vitu upoznala 1922. i vrlo brzo su postale bliske. Do koje mere je ta bliskost išla, deo je istorije intimnog života autorke.

Sam intimni život Virdžinije Vulf, ili, njen seksualni identitet, predmet je mnogih istraživanja i pretpostavki. Ona je u „Skici prošlosti“ pisala o nelagodi koju joj je, kao sasvim maloj, izazivalo neprimereno dodirivanje od strane polubrata Džeralda Dakvorta, jednog od dvojice majčinih sinova iz prvog braka1„Sećam se uvređenosti, nedopadanja — koja je reč za tako nemo i pomešano osećanje? Mora da je bilo jako kad ga se još uvek sećam.” (Vulf, „Skica prošlosti”) . U nekim izvorima se navodi da su obe sestre bile žrtve seksualnog zlostavljanja od strane obojice braće. U „Skici”, Virdžinija Vulf navodi da je u domaćinstvu u kom je bilo osmoro dece, s majkom mogla da bude nasamo ne duže od nekoliko minuta – uvek bi neko ulazio i nešto tražio. Žudnja za kontaktom sa majkom i brat koji ju je zlostavljao dovoljno su objašnjenje za njenu sklonost da se vezuje za ženske figure i izvesnu distanciranost spram pitanja polnosti. Pored toga, Virdžinija Vulf je, kako se sada smatra, najverovatnije patila od bipolarnog poremećaja, što je sve doprinosilo komplikovanju njenog polnog identiteta. Takođe se zna da je imala jedan dugi i prilično intenzivan flert sa Klajvom Belom, mužem svoje sestre, i to na samom početku njihovog braka. U to vreme je prihvatila i bračnu ponudu Litona Strejčija, otvorenog homoseksualca, ali su je oboje uskoro odbacili, shvatajući da je njihov brak nemoguć. U intelektualnom krugu Blumzberi, formiranom od strane Tobija i Adrijana Stivena, braće Vanese i Virdžinije, pojavio se u to vreme Lenard Vulf, tek stigao iz Šri Lanke. Između njega i Virdžinije ubrzo se stvorila bliskost i, godine 1912. Virdžinija piše da se udala za „Jevrejina koji nema ni prebijene pare“. O njihovoj bliskosti i razumevanju svedoči jedno od dva pisma koje je 28. marta 1941. godine ostavila kao svoje poslednje poruke sestri i mužu. U onom namenjenom Lenardu Vulfu piše da nikada dvoje ljudi nije bilo tako srećno kao što su oni bili, ali da ponovo čuje glasove i da ne može da izdrži bitku s njima. U najmanju ruku je zanimljivo, a zapravo i prilično bizarno, da je Virdžinija slične reči napisala još u svom prvom romanu, Izlet na pučinu, skoro tri decenije ranije.2V. o tome Dojčinović 2013: 409-12. Možda su joj, u stanju u kom joj je samoubistvo izgledalo kao jedino rešenje, u tom afektu, jedine moguće reči bile one već zapisane. Kako god, one svedoče o jednom posebnom odnosu Virdžinije i Lenarda Vulfa.

Bio je to poslednji napad njenog neprijatelja, njene mentalne bolesti. Prvi se dogodio u ranoj mladosti, odmah po majčinoj smrti, a potom još nekoliko puta. Po završetku svake „velike knjige” bivala je iscrpljena i na ivici bolesti. Sa ženom koja ju je negovala pošto je prvi put pokušala samoubistvo, Vajolet Dikinson, imala je posebno nežan odnos. Kasnije se ta vrsta duboke povezanosti pojavila i spram Vite Sakvil-Vest. U pismima je naziva „najdražom”, „najdražim stvorenjem”, piše o ljubomori, o brizi – zahteva od nje da se vakciniše protiv tifusa… U pismu od 5. decembra 1927. pita je:

Da dođem prenoćiti u subotu? – čini se da je to jedina prilika. Javi mi…

Kad  bih te  nazvala i pitala, bi li rekla da me voliš?

Da se vidimo, bi li me poljubila? Da sam u krevetu, bi li –

Večeras sam prilično uzbuđena zbog Orlanda: ležim pokraj vatre i sastavljam posljednje poglavlje. (Woolf 2008: 79).

Osim interesovanja izazvanog biografskom i intimnom pričom Virdžinije Vulf, postoji i teorijski aspekt koji nas vodi ka Orlandu. Reč je o pojmu androginije koji autorka koristi u čuvenom eseju Sopstvena soba iz 1929. godine, nastalom na osnovu dva predavanja u ženskim koledžima Njunam i Girton, koja su inspirisala i nastanak dva kraća eseja, „Žene i proza” i „Profesije za žene”. Od ova tri teksta, jedino se u Sopstvenoj sobi pominje androginija. Koncept je, inače, preuzet od Kolridža3„On je verovatno hteo da kaže da je androgin um rezonantan i porozan; da bez zadrške prenosi emocije; da je prirodno kreativan, užaren i nepodeljen.” (Vulf, Sopstvena soba) a u ovaj esej uveden slikom dvoje mladih ljudi različitog pola koji ulaze u isti taksi. Naratorka (ovaj esej ima naratorku koju ne treba da poistovetimo s autorkom) ističe da oseća veliko olakšanje u tom trenutku kada taksi kreće. Samu nelagodu izazvalo je napeto razmišljanje o ženama i prozi, to jest, o vezi pola i pisanja. Tumačenje androginije kao „saradnja” muškog i ženskog u jednom biću4„Kod muškarca ženski deo mozga ipak mora imati uticaja; i žena isto tako mora da opšti sa muškarcem u sebi.” (isto) bilo je preispitivano, pa i kritikovano u feminističkoj teoriji: Ilejn Šouvolter je, na primer, smatrala da je ta ideja opasna za žensko stvaralaštvo.

Logično je da se skoro neizostavno pominje veza ova dva teksta nastala otprilike u isto vreme. Da li je Orlando, junak koji u jednom trenutku menja pol, ovaploćenje androginije? Da li je androginija isključivo istovremena „obapolnost“ ili može biti sukcesivna, kao kod Tiresije, na primer? Da li je Orlando muško-pa-žensko ili muško-žensko istovremeno? Nina Sirković kaže da „Orlandova androginost razotkriva prividnu univerzalnost ideje razvoja kao muške te je pokušava nadići preobražajem u ženu.” (Sirković 2020)5„Za nas je dovoljno da utvrdimo prostu činjenicu; Orlando je do tridesete godine bio muškarac, kada je postao žena i to ostao i nadalje. Ali pustimo druga pera da se bave polom i polnošću, mi taj mrski predmet napuštamo što pre.” (Vulf, Orlando) . Mogli bismo da se pitamo nije li i androginija binarna iako nastoji da obuhvati dva (tj. binarna) kraja polnosti? Više je pitanja nego odgovora i sama ta činjenica dovoljno je rečita da nam ukaže na kompleksnost polnog identiteta koji neprekidno želi da zahvati više od onoga što je „ili-ili“.

No, ne počiva vremenska dimenzija ovog identiteta samo u smeni polnog određenja, u činjenici da je Orlando muško, pa žensko. Fantastičan element ove „biografije“ je i u tome što se ona proteže na više od 400 godina, od Elizabetanskog doba do 1929. Orlando uistinu ne stari, ali nije li taj biblijski životni vek ipak i upozorenje o tome da se naš polni identitet vremenom menja? Ne moramo živeti 400 i više godina da bismo proživeli razne „živote“, to jest, faze u jednom životu. Nekad su one drastično različite u pogledu identiteta svih vrsta. Orlando stoga, svojim podnaslovom i groteskno razvučenim vremenom trajanja radnje, upozorava na vreme kao na jednu od ključnih odrednica identiteta.

***

Dve decenije starija od Virdžinije Vulf, srpska književnica Jelena J. Dimitrijević (1862-1945) bavila se rodnom transgresijom pre britanske autorke, ali čak ni u svojoj kulturi nije dugo prepoznata u tom kontekstu. Jelena J. Dimitrijević se tek poslednjih decenija vraća na nekadašnje mesto u srpskoj kulturi. Šta je tačno uslovilo njenu dugotrajnu skrajnutost nije do kraja utvrđeno, mada je sigurno da je veliki udeo imala činjenica da je bila pripadnica više klase, što u socijalizmu nije bilo dobrodošlo. Osim toga, njena dela su uvek imala u fokusu žene raznih klasa i nacija, ali i razmatranje slobode rodnih identiteta, a to je u svakom patrijarhalnom društvu više nego dovoljan razlog za marginalizaciju.

Transgresija rodnih identiteta počinje još sa njenom prvom i, za života jedinom objavljenom, zbirkom pesama, Pesme I (Jelenine pesme) iz 1894. godine u kojima su pojedine ispevane glasom muškog lirskog subjekta a govore o lepoti i privlačnosti žene. Ova zbirka donela joj je nadimak „srpska Sapfo”:

Od prve knjige ona balansira između različitih rodnih perspektiva – muškog i ženskog JA lirskog subjekta, koje je tako modelirano, da je prekoračilo autorske rodne „navike”, koje postaju fluidne. Muški subjekat u prvom licu jednine pojavljuje se u trećem delu debitantske pesničke zbirke, koji nosi naslov Sarajske pesme. Osim egzotičnog kolorita, ove pesme nose u pozadini jedan zanimljiv predlog prikazivanja sveta unutrašnjeg života zaljubljenog muškarca. Ipak, ono što je najzanimljivije, jeste da obiluju odvažnim čulnim opisima tela voljene žene. (Koh 2019: 65).

U romanu Pisma iz Niša o haremima ona opisuje jednu svadbu kao gošća u ženskom delu muslimanske kuće, haremu. Ljubavi kojima svedoči su homoseksualne – zatvorene, izolovane od muškaraca, žene se neminovno zaljubljuju jedna u drugu.

O tome Jovana Reba piše: „U misteriji haremskog života, lezbejska praksa deo je ženske verbalne i neverbalne komunikacije, kao i transvestije…” (Reba 2018: 199).

Sam roman u stvari je i svojevrstan putopis, mada autorka nije putovala iz Niša (u koji se, u devetnaestoj godini, doselila sa suprugom Jovanom Dimitrijevićem, i gde su ostali do 1898, kada se sele u Beograd), ona je zašla u područja koja su dostupna samo retkima. Otuda se za mnoga njena dela govorilo da imaju „antropološku vrednost”, što je nesumnjivo tačno, ali daleko od toga da je to jedini njihov kvalitet.

Sličan homoerotski zanos opisan je u romanu Nove iz 1912. godine. Mlade muslimanke iz bogatih kuća imaju vaspitačice iz Evrope, i zaljubljuju se u njih kao oličenja svojih snova o boljem, slobodnijem životu. Godina 1912, kada je ovaj roman objavljen u Srpskoj književnoj zadruzi , istovremeno je i godina preokreta u stvaralaštvu naše autorke, kada ulazi u novi period stvaranja čiji se prvi deo može nazvati „američkim ciklusom”.

Nakon niza dela u kojima je dominantna potka bila muslimanska kultura, orijentalni kolorit (čime su se mogle na neki način „opravdati” subverzivne, senzualne homoerotske pesme, a naročito i položaj žena u islamu): Pisma iz Niša o haremima (1897), Đul-Marikina prikažnja (1907), Pisma iz Soluna (1908/1918), Nove (1912), po prvi put se pojavio naslov koji njena dela uvodi u okcidentalni krug kulturnih interesovanja.“ (Koh 2019: 66)

Američki ciklus počinje pripovetkom „Amerikanka” koju je 1912. godine objavila u Srpskom književnom glasniku6V. o tome tekst Marije Bulatović i Višnje Krstić, „Roman Nove Jelene J. Dimitrijević u kontekstu književnih nagrada“, Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, br. 7, 2017. http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2017/zenska-knjizevnost-i-kultura/roman-nove-jelene-j-dimitrijevic-u-kontekstu-knjizevnih-nagrada, inspirisanu susretom sa Katrin Majner Flag u Londonu, 1910. godine. Pripovetka je ispripovedana u prvom licu jednine muškog roda i govori o opsednutosti naratora ženom iz Masačusetsa. Magdalena Koh postavlja pitanje da li je Jelena J. Dimitrijević možda opisala fascinaciju svog supruga Amerikankom7”…mogli bismo postaviti jedno provokativno pitanje: da li je prototip za muškog naratora u „Amerikanki” zaista bio muž spisateljice i da li Jelena Dimitrijević književno obrađuje njegovu fascinaciju ženom iz druge kulture?” (Koh 2019: ) , ili je „možda uvođenje muškog naratora bila neka vrsta kompromisa prema kulturnim normama i očekivanjima građanske okoline, zasnovanim na normativnom tretiranju heteroseksualnosti.” (Koh 2019: 75)

Kako god, jasno je da se iza erotske fascinacije krije emancipatorska poruka. Amerikanka je divna jer je prirodna, slobodna, nesputana, jer predstavlja novu ženu, onaj identitet koji druge žene tek treba da osvoje.

„Ona je žena kakve jednom moraju biti sve žene. Kad budu sve iskrene kao deca i slobodne kao ljudi u njima čovek neće gledati svoju ženku nego svoga druga. Kako će se bii srećno kad nestane lažnoga stida.” (Dimitrijević 2019: 17).

[…]
„Prema ovoj novoj ženi, ili bolje reći ženi budućnosti umeće se ponašati budući čovek, koaga će ona vaspitati i spremiti za družbu s njom. Ova Amerikanka je žena budućnosti.” (Dimitrijević 2019: 18)

Pripovetka je objavljena kao zasebno izdanje 1918. godine, i ta verzija je preštampana više puta do sada.8Priča je reprintovana u antologiji ženske pripovetke Vrt tajni, koju je priredila Slavica Garonja Radovanac 2016. godine. Potom je, kao posebno izdanje koje je priredila Ana Stjelja, objavljena 2018. godine, povodom stogodišnjice izdanja Isidora Đurđevića. Najnoviji reprinti priče, i to verzije iz 1912, nalaze se u zborniku Amerikanke Jelene J. Dimitrijević http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/uploads/attachment/reception/928/257_JD_e-book_AmerFINALpdf.pdf i izdanju Nemiri između četiri zida, prir. Žarka Svirčev, Laguna, 2021, (119-141). Zanimljiv je komentar iz časopisa Književni jug, objavljen iste godine. Izvesni V. Jevtić nije bio zavaran muškim glasom naratora:

„Oseća se da je, uza sve to, ovu ljubav jednog mužjaka prema ženki crtala ženska ruka. […] Kolorit gđe Dimitrijević je svež, ali njeni izrazi pate od ženstva i duboke senzualnosti. […] Ova čudna opojnost prevazilazi i najviši entuzijazam jednog muškarca. Ta muška ljubav, u stvari je ljubav jedne žene, gotovo ljubav žene prema ženi.“ (Jevtić 1918)

Deset godina posle susreta, 1920. godine, Jelena J. Dimitrijević odlazi u Brokton, u posetu ženi koja je bila prototip neimenovane junakinje iz pripovetke „Amerikanka”. Susreće se i sa njenom majkom, koja je još uvek živa i čila, a i sa suprugom kog nije imala prilike da upozna u Londonu. Jelenin suprug, Jovan Dimitrijević, poginuo je 1915. godine na frontu, i to je jedna od tužnih uspomena od kojih ona želi da pobegne prelazeći 1919. godine Atlantik. Ponovno viđenje sa Katrin Kiti Flag opisano je u trideset trećem poglavlju putopisa Novi Svet ili U Americi godinu dana, objavljenom prvi put 1934. godine. Posle srećnog prepoznavanja, uspomene su obnovljene, ponovo sledi izlet i ponovo rastanak, ovog puta zauvek. I Jelena i Kiti Flag preminule su 1945. a nema dokaza da su se ponovo susrele nakon 1920. godine.

U trenutku kada se Jelena J. Dimitrijević odlučuje da iz Bostona krene do gradića Brokton, ne bi li se susrela sa Amerikankom koju je upoznala deceniju ranije, već joj se dogodio susret sa jednom drugom fascinantnom Amerikankom. O tome je naša autorka napisala humorističnu pripovetku „U Americi ʼnešto se dogodiloʼ”, koju je 1920. godine, na francuskom jeziku, pročitala u Klubu Amerikanki u Parizu a 1924. objavila na srpskom jeziku. I ova priča je ispripovedana glasom muškog naratora u prvom licu. On želi da privuče pažnju jedne Amerikanke tako što bi objavio priču o njihovom odnosu i, pošto je ljubavni zaplet sa poljupcem neprihvatljiv za američku literarnu industriju, odlučuje da u priči ubije junakinju, i priča postaje veoma zapažena. Naravno da na taj način autorka izvrgava podsmehu licemerje američke kulturne scene i celog društva. Blaga ironija postoji i na račun junakinje koja je neprekidno u velikom poslu i nikad nema vremena za osećanja, barem kako to narator doživljava.

Iz Jeleninog putopisa po Americi, kao i pesama koje je u to vreme pisala, potpuno je jasno da je prototip ove vredne i vrle Amerikanke gospođa Volis (Wallace, ime joj Jelena transkribuje kao Uolis), njena stanodavka u Njujorku – marljiva, samostalna i svestrana. Istina je da je Jelena Dimitrijević imala osetljivo oko za žensku lepotu i mnogo posle pesama iz prve zbirke. Dovoljno je pročitati opis prizora iz Damaska u kome, po dizanju i spuštanju grudi pokrivene mlade žene sluti da je kod uličnog pisara došla da mu izdiktira ljubavno pismo (v. Dimitrijević 2016: 400). Ali, naklonost prema gospođi Volis sadrži i divljenje prema drugim pripadnicama njene nacije koje autorka vidi kao radne, doterane, sposobne. Drugim rečima, i ovde nalazimo emancipovanost kao odlučujući kvalitet.

Mnoge pesme nastale u ovom periodu odgovaraju pojedinim delovima putopisa kroz Ameriku. Jedno od prvih poglavlja ima paralelu u pesmi „Smrt na okeanu”, a sličan je slučaj i sa izletom na zgradu Vulvort. Tako i nekoliko pesama dopunjuje priču o ljubavi prema gospođi Volis, pri čemu su tri pesme, napisane na engleskom jeziku i čuvane u Narodnoj biblioteci u rukopisu R 545 naslovljenom „Iz Novog Sveta” intimnija dopuna onoga što iz putopisa slutimo. To su pesme ”The Eyes” (To the little unknown boy); ”Don’t Tell Me…” (To Mrs. W.) i ”My Soul”.9„Oči” (Nepoznatom dečačiću), „Ne reci mi” (Gospođi V.) i „Moja duša”, Iz novog sveta, Rukopisna zaostavština, Narodna biblioteka Srbije, odeljenje „Posebni fondoviˮ, signatura R 542. V. Transkribovane i prevedene u zborniku Amerikanke, 43-57.

Posebno su zanmljive druga i treća pesma. Druga pesma, posvećena „gospođi V.”, govori o razrešenju dileme o sukobu ljubavi u obliku agape i erosa. Dok na samom početku pesme suprotstavlja „reči molitve” i „reči ljubavi”, a potom sebe naziva ”grešnicom”, preokret nastupa kada odbaci dvojnu podelu i kaže „Isus Hristos, Spasitelj, od greha nam izbavitelj, //Pouči nas: grešan nije ko voli a ja volim… ”

U kontekstu razmišljanja o identitetima različitim od normativne heteroseksualnosti najzanimljivija je treća pesma, „Moja duša”. Sama „duša” u njoj jeste identitet: ”Težim jedan problem da rešim:// Reč je o duši mojoj (o meni samoj)// Iako čvrsta poput planinske stene, // Duša je moja poput mora promenljiva.”

Identitet je dakle višestruk, nestalan, zbunjujuć i za sam lirski subjekt ove pesme. Lirski subjekt potom poseže za vremenskom dimenzijom, za sledom koji seže u daleku prošlost. Kao što je Orlando živeo nekoliko vekova, tako je i ova duša stara vekovima:

Postoji li seoba duša?/ Ako tako jeste: moja je duša u drugom telu boravila./ Moja je duša pripadala drevnom muškarcu/ Koji je živeo, voleo i umro mlad od ljubavi. // Njegova duša lutaše zemljom vekovima,/ Sve dok najzad jednog varljivog proletnjeg dana,/Ne nađe skrovište novo u mom telu/ I posta duša moja (ja, sama).//

U putopisu postoji scena kada Jelena J. Dimitrijević kaže svojoj stanodavki da je, osim podstanara Kineza, još jedan „orijentalac” zaljubljen u nju, aludirajući na sebe samu. Iza te šaljive scene stoji slično uverenje o promenljivosti identiteta. U pesmi je odgovor na pitanje o sebi samoj u vremenskoj dimenziji. Ako postoji transmigracija duša, onda se sa njom dogodilo isto što i sa Orlandom – ono što je bila duša mladića postala je duša žene.

Da li je to androginija, polimorfna želja, gender-queerness (ne-binarnost)? U oba slučaja, Orlanda i Jeleninog pesničkog subjekta, možemo da postavimo ova pitanja: da li je to on-ona, samo ona ili nijedno od ta dva, već nešto što prevazilazi naša razumevanja polnog identiteta jer u sebi sadrži i vremensku dimenziju, odnosno, promenu? A možemo da pitamo i kako se ta ista Jelena J. Dimitrijević, rodno volatilna i transgresivna, uklapa u ovu scenu u kojoj se ”čitavom pričom” predstavlja izvesnom profesoru N., Srbinu, koji ju je nedostojno dočekao u svom domu u Americi:

– Ja sam (rekoh mu svoje ime); iz čestite sam srpske porodice iz Srbije; udovica sam srpskoga oficira, jednoga od onih što su nam po svetu proneli ime; javna sam i nacionalna radnica od svoje najranije mladosti; pohodila sam srpske zemlje pod tuđinom, počev od Kosova pa sve redom, još u ono doba kad kukavice na te pohode nisu smele ni da pomisle; provela sam u okupiranoj Srbiji tri godine, i izgubila sve, osim obraza. (Dimitrijević 1934: 252)

U ovakvim slučajevima, pitanja su mnogo vrednija od odgovora. Odgovori obavezuju; pitanja, za razliku od njih, otvaraju nove mogućnosti.


 Literatura:

Димитријевић 1934, Нови свет или У Америци годину дана, ED. Y.P. –

  1. Y. C., Штампарија Драг. Грегорића, Београд.

Dimitrijević, Jelena J. 2016, Sedam mora i tri okeana, Laguna, Beograd, 2016.

Дојчиновић, Биљана. 2013. „Излет у срце модернизма”. У Излет на пучину, превео Лазар Мацура. Службени гласник, стр. 409-440.

Дојчиновић, Биљана. 2019. Американке Јелене Ј. Димитријевић, ур. Биљана Дојчиновић, Филолошки факултет Универзитета у Београду.  http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/uploads/attachment/reception/928/257_JD_e-book_AmerFINALpdf.pdf

Jevtić, B. 1918. „Amerikanka“,  Književni jug.

Кох, Магдалена. 2019. „Tекстуалне релације приповетке „Aмериканка” и поглавља „На Уик-енду код Мисиз Флаг” из америчког путописа: субверзивност и трансгресија”.  У Американке Јелене Ј. Димитријевић, ур. Биљана Дојчиновић, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 61-78.

http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/uploads/attachment/reception/928/257_JD_e-book_AmerFINALpdf.pdf

Реба, Јована.  2018. ”Спектар родних трансформација у Писмима из Ниша о харемима Јелене Димитријевић.” У Читате ли Јелену Димитријевић?, ур. Биљана Дојчиновић и Јелена Милинковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Народна библиотека Србије, 187-201.

http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/uploads/attachment/reception/896/105_Jelena_Dimitrijevic_-_e-book_FIN.pdf

Sirković, Nina. 2020. „Orlando kao žanrovska zagonetka“. Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе, бр. 10. http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2020/zenska-knjizevnost-i-kultura/orlando-kao-zanrovska-zagonetka

Vulf, Virdžinija. „Skica prošlosti“. Prevela Slavica Stojanović. https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/10/virdzinija-vulf-ZNAK-NA-ZIDU-izbor-za-sajt.pdf

Vulf, Virdžinija. Orlando. Prevela Slavica Stojanović.

https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/09/Virdžinija-Vulf-Orlando.pdf

Vulf, Virdžinija. Sopstvena soba. Prevele Slavica Stojanović i Smiljka Bogunović. https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/09/Sopstvena-soba.pdf

Woolf, Virginia. 2008. Pisma Viti. Prijevod, bilješke i pogovor Marina Leustek, Centar za ženske studije, Zagreb, 2008.


Biljana Dojčinović (1963) Redovna profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Jedna od osnivačica Centra za ženske studije u Beogradu kao i Indok centra Asocijacije za žensku inicijativu. Glavna urednica Genera, časopisa za feminističku teoriju, od 2002. do 2008. Od 2009. članica upravnog odbora COST Action IS0901, Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (2009-2013). Od 2011.do 2019. rukovoditeljka istraživačkog projekta Knjiženstvo – teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine. Glavna urednica Knjiženstva, časopisa za studije književnosti, roda i kulture www.knjizenstvo.rs. Članica Društva Džon Apdajk (John Updike Society), kao i uredništva časopisa John Updike Review od osnivanja. U Odboru direktora ovog Društva je od 2014. godine. Objavila je knjige Ginokritika: Rod i proučavanje književnosti koju su pisale žene (1993); Odabrana bibliografija radova iz feminističke teorije/ženskih studija 1974–1996 (1997); Gradovi, sobe, portreti (2006); GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing (CD) (2006); Kartograf modernog sveta: Romani Džona Apdajka  (2007); Susreti u tami: uvod u čitanje Virdžinije Vulf (2011), Pravo sunca: drugačiji modernizmi (2015). 

Veb sajt: https://biljanadojcinovic.net


Autorka naslovne slike: Dunja Jung

Related posts

Fraktalne apokalipse Džejmsa G. Balarda

Libartes

Jakub Kornhauzer, U duhu dadaističke drskosti

Libartes

Snovi su guske od papira („Divlje guske“, Julijana Adamović, Laguna 2019)